Мр Зоран Јелисавчић: Богословље Отаца

Светоотачко богословље је свако богословље које настаје у Цркви као заједници Светога Духа. Дакле, исти је Св. Дух који је некада надахњивао Св. Василија Великог у четвртом и који надахњује Георгија Флоровског у двадесетом веку.

Професор Зоран Јелисавчић је асистент на катедрама за Увод у богословље и Екуменско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду, и наставник на катедри за Новозаветни грчки језик Теолошког факултета Свети Василије Острошки Универзитета у Источном Сарајеву. Такође је и заменик главног уредника часописа Хришћанска мисао и члан уређивачког савета часописа Отачник. У разговору за Православље говори о светоотачком богословљу и његовим основним елементима.

Шта је светоотачко богословље и који временски период покрива?

– Светоотачко богословље у историјском смислу, дакле, она историјска подела која је углавном вештачка и служи као шематски приказ, јесте оно богословље које је настало после апостолских ученика (али постоје и патролози који и њих сматрају оцима) и траје све до позног средњег века или, по некима, до Јована Дамаскина. Међутим, светоотачко богословље је свако богословље које настаје у Цркви као заједници Светога Духа. Дакле, исти је Св. Дух који је некада надахњивао Св. Василија Великог у четвртом и који надахњује Георгија Флоровског у двадесетом веку.

Да ли постоји могућност, (српски језик нам то дозвољава), да разликујемо предање и традицију? Предање би било све оно што је обавезујуће, оно што називамо догматима Цркве или учењем Цркве, а традиција пак, целокупно хришћанско учење, одн. читава отачка философија, сва отачка учења која су се појављивала у историји. Тако би, на пример, Оригеново стваралаштво у целини било део хришћанске традиције, а само његов ортодоксни део спадао би у оно што називамо предањем.

– Може се направити и таква подела. Међутим, и ово што зовемо традицијом, дакле, то би био шири појам од појма предање, ипак, спада у историју Цркве, или прецизније, у историју деловања Светог Духа, зато што су и ти, да их тако назовемо, „неуравнотежени“ поступци у Цркви, типа јеретика и сл., ипак, саставни део Цркве. Да Црква рачуна и на то (и на шири и на ужи појам), тј. и на појаву девијације, види се из заамовне молитве на Литургији где се обраћамо Богу и кажемо: „Пуноћу Цркве твоје сачувај...“. Што ће рећи да пуноћа Цркве може и да се изгуби, грубље речено, да нисмо ми ти који смо се претплатили на пуноћу... пуноћа може постојати у Јерусалиму или Буенос Ајресу, и Црква ће оправдати своју пуноћу, али то не значи да смо се ми сада овде као заједница претплатили да ћемо учествовати у пуноћи Цркве или да ћемо одржавати пуноћу. Наш задатак није да освајамо свет, него да будемо „со земљи и светлост свету“. Дакле, дужни смо да се потрудимо. Тако, и традиционални и предањски део јесу саставни делови црквеног учења.

Када се Григорије Палама у XIV веку сукобио са Варлаамом, прво што је покушавао да докаже јесте то да он не измишља ништа ново, већ да прави неку врсту синтезе; друго, покушао је да докаже Варлааму да докази које је Стара Грчка некада користила, после и свети оци, у корист вере нису бесмислена ствар... да не улазимо дубље у сложену богословску причу... углавном, завршавајући свој диспут о, условно речено, „доказивању“ Бога, Палама говори Варлааму да свети оци не би били то што јесу – тако велики – да нису укључивали и оно што ми данас називамо логиком, из грчке философије, али само као привремено решење, одн. као ствар која иде до једног момента након ког настаје искуство у Богу, које у ствари надилази све то; чувена је његова мисао на ту тему: „сваком појму се може супротставити појам, а животу шта се може супротставити?“. Живот је шири од сваког појма. Тако је и у случају Цркве. Ако прихватимо једну од дефиниција Цркве, да је она „живот“ (иако је то доста неодређена дефиниција), можемо рећи да она као таква садржи све те елементе; рецимо, незамисливи су кападокијски оци без Оригена, који би се по наведеној подели сврстао у традицију. Дакле, незамисливо је предање без традиције. Незамисливи су свети оци и без грчке философске мисли. Зато их и називамо грчким оцима; Св. Атанасије Велики није био Грк по националности, није ни Василије Велики, то се види и по језику, не употребљавају грчки онако како га, на пример, употребљава Св. Јован Златоусти, где је очигледно да му је то матерњи језик. Али их ми називамо грчким оцима зато што су припадали том духу. Духу који је спајао и оно традиционално и оно предањско, духу који је живот и који се не састоји од једног елемента, који је једностран, итд. Дакле, Црква обједињује оба та елемента.

У отачком богословљу се обично ни фундаменталним теолошким појмовима не исцрпљује стварност о којој се говори. Међутим, као што сте и поменули, оно није алогично, хришћани не би требало да имају фобију од употребе појмова; па и Христос је, грубо речено, износио неке теолошке ставове, говорио је о Богу... Често се могу чути оштре критике на рачун „схоластичког“ богословља, које се, што не смемо заборавити, прво појавило на Истоку (најбољи пример је Св. Јован Дамаскин). Да ли је неумесно на схоластички начин вршити систематизацију отачког богословља?

– Наравно да није. Узгред, Св. Јован Дамаскин се од стране савременика и називао „схоластиком“. Да појаснимо. Свети оци се никада нису позивали, или ми бар није познато, на, да их тако назовемо, „схоластичке“ дефиниције. Али, пазите, свако учење је по природи схоластично, одн. произашло из неке школе мишљења или се излаже на школски начин; свако логички уређено мишљење јесте схоластично. Међутим, Палама је био у праву када је, као што смо поменули, говорио да то ипак није све... Узмимо нпр. мишљење Василија Великог о апофатичкој теологији, он сматра да она има само привремену вредност док ми некако не станемо на своје ноге. Човек је динамичко биће и његово мишљење је такво, те је схоластика, не штетна, већ и неопходна, али само у првом делу његовог развоја, који врхуни у животу који је надилази.

Пређимо сада на конкретне теме отачког богословља. Који би били основни проблеми светоотачког богословља?

– Обично се мисао светих отаца класификује у три категорије – верска, етичка и сазнајна. У првој категорији се појам вере третира као спасењски чин. Не, дакле, као неко убеђење, уверење... мада вера јесте и то, већ као став према Богу, човеку и свему постојећем. А етика би, пак, била практична примена вере у свакодневном животу, тј. последица веровања. Сазнајни би моменат био резервисан не само за учене људе, него и за оне који напредују у вери, одн. који живе једним животом који их и нечему учи, тј. живе црквеним животом који у себи има и догмате који, опет, негде човека упућују на то шта је ортодоксно а шта није у самој тој вери. Или како каже Евагрије Понтијски – „Скривени су путеви Божији, али их добар човек познаје“.

У историји философије вера бива озбиљније проблематизована тек код хришћанских отаца и учитеља. У којој мери је хришћанство донело нешто ново развоју мишљења уопште?

– Хришћанство је заслужно за то што смо малочас поменули, да вера није напросто скуп некаквих убеђења, већ да је став према животу, да се тицала живота у Цркви, тј. заједнице са Богом. Навешћу један пример из новије историје. Ради се о догађају из живота Мигуела де Унамуна. Путујући кроз Шпанију, а у периоду када је био атеиста, Унамуно је разговарао са једним сељаком који се бавио пољским пословима и у једном моменту га је питао да ли верује у Бога. Сељак му је одговорио да верује у Бога, али да прво верује у Цркву, и додао, „шта ће ми Бог ако нема Цркве“. Унамуно је прешао преко те изјаве, сматрао је за глупост, да би касније, кад је дошао у Мадрид, почео да размишља и схватио да је овај сељак у праву. Јер ако не постоји сфера где се Бог и ја можемо срести, дакле, та сфера вере, ако нема Цркве, шта имам ја од тога што постоји неко апсолутно биће, које нема никакве везе са мојим животом. Вера хришћанска је управо увела ту новину. Сад наша вера у Бога има уплива у наш живот, има везе са нашом практичном страном. Постоје историчари који сматрају да је цар Константин, пре него што ће издати Милански едикт, приметио да су хришћани поуздани грађани Царства, у смислу, да када су неке велике поплаве, пожари и слично, они су добровољно долазили и помагали. Он је као цар схватио да се држава може ослонити на те људе, и да они заиста верују у живот, чему их учи њихова вера – не само да имају осећај заједништва, него и да ураде нешто конкретно, а то је произишло из црквене вере. То је оно што је Тертулијан говорио – „Један хришћанин, ниједан хришћанин“. А црквена вера је подразумевала не само веру заједнице, него и веру у заједницу.

Познат нам је новозаветни концепт „два света“: један свет који у злу лежи и други који је Бог толико заволео да је и јединородног Сина послао... Имамо, дакле, како је говорио Николај Афанасјев, два еона, један који се спасава – Црква, и други еон, онај који у злу лежи, тј. свет ван Цркве, који би требао да се интегрише у Цркву, да се преобрази. Да ли је вера могућа искључиво у том првом еону?

– Јако је велики проблем приликом подела наћи границу. У овом случају, јако је тешко наћи границу докле се простире тај свет који „у злу лежи“, јер све што је створено, на неки начин, у злу лежи, зато што је бачено у процес времена, дакле, у процес промене. Јако је тешко повући ту границу јер је Бог дошао управо у свет који „у злу лежи“, или како Он каже – „здрави не требају лекара, него болесни“. А друга потешкоћа је још већа од наведене, јер Царство Божије, ако се ослонимо на Спаситељеве речи, није нешто што је дато унапред, него је ствар која се мора постићи, остварити. И то Спаситељ отворено каже: „Узеће се Царство од вас и дати блудницама и цариницима“. Дакле, не значи да то што ви верујете и што сте кренули путем спасења да ћете до спасења и стићи, можда ће неко стићи пре вас. Прича о неправедном приставу говори исто, разговор са Самарјанком такође, и многи други поступци из Спаситељевог живота сведоче да треба да се надамо, да треба да верујемо, али нипошто да постављамо себе као диктаторе према Богу, одн. да мислимо како смо се тиме обезбедили, или као што смо рекли на почетку, унапред претплатили на нешто.

Пређимо на другу – етичку – категорију. Идеал хришћанског живота јесте светост. Појам светости је у библијској и хришћанској историји тумачен на разне начине. Данас често губимо из вида оно новозаветно значење светости, тј. да су сви крштени, у ствари, свети (то је мисао ап. Павла), тј. да морал не утиче пресудно на њихову светост. Познато је и место из Пастира Св. Јерме, где је речено: „Сви свети који сагрешише до овога дана...“ У ком су односу етика и светост? Да ли је светост искључиво морална категорија или није? Који би то био етички идеал, ако имамо у виду отачку интерпретацију јеванђељског учења?

– Хришћанство јесте увело нове моменте у етичке погледе на живот. Прво, што је синтезирало три врлине – веру, наду и љубав. А затим и у схватање појма светог, светости, који је постојао и пре хришћанства, и у Старом Завету и код других народа. И подразумевао је оно што и данас у нашем народу постоји, а то је да је светитељ онај који је живео безгрешним животом, али истовремено се додаје – „нема свеца на земљи“. Све док смо овде не можемо бити безгрешни. Безгрешност јесте врхунац светости, али се њиме није у потпуности покривало значење појма светости. Морална категорија светости постоји, али нипошто није на првом месту. Међутим, исто тако она је јако битна зато што кад Бог ствара човека, ствара га по својој слици и прилици. Дакле, самим постојањем човек, у својој природи, има неку врсту, тако да кажемо, морала; иако је било светих отаца, који су сматрали, али не са тако оштрим разликовањем које постоји данас код тзв. персоналистичких богослова, да нема врлине у природи, него је то лична одлука. Међутим, шта са моментом где се каже да човек јесте „део Бога“? Он у том случају мора имати део врлине или морала, етике, како год хоћете, које поседује и сам Бог. Григорије Ниски јесте говорио да је човек „део Бога“, боље рећи, „причасник Божији“, „причасник божанскога живота“, али постоји врлина и у природи. То је било познато и добу пре хришћанства. На пример, сукоб Платона и Софиста. Софисти су говорили да нема врлине у природи, и да зато морамо да учимо. Платон је пак говорио да је ипак има, да наша природа сама по себи није бесловесна. И ап. Павле у Посланици Римљанима тврди да је неписани морални закон утиснут у нашу природу, и то су усвојили и свети оци. Данас се мало одступа од тога, па онда кажемо да је све персонална, лична одлука, али није ни наша природа нека неутрална позиција, неутрална ствар, она итекако диктира нашој личности, али и прима диктате од наше личности. Разум је саставни део наше природе, а тако се у „Халкидонском оросу“ каже и за Христа: „из разумне душе и тела састављеног“.

На крају, последња категорија – сазнајна. На који начин човек, као апсолутно другачије биће од Бога, може о Њему да говори?

– То јесте права новина у православној теологији. Дакле, подела на створено и нестворено. Ми припадамо свету створеном, и размишљамо у одређеним категоријама, у времену и простору. Поновиће то касније и Кант на неки начин, рекавши да су време и простор категорије нашег разума, категорије у којима човек размишља, одн. категорије на основу којих човек осећа ствари. Бог живи ван времена и Он је једна нестворена стварност, и нема ту врсту размишљања коју имамо ми, а која је несавршена, недовољна, итд. И то је навело свете оце да користе један приступ у сазнању који се назива апофатички. Он се укратко одређује тако да не можемо да кажемо шта Бог јесте, него шта Бог није. Тај отачки став, када се чак имају у виду и ствари из практичног живота, јесте исправан. Декарт, отац нововековне философије, је, рецимо, говорио да ми не можемо ни једну травку спознати до краја, и због несазнајности овога света можемо да претпоставимо да га је створио неко ко је нама недокучив. И то је тачно – Бог нам је недокучив. Друга је ствар што се ми ослањамо на Оваплоћење... али ако то питање разматрамо са општег религијског становишта, то је тако. А да апофатика није само теолошки метод и да је врло актуелна и данас, можемо да видимо ако прихватимо постојање постмодерне као правца у уметности, философији, итд., а то је период у коме ми живимо. Ако отворимо књигу једног од мислилаца који је данас актуелан – Карла Попера, ми ћемо видети нпр. овакву реченицу: „Можемо сазнавати, али не и сазнати“. Отприлике то тврди и апофатика. Дакле, ми смо укључени у један процес зато што смо динамичка бића, али исто тако и наше сазнавање, наше узрастање, усавршавање, по нпр. Св. Григорију Ниском, нема краја, јер нам је природа неисцрпна, идемо у бескрај. То каже и Попер, и сва постмодерна у ствари говори о томе да нема сигурне тачке са које ми можемо дефинисати сваку ствар, и рећи то је то и не може бити другачије. А то су свети оци говорили пре скоро две хиљаде година.

Извор: Православље, Благоје Пантелић