Мученички венац Епархије славонске
У суботу, 1. децембра 2012. године, Епископ ваљевски г. Милутин посетио је, у пратњи архијерејског заменика архимандрита Петра, Богом чувану Епархију славонску и свог брата у Христу Епископа славонског г. Саву. Овом посетом је остварена обострана жеља српских архијереја, који су негда у далекој Аустралији, у различита времена носили жезал епископа аустралијско-новозеландских са седиштем у манастиру Светога Саве у Канбери.
Са својим домаћином, владиком Савом, владика Милутин је у Кућанцима, родном селу блаженопочившег Патријарха српског Павла, служио свету архијерејску Литургију, а потом и парастос почившем патријарху Павлу, архимандриту манастира Јасеновца Амфилохију и свим знаним и незнаним упокојеним православним житељима, клирицима и епархиотима ове мученичке Епархије. Два архијереја су се, у току свете Литургије, помолила и за ослобођење од земаљских окова Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, који као сужањ затворен у скопском затвору исповеда веру и страда за Христа.
Овом приликом истичемо да је историја многострадалне Епархије славонске у исто време и славна и мученичка, пуна примера мучеништва и страдања за Христа. Славонија се настањује српским православним живљем у 15. веку, под српским деспотом Вуком Бранковићем. Тај масовнији долазак православних Срба се везује и за настанак тада Пожешке епархије, руковођене калуђерима и свештеницима који су заједно са народом долазили и у ове се крајеве настањивали. У та давна времена настају, данас због недостатка монаштва опустели, манастири Пакра и Ораховица. Међутим, обновом Пећке патријаршије званично се оснива и прва српска епархија на тлу Славоније под именом Пожешка епархија.
Највеће страдање Епархија славонска и њени верници преживели су у двадесетом веку. Најпре је у Другом светском рату велики број Срба убијен, а већина храмова и манастира су или знатно оштећени или порушени. После рата Епархија се духовно и градитељски обнавља, па се величином издвајају храмови у Окучанима и Јасеновцу. Ипак, иако вишедеценијска обнова није успела да надокнади уништено у овом светском рату, од 1959. године Епархији је враћен стари назив Славонска и седиште епископског трона је у Пакрацу.
У времену од 1991. до 1995. године срушено је 39 храмова, а њих 47 знатно оштећено. Епископска резиденција у Пакрацу је опљачкана и демолирана, а још увек се не не зна за судбину Епархијске библиотеке, ризнице, галерије портрета и антикног намештаја. Саборни храм је спаљен са свим црквеним зградама. Срушене су до темеља цркве у Новој Градишки и Славонском Броду. Преко 80% цркава, као и остале црквене имовине, уништено је ван ратних дејстава. Основна карактеристика скврнављења и демолирања храмова на подручју Пакрачког, Даруварског и Новоградишког намесништва, јесте у томе што су часне трпезе разбијане, а иконе спаљиване. Услед ове пошасти и физичког прогона православни народ је избегао. Пре почетка рата Епархија славонска је имала 78 парохија, 71 црквену општину и три манастира (Ораховица, Пакра и Света Ана).
Мало и питомо славонско место Кућанци, које нам је било домаћин, иако је смештено далеко од сваке борбене линије, у току прошлог рата је било поприште страдања: миниран је и порушен православни храм светих апостола Петра и Павла. Село је познато и као родно место блаженопочившег Патријарха Павла. На рушевинама старога храма, трудом и уз помоћ верног народа са свих страна света, никао је обновљен храм. Иначе, храм је неколико пута кроз историју претрпео страдања: подигнут је 1748. године, а на тим темељима је сазидан нови храм 1828, који је обновљен 1989, а миниран 20. децембра 1991. године.
Током Свете Литургије, Епископ Милутин је захвалио на топлом гостопримству Епископу Сави, клиру Епархије славонске, као и присутном народу. Преносећи благослове Светог Николаја и Преподобног Јустина, заштитника Епархије ваљевске и свеколиког Српства, Владика Милутин је присутнима пренио и најтоплија осећања свих епархиота Епархије ваљевске. Епископ је назначио колика је част бити данас на овом светом месту и служити Свету Литургију са присутним народом и свештенством, а нарочито са Владиком Савом, Епископом који је пре њега столовао у Епархији аустралијско-новозеландској: „Велика је жртва и напор који је овај дивни Епископ Цркве Христове, наш драги брат у Христу Сава, поднео у годинама помирења и уједињења српског народа у дијаспори. И ја сам као Епископ у Аустралији жео плодну жетву коју је посејао вредни Владика Сава! Зато сам и желео да данас дођем овде и да заједно прославимо Васкрслог Христа, јер нам Он даде наду да после смрти долази васкрсење!“
Одговарајући на поздрав угледног госта, Епископ Сава је изразио своју благодарност Владици Милутину на овој посети, на заједнички узнесеним молитвама и на братској бризи за намучени верни народ Славоније. Истакао је да је овај питоми и вредни народ, који од давнина у овим крајевима поштено живи од труда руку својих, жељан посете и речи утехе из Србије, те да увек, као добар домаћин, дочекује овакве посете, које су, на жалост, ретке...
Литургијско сабрање је увеличала и група поклоника из Зрењанина, са својим свештеницима, која је кренула у поклоњење светињама Епархије славонске.
После Свете Литургије прешло се у сеоски дом у ком је послужено окрепљење за све присутне. Присутни су се уз песму и разговор дружили још неко време, када су кренули у посету имању на којем се давне 1914. године родио Патријарх Павле. Трудом и залагањем Епископа Саве и Епархије славонске, ово имање, удаљено свега стотинак метара од храма, налази се у власништву Епархије славонске. Жеља је Владике Саве, свештенства и верног народа да се на овом имању једног дана подигне манастир, уколико би се прикупило довољно средстава. Из времена рођења Патријарха Павла остао је само испуцали земљани набијени под старе ушорене славонске куће. Каснији власници су на тим темељима изидали нову кућицу.
Захвални смо Епископу славонском Сави, његовом свештенству и верном народу на топлом дочеку, домаћинској бризи, угодном боравку и братској љубави.
Архимадрит Петар
Извор: Епархија ваљевска
