Монашење у манастиру Драчи

У Православној Цркви одувек је суштина монашког живота била опредељење за Бога и заједница са Њим, насупрот опредељењу за свет. Монашки живот се схвата као вид борбе за чистоту личности, а против зла у човеку које је присутно кроз страсти. Страсти не могу да се избегну ни спрече, али могу да се савладају и умртве кроз борбу против њих. Монаштво је подражавање Христовог начина живота, јер Господ Христос на једном месту у Јеванђељу каже: „Ако хоће ко да иде за Мном, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за Мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га"(Мт 16, 24-25). У својој 27. Химни Свети Симеон Нови Богослов на једном месту пева:

Та незалазна Божанска светлост обасјала је и манастир Драчу у близини Крагујевца, на дан Светог апостола и јеванђелисте Јована 21. маја 2009. г. када је у поподневним часовима Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован у чин мале схиме или образа увео расофорне монахиње: Аквилину (Пантелић), Магдалину (Божовић), Јустину (Вилотић), Ефросинију (Гардовић), Татијану (Стикић), Параскеву (Савић) и Марину (Савић). Искушенице манастира Драче и Дивостина : Весна Луковић, Биљана Станковић и Негосава Мијаиловић примиле су монашки постриг, добивши на монашењу имена: Анастасија, Јелена и Ана.

Монашки живот је пребивање у молитви, с тога је град Крагујевац и Епархија шумадијска добила молитвенице за цео свет, јер захваљујући монасима и монахињама, на земљи се никада не прекидају молитве, и у томе је корист монаха за цео свет. Монашки постриг је радост и за монаха и за Цркву Божију. У својој поуци новим монахињама Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован напоменуо је да је монашки пут пут страдални, пут распињања за Христом. Живот монаха као и сваког хришћанина јесте живот заснован на љубави, милосрђу и поштењу. Зато су прави монаси светлост свету, рекао је Епископ шумадијски Г. Јован

Извор: Епархија шумадијска - јереј Срећко Зечевић