Морамо да праштамо

Пишем вам из Суботице. Зовем се Јово Каришик, по струци сам дипл. инж. машинства, и овде сам као избеглица дошао пре 19 година из Тузле. Увек сам био инжењер међу најбољима, па сам, између осталог, одликован и Орденом рада. Сада сам држављанин Србије, али носим велике ожиљке као избегло и протерано лице из БиХ. Зашто вам пишем?

Боли ме душа када видим да сви они који су блатили Србију на сва уста, сада овде гостују, закупљују „Арену", а мене тамо, док сам враћао имовину, обезбеђује полиција, да не изгубим главу.

Ја сам човек који је до сада онемогућавао долазак у Србију певача Неџада Салковића. Писао сам покојном Банету Вукашиновићу да сам школски друг горепоменутог, а да је исти у рату био високи официр армије БиХ која је протерала Србе, па их је сада у Тузли само 1,5 одсто, а било нас је 40.000 у граду. Ускоро ће тај исти који је артиљеријом командовао и слао смрт на српску нејач певати севдалинку у Сава центру, као да се ништа није догодило.

У истом улазу са мном је становао глумац Емир Хаџихафизбеговић. Тај је на хрватској телевизији тражио бомбардовање Београда, али је недавно и он био у Београду, дочекан с уважавањем, као да ништа није ни говорио.
И ово иоследње: на кафићу Дина Мерлина у Сарајеву је писало: „Забрањено за псе и Србе"! „Фитиљ" је код Срба кратак, памћење није дуго, понос - од данас до сутра.

Ово су ствари које ме муче и буде ноћу, а ја Србин с Романије, по рођењу из Хан Пијеска, сељачко дете, с високим образовањем и националним поносом, ово у Србији не могу да разумем.

Да се разумемо! Нисам ни за какву освету, јесам за праштање, али и за памћење. Па, не могу свима који су ме понижавали и убијали на крају аплаудирати. Нажалост, моја нова домовина Србија је на том плану изгубила компас, па се не зна ко је жртва а ко џелат. Ови последњи данас увесељавају Србију.

Јово Каришик, Суботица

Извор: Вечерње новости (рубрика Писма), 28. новембар 2011, стр. 34