Морамо бити свјесни себе како би памтили своје жртве
„Двадесети вијек представља наставак просветитељске идеје раскршћавања са оним што је означавало хришћанско наслеђе Европе. Злочини који су се дешавали у XX вијеку имали су обиљежје процеса еманципације. Када говоримо о злочину или геноциду у XX вијеку, страна која је вршила злочине наступала је са еманципаторском улогом, односно настојањем да модернизује или мијења неко друго друштво чак и кроз геноцид“, казао је историчар Томаш Дамјановић гостујући у Интернет литији у оквиру које се говорило на тему културе сећања на српске жртве ратних злочина у XX веку.
„Из учења политичке теологијe Карла Шмита можемо да уочимо да срж савремених политичких теорија и идеја државе јесте да су сви савремени појмови, које употребљавамо у контексту државе, заправо секуларизовани теолошки појмови у том смислу да нације и националне државе требају да постану супститут одбачене идеје о Богу. Ту можемо и да се сложимо са узречицом Фридриха Ничеа да је Бог мртав као идеја која конституише заједницу и то упражњено поље, према овим теоријама, треба да попуни нека велика идеја као што је идеја нације, државе, комунизма, социјализма…“
Историчар Дамјановић истиче да је српски народ у току XX века прешао своју голготу и био жртва геноцида а данас се покушава прогласити геноцидним иако још увек не постоји опште прихваћена дефиниција појма геноцид.
„Када је у питању тенденција да се заједница која је претрпјела гонецид сада прогласи геноцидном, то се просто уклапа у један геополитички контекст. Као што суђење у Нинбергу није за циљ имало правду већ геополитичко позиционирање великих сила, слично се дешава данас и са српским народом, у том смислу што се Србима намеће терет почетка Првог свјетског рата, титоистичко наслеђе и позиционирање разних војних формација и њихово стављање у исту раван са усташким, и на крају крајева, ратови деведесетих, гдје се наш народ ставио на супротну страну од оних који имају глобалну доминацију. То је све заправо политичко питање.“
На питање да ли смо сами криви због лошег односа, заборава и заташкавања сопствених жртава, Томаш Дамјановић каже да је култура сећања на жртве ратних злочина комплексан проблем:
„Та проблематика се може посматрати са више нивоа. Ми смо народ оралне историје а то свједочанство видимо у доминантном утицају нашег најважнијег културног наслеђа, то јест народне епике. Са друге стране имамо проблем да немамо јасан податак жртава из претходних ратова, поготово из НАТО агресије 1999. године гдје се оперише са бројкама од 500 до 3000 жртава, као и жртава из Другог свјетског рата гдје се пројекције крећу од милион до 3 милиона жртава. На конто наше посвећености у вези овог питања можемо казати да смо након Другог свјетског рата у вријеме титоизма доживјели својеврсни културоцид, јер оно што је наша заједница у току тог рата проживјела јесте геноцид. Након 1945 године, због контекста нове државе и новог идеолошког склопа форсиране кроз тезу братства и јединства, потенцирао се заборав, па се у духу те идеје није настојало превише причати о оним темама које су болне за једну заједницу и оним темема које би могле да наруше тај мит братства и јединства“, истакао је Дамјановић и додао да данашња Црна Гора управо представља продужетак и наслеђе такве политике социјалистичке Југославије.
„Црна Гора на ужасан начин гаји сјећања на своје жртве. Имамо случај Велика из 1944. године гдје је за један дан страдало 522 житеља и Долови у Пиви гдје је побијено око 1300 људи а тога данас нема у историјским уџбеницима. Није се превише говорило о овоме јер у оквиру јединица које су вршиле те злочине било је много оних који су улазили у регистар припадника са којим је касније требало да се гради братство и јединство. Црна Гора је наслеђујући титоистички образац обрађивања тих повијесних тема посезала само за оним темама у сфери дневне политике, као што су 1918. и 1991. година, а све што није дневнополитички употребљиво једноставно за њу није постојало у оном смислу да она није проблематизовала начин на који се бивша Југославија односила према томе.“
Да би се кроз научно-истраживачки рад дошло до конкретног броја српских жртава у XX веку, према историчару Дамјановићу, неопходно је ослободити се осећаја „Југо оквира“:
„Научно истраживачки однос и генерално историја као наука, не могу да буду изнад општег нивоа на коме се налази неко друштво. Српски народ и Срби као заједница напросто морају себе да изузму из тог Југо оквира, да посматрају себе као заједницу чија сврха није била да се утопи у неко интегрално југословенство, па кад се то није десило, не знајући шта ћемо и како, сада чекамо неку Европу. Тек онда када будемо имали самосвијести да себе посматрамо као заједницу која траје хиљаду година, са интересима који не морају полазити од референтне тачке југосфере, тек тада можемо очекивати озбиљну посвећеност у истраживању броја српских жртава, а то зависи од политике, јер наука увијек слиједи политику, никад није драстично изнад општег нивоа и на крају крајева политичких интенција државе у којој настаје“, казао је на крају гостовања у Интернет литији историчар Томаш Дамјановић.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
