Епископ бачки Иринеј: На делу је духовно умртвљивање српског народа

1. 1. Објављивање наводног „Меморандума СПЦ о Косову“ подигло је недавно велику тензију. Оспорена је аутентичност тог писма, али нимало безазлен траг је остао. Већ и самим фокусирањем јавне пажње, учинак и циљ „програмера“ овог догађаја добрано су остварени. Како коментаришете збивања око Меморандума, његове актере и смисао?

Као што сам већ раније, у име Светог Синода, објаснио, не постоји никакав тајанствени „Меморандум” Цркве о Косову и Метохији: постоји једно писмо, упућено Председнику Србије, а намењено читавом државном врху, као што постоји и редован усмени дијалог на релацији држава – Црква по овом, данас главном црквено-народном и државном питању. Ви сте вероватно у праву када мислите да су циљеви „програмерâ” текста представљеног јавности као синодско писмо самим његовим објављивањем у доброј мери остварени, али је, морам да додам, остварена и пропагандна хајка против наше Цркве у медијима, са циљем да се нанесе штета њеном моралном ауторитету и кредибилитету, а у неким крајње антиправославно и антисрпски оријентисаним београдским медијима и да јој се оспори чак и право да се јавно изјашњава о питању свих наших питања (то је, забога, „мешање у политику”, као да су православни хришћани у нашој држави ван закона или кажњени лишењем грађанских права и грађанске одговорности, на коју монопол ваљда имају невладине организације, посебно оне од по пет-шест чланова и са препознатљивом реториком).

Смисао свих тих неславних догађања – у којима је играло улогу и несналажење појединих црквених личности, ако не и њихова непромишљеност – био је покушај одређених странака да ауторитет и став Српске Православне Цркве некако „поделе” са Светим Синодом. Наравно, споменуте странке заступају исправан, патриотски и одговоран став по питању јужне покрајине Србије, али то не значи да треба да употребљавају израз „Синод и ми” или, још неумесније, израз „ми и Синод”. Синод је уверен да не артикулише само свој став него и став огромне већине православних верника српске народности и наших суграђана других вероисповести и несрпске припадности када поручује, већ годинама, да немамо право да препустимо Косово и Метохију онима који су га отели силом, и то више туђом неголи својом, као и да нико нема право да ту земљу, освештану нашим највећим светињама и натопљену мученичком крвљу, трампи за гола обећања да ће кад-тад  почети „преговори” о вртоглавим висинама наше неизвесне, али зато, Боже мој, без даљњега светле будућности у европском земаљском рају, у којем су сви људи и народи слободни, богати и срећни, уз фусноту да су неки мало више једнаки у оквиру опште једнакости.

2. Ако „најоштрије писмо у историји СПЦ“ – како се оцењује, „није потекло из Цркве“, а истовремено постоји документ којим се Црква, уз напомену да он није намењен јавности, јесте обратила водећим политичарима у земљи, можете ли нам открити тачке значајнијег мимоилажења и супротстављености два документа? Ово је важно будући да се у објављеном писму оштро критикује државна политика према КиМ, и изражава суштинско неслагање са актуелним политичким дискурсом земље, унутрашњом и спољном политиком режима?

Писмо Светог Синода није „оштро”, а поготову није „најоштрије у историји Српске Православне Цркве”. Ове формулације само показују степен медијске манипулације. Оно је, као и сва ранија обраћања наше Цркве било коме код нас и у свету, јасно и недвосмислено, одлучно и поштено, надахнуто искључиво љубављу и бригом за српски народ у Старој Србији (зашто би типично бољшевичка скраћеница „Космет” била боља од овог вишевековног назива, до Тита јединог постојећег?), као и добром вољом према несрпским народима, укључујући, наравно, и косовско-метохијске Арбанасе. Оно се не бави „политичким дискурсом земље” уопште или „политиком режима” као таквом него само и искључиво проблемом Косова и Метохије.

Овде не желим нити могу да упоређујем синодско писмо са објављеним неаутентичним текстом јер Синод није донео одлуку да упути „отворено писмо”. Разуме се, ако и када затреба, Синод се обраћа појединцима и установама и путем отворених писама, а укупној јавности најчешће преко званичних саопштења.

3. У окриљу Цркве не доводи се међутим у сумњу став да СПЦ не би требало да се либи да пред свој народ, пред власт такође, изађе с јасним ставом о судбинским питањима земље. Ако решавање статуса Косова и Метохије јесте у том броју судбоносних одлука,  који су онда разлози одлучили да се аутентично писмо СПЦ не објави?

Зато што за то нема суштинског разлога. Јер, свој став о Косову и Метохији Црква саопштава, можемо рећи, из дана у дан, разним поводима. Следећи такав повод може бити државна платформа за преговоре о статусу или о привременом уређењу односâ у нашој јужној покрајини када нам пуни садржај те платформе буде доступан.

Иначе, сложићете се да ниједна институција на свету не објављује сву своју службену преписку него је чува у архиви. Тако поступа и Печат. Без пристанка адресата немамо морално право да објављујемо писмо које је њему намењено и уручено. Колико бисмо изгледали озбиљни у очима свих са којима смо у контакту кад би они знали да оно што им пишемо и што нам пишу може било ког дана да осване у медијима, пропраћено свакојаким манипулативним коментарима и тумачењима? Просто-напросто, није све за јавност. Притом је извесно да јавност неће бити ускраћена за сведочење наше Цркве. Јер, њена реч је, начелно и по природи ствари, јавна реч.

4. Тврди се да у Српској Православној Цркви нема подела, то каже и Патријарх српски господин Иринеј, пошто су се у јавности појавиле спекулације о два става Цркве о Косову. Прича о подели није нова, чини се да она није ни сасвим без основа, као и да њена озбиљност превазилази разумљиве разлике у карактеру, темпераменту или „склопу личности“  њених архијереја. Каква будућност Цркви у том смислу предстоји, посредно дакле и свима чија су очекивања од ње велика?

Тврђење је тачно. У Српској Православној Цркви нема поделâ. Има разликâ у ономе што је споредно, заснованих  на „склопу личности”, начину размишљања и могућности увида у сву сложеност приликâ и изазовâ, али оне не доводе у питање јединство кад је реч о суштинском сагледавању проблема Старе Србије, односно Косова и Метохије.

5. Поделе многоструке и њима инспирисани сукоби овдашњи су вековни усуд. Поводом скорашњег необичног „загрљаја“ Цркве и државе, Ви сте гласине демантовали изјавом: „Нема сукоба СПЦ и државе због Косова и Метохије или због било којег другог питања“. Многи су то разумели као „дипломатски такт“, али остало је питање – може ли уопште сукоб такве природе постојати, а да то истовремено не значи да једна страна озбиљније није у праву?

Није то био „дипломатски такт” него исказ о стварности. Сагласан сам с тим да би сукоб Цркве и државе по питању Kосова и Mетохије или по неком другом виталном питању живота укупне заједнице показао да једна страна није у праву. Лично, тешко могу да замислим ситуацију у којој Црква није у праву – не зато што сам ја епископ те Цркве или, ако хоћете, њен портпарол него зато што се она надахњује и руководи речју Божјом, Јеванђељем Христовим, његовом истином, љубављу и правдом, а не тежњом да угоди људима, па ма они били и домаћа државна власт или светски моћници скривени иза еуфемизма „међународна заједница”.

Са друге стране, нити је Србија црквена држава нити је Српска Православна Црква државна Црква. Стога Црква не може и не жели да било шта диктира легалној и легитимној државној власти. Она јој предочава своја гледишта, а државна власт их узима или не узима у обзир, са моралним и политичким последицама које из тога проистичу. Наравно, када би држава, не дај Боже, кренула директно против сопственог народа, вере, морала, слободе или живота као вредности и светиње, Црква би јој се бесумње супротставила не дајући Божје ћесару и држећи се библијског начела да се Богу ваља већма покоравати него људима.

6. Хоће ли, у времену које долази, Црква у комуникацији са властодршцима јавно испоставити неке своје „граничне линије“? Интегрисано управљање границама, например, очито није била та могућа граница стрпљења.

То Црква чини и до сада, а не тек „у времену које долази”. Уколико се испостави, између осталог, да „интегрисано управљање” (каквог ли речника!) у пракси значи претварање административних прелаза између Србије и окупираног дела њене територије – формално под протекторатом Уједињених нација, а практично под окупацијом НАТО-а – у граничне, de facto међудржавне контролне пунктове, Свети Синод ће државним органима Србије моћи да саопшти само једно: господо, ви кршите како Устав Србије, на чије чување сте се иначе заклели, тако и међународно право, посебно резолуцију 1244 Уједињених нација, те ваше владање и одлучивање самим тим губи легитимитет и легалитет и дужни сте да га проверите на референдуму или, у најмању руку, на изборима.

7. Недавно, у САНУ, патријарх Иринеј је рекао да ће Црква наставити да помаже држави у одбрани српских националних интереса на Косову и Метохији, те да Косово „не би требало само бранити већ да би га требало и одбранити“. Садржај појма  „национални интерес“ као да бива све неодређенији, у Србији, нимало логично, подложан је различитим интерпретацијама! Конкретно, када је о Косову реч, као да негде „нестаје“ или бива замућена представа о „националном интересу“?

У праву сте. Немам шта да додам. И сами „другосрбијански” advocati diaboli, што ће рећи заговорници безусловне предаје Старе Србије на милост и немилост Тачију, Харадинају и иним дичним новим савезницима моћног демократског Запада, неуморно изјављују да се боре за наш  „национални интерес”. Како га схватају и заступају, добро знамо.

8. Искушења ће пред српски народ тек доћи, гласи тврдња коју  све чешће слушамо, не само као аналитичко предвиђање, већ пре као констатацију са пригушеном претњом. Може ли се уопште догодити чудо да будућност не „гледамо кроз таму“? Можда је поводом ове теме најнеобичније то што је мит о неизбежном страдању („сви Срби ће бити под једном воћком“) већ уграђен у „ментални код“ народа, па се том усвојеном психолошком матрицом, у свету међу народима вероватно јединственом, Срби духовно умртвљују, пацификују, привикавају на идеју несреће и губитка као да им је суђена?

Са првим дêлом Ваше поставке апсолутно нисам сагласан: мит о неизбежном српском страдању уопште није уграђен у „ментални код” српског народа. У видовданској етици – коју неки радије означавају као „косовски мит” – наше страдање је јасно уоквирено библијским и црквеним учењем о страдању и Васкрсењу.

Са другим дêлом Ваше поставке, напротив, потпуно сам сагласан: ваистину је на делу јединствен подухват пацификације и духовног умртвљивања српског народа кроз све учесталије и све јаче убризгавање, споља и изнутра, серума аутодеструкције и аутошовинизма (пораженчества, рекла би наша руска браћа) у његову колективну свест, па и у његово колективно несвесно.

9. Написали сте недавно да је претходна политичка елита Србије остала запамћена као носилац „правог правцатог евроидолопоклонства, а да је данашња еволуирала до евроопредељености без ознаке безалтернативности“. Надате се, кажете, да ће код ње превладати „дух евротрезвености и европредострожности“. Режим се међутим понаша другачије, стремећи ка ЕУ као да је поседник некакве тајне разумљиве само његовим „одабраним“ припадницима?

Нема ту, чини ми се, никакве тајне. Јавна је тајна – њу у редовним размацима саопштавају премијер и ресорни министри – да је највећи успех Србије то што је избегла, ако је избегла, „грчки сценарио” и да плате и пензије зависе од страних кредита и зајмова, да и не говоримо о инвестицијама, покретању производње и сличним стварима. У том грму лежи зец евроопредељености.

Срећа је што је отпала, ако је отпала, барем безалтернативност. Лично, и даље сам за „евротрезвеност и европредострожност”, а слутим да може уследити и евроскептицизам. Јер, Немачка већ јасно ставља до знања да ће као услов за чланство у Европској унији од Србије захтевати фактичко признавање државности фантомске државе „Косóва”. Нема сумње да се Европска унија оглашава најпре на немачком, а тек после тога на енглеском језику, притом тевтонски отворено и грубо, а не замумуљеним фразама гордог Албиона.

10. Не само као високи достојанственик Цркве већ и као интелектуалац са комплексним увидом у ширу стварност савремене Европе, шта бисте издвојили као битно сазнање о томе шта „формула“ о путу у Европу стварно значи у пракси? Чини се да је превише мистификација и обмана у опсесивној причи коју – као успављујућу команду хипнотизера – понавља политичка класа.

Мислим да је у пракси реч о библијском мотиву златног телета, или о актуализацији библијске повести о носталгији Израиљаца за Египтом, где се, истина, живело у ропству, али се бар добро јело и пило, за разлику од пустињске слободе праћене глађу и жеђу, или о поновљеној, по ко зна који пут, новозаветној повести о троструком кушању Христа од стране давнашњега Кушача, опет у пустињи, кушању хлебом, влашћу и лажним чудом.

Европа је, колико разумем, много дубља и шира стварност него што је то политички савез државâ познат под именом Европска унија. Европа је заснована на синтези античког, грчко-римског наслеђа и јудео-
-хришћанског духа. Географски, то је полуострво од Атлантика до Урала, а духовно и цивилизацијски – то је непрегледни простор од Атлантика на западу до Пацифика на истоку.

Откако знамо за себе и откако смо се појавили на сцени историјских народа, ми Срби припадамо Европи схваћеној као континент и као дом једне културе и цивилизације. Државном савезу званом Европска унија можемо, а не морамо припадати. Припадали ми њему или не, на одређено време или све дотле докле он буде постојао, наш европски идентитет остаје и нико нам га не може одузети. Тачније, нико осим нас самих.

11. Савремена Русија у домен високе (гео)политике уводи нове појмове, њени  највиши званичници говоре о „партнерству цивилизација“ као јединој реалној могућности суживота на светском нивоу. Реч је о  основама равноправним, без наметања вредности, посебно не система вредности који се у модерном добу именује као „демократија“, а чије ширење у пракси подразумева хаос, ратове и насиље. Овом ставу ће се поклањати пажња, а значајно за нас је питање: где би се у успостављању партнерства цивилизација нашла Србија, шта би био њен аутентични цивилизацијски круг?

Нема сумње да је идеја о „партнерству цивилизацијâ” неупоредиво човечнија, племенитија и перспективнија од Хантингтонове идеје о неизбежном „сукобу цивилизацијâ”. Србија и српски народ у целини несумњиво припадају хришћанској цивилизацији, још прецизније – припадају, заједно са Грчком, Русијом и другим земљама, свету православне или источнохришћанске цивилизације. За неке кругове, оне које у већој или мањој мери представља и изражава споменути Хантингтон, то представља њен главни недостатак и геополитички проблем. Многи стереотипи и многе антисрпске позиције у нашем времену сведоче о томе да се скупо плаћа када те одређени моћни светски чиниоци виде као вечиту руску експозитуру усред Европе.

Надајмо се да ће ово – „евроатлантско” – виђење бити кориговано и замењено чисто европским виђењем кохезивне сарадње двају „плућних крила” Европе, источног и западног, православног и католичко-протестантског, грчко-словенског и романско-германског.

12. Данас се јавно говори, не без извесне интонације прекора Српској Цркви, да је време да она поново позове Србе на „духовни устанак“, да живимо граничну ситуацију када се снага једног ауторитета мора ставити „на чело колоне у великом маршу“. Шта све „марш“ може да значи и према којем циљу може бити усмерен, посебно је питање, но мислите ли да Црква може бити такав ауторитет, има ли снаге, па и јединства да, у некаквој неочекиваној ситуацији, тако иступи?

Мислим да реторика о „духовном устанку” и „духовном маршу” на челу са црквеном јерархијом представља анахрону романтичарску реторику, са призвуком, чини ми се, извесне утопијско-теократске подсвести. Црква, самим тим што је Црква, увек ходи кроз историју као Народ Божји на путу ка Царству Божјем, ка свету без греха, мржње и зла, ка истинској „цивилизацији љубави”. То је „духовни марш” који траје две хиљаде година и трајаће до краја историје. Исто тако, у односу на пали свет, свет који у злу лежи, Црква је од дана Рођења Христовог, које управо ових дана прослављамо, на челу „духовног устанка” против зла, смрти и ђавола, а за живот, мир и љубав, за спасење човека и обновљење света.

Политичка интерпретација ових појмова није ни реална ни умесна. Политичко вођство Црква је узимала на себе само изузетно, у временима када државу нисмо ни имали или када су то захтевали тадашњи иноверни властодршци, као што је био случај у Отоманској Царевини, са Патријархом као етнархом („милетбашом”), сходно исламским законима. То, међутим, не значи пасивност православних хришћана и њихових духовних пастира пред изазовима и искушењима историјских процеса, а поготову не значи њихово повлачење из „света” у „пустињу”, њихов егзодус из историје. Напротив! Хришћанство је трајна „невидљива борба”, али не против „тела и крви” него против „духова таме поднебеске”, и то понајпре у нама самима и међу нама самима.

13. Предлаже се сазивање ванредног сабора СПЦ.  Да ли се у Цркви размишља о тој могућности? Верујете ли  да  је поновљив онај тренутак када је безмало милион људи, „емитујући“ енергију чија снага не само овде, већ и у свету готово да није виђена, испратило преминулог патријарха Павла? Којим би поводом нека слична снага могла да се сабере? 

Као Црква, сви смо ми стални и редовни Сабор. Што се тиче милионског окупљања, попут онога при испраћају блаженопочившег патријарха, то је вазда благодатни догађај, харизматични феномен, дар неба. То се не дâ предвидети, а камоли планирати или организовати. Лично верујем да би неки судбоносни обрт у вези са Косовом и Метохијом могао поново пробудити такву „искру у камену”. Дај Боже да то буде обрт на добро, на добро наше и на добро свих!

14. Упечатљиво је било Ваше јавно обраћање  поводом „давања опште евроатлантске опроштајнице Хрватској“, када сте подсетили да поред хашке правде која „није једина постоји и историјска правда на суду моралне свести и савести човечанства...“ Живимо, чини се, време и искуство када је и најблагороднијима и најмање злобивим и преким природама тешко да у срцу гаје наду у моралну савест човечанства. И то стање света није лако објаснити?

Није лако, али хришћански је надати се и кад изгледа да наде нема. Али наде ипак има! Има је захваљујући гласу савести многих људи свуда у свету.

15. Да ли је разумљиво да поједини црквени достојанственици у јавности наступају са ставовима опречним мишљењу своје Цркве? „Quo vadis, оче Лаврентије“, насловили сте своје обраћање изазвано управо једним таквим поводом. То „Куда идеш...“ може се поставити и неким другим, у медијима често апострофираним појединцима из Цркве. Има примера да  се српски свештеник гласно залаже например за РЕКОМ, има чак и свештеника који јавно говоре како су Албанци с правом гневни, јер су их Срби наводно предуго злостављали, а „огроман број Шиптара убили“!

Текст Quo vadis,  Laurentie? био је реакција на незлобиву наивност једнога мога старијега сабрата коју не треба строго судити. Свештенике адвокате РЕКОМ-а и апологете арнаутских зулумћара не познајем, али ако их има, – а верујем да их Ви нисте измислили, – требало би да се макар постиде својих речи.

16. Опречна су мишљења и о деловању и „мисији“ црквених аналитичара који већ готово деценију и по бивају од медија и најширег аудиторијума помно слушани и уважавани. Читате ли Ви и слушате ли оно што они говоре и пишу? Да ли је њихово деловање корисно за јавни живот, за сналажење људи у савременом компликованом свету?

Често сам се освртао на неславну улогу и сумњиву репутацију самозваних аналитичара црквених прилика и неприлика у Србији, па не бих да се понављам. Они самоуверено пишу о стварима које мало или нимало познају, без жеље да упознају стварност црквеног живота и без менталних предиспозиција за истинско уживљавање у саборно биће Цркве, без аутентичне црквености, у неким случајевима и без вере, најчешће уз неприкривену одбојност према Српској Православној Цркви. Часни изузеци су више него ретки.

Више него самој Цркви, они наносе штету јавном мњењу и медијском простору. Истини за вољу, медији их углавном баш такве и желе. Да ли је та жеља спонтана или задата, остаје нам да нагађамо и погађамо. Чињеница је, у сваком случају, да се медији нису грабили за оцене и коментаре покојнога проте Биговића и да се данас не грабе за анализе професора Дарка Танасковића и других истинских зналаца. Зато и није чудо што се надобудни „аналитичари”, по правилу анонимуси у својим стручним областима, постављају као својеобразна секуларна инквизиција која „пресуђује”, и то у последњој инстанци, епископима, Патријарху, Синоду, Српској Православној Цркви у целини и без остатка...  О tempora, o mores!

17. Саопштење поводом пресуда хрватским генералима Свети Aрхијерејски Синод завршава апелом „на све искрене хришћане у Европи и свету ...коначно на савест моралних и интелектуалних елита и на Истоку и на Западу, да овом небивалом лицемерју дају оцену какву заслужује“. Када је реч о поменутим елитама, без сумње има путева, начина, па и верујемо  личних пријатељстава и веза које се могу п(р)озвати. Шта је и да ли је нешто уопште конкретно урађено? Ћутање о судбини Срба ипак је запањујуће. Постоји ли данас у свету мислилац који ће попут Андре Малроа, згроженог неправдом уоченом пре неколико деценија, Србима довикнути: „Неко вам је подметнуо“?

И ми епископи, као и један број родољубивих интелектуалаца, учестало се обраћамо пријатељима правде и истине широм света. Има храбрих и часних људи који нам данас довикују исто што нам је Малро у своје време довикнуо. Навешћу као пример само једно име: Петер Хандке. А Хандке није ни један ни сâм.

Данашња званична Србија се осмелила да некима од наших пријатеља, који су пре тога и мимо тога пријатељи правде и истине, јавно изрази захвалност и ода признање. То је мали знак буђења националног поноса и смопоштовања, али знак који улива наду и охрабрује. Са своје стране – дозволите да поменем још једно часно име – не могу да изустим Danke, Deutschland!, али могу да изговорим пуним устима и из дубине срца: Danke, Bischof Homеyer! Danke, Bruder Josef! (Хвала, бискупе Хомајере! Хвала, брате Јозефе!)

18. Значај обележавања годишњице Миланског едикта у Нишу, због познатих контроверзи, остао је у сенци. Трају познате, а рађају се и нове недоумице. Ако је, на пример, како се говори, „извесно да папа неће доћи и да ће га у Нишу заменити кардинал Содано“, не малу збуњеност побуђује изјава руског митрополита Илариона да је „више пута чуо да братска СПЦ спрема прославу у Нишу, али да не може да каже да ли ће руски патријах доћи будући да му званични позив на ту свечаност није стигао“?

Милански едикт (313 – 2013) биће, ако Бог дâ, свечано обележен на црквено-државном нивоу. Нема контроверзи, нема недоумицâ. Биће позвани православни патријарси и остали поглавари Православних Цркава, као и високе делегације других хришћанских Цркава.

Папа римски није позван нити је изразио жељу да дође. Он је озбиљна и достојанствена личност, што не бих рекао за сваког од његових претходника, и не треба његово име и звање неозбиљно повлачити по српским медијима – ваљда га довољно спомињу хрватски медији. А не треба ни списку бесмислених српских подела и свађа придодавати и смешно-жалосну поделу на оне који су за долазак папе у Србију и на оне који су против тога доласка. Једноставно, папа не долази, а ко ће предводити делегацију Римокатоличке Цркве – не одређујемо ми.

19. Наредна, 2013. година, биће година обележавања још једног значајног јубилеја – 200-годишњице Његошевог рођења. Из перспективе ововременог духовног дискурса  готово да није могуће појмити  ту невероватну  целовитост, тај интегрални и јасни увид са којим је владика, државник и песник (свеједно којим редом) тумачио  и промишљао живот и прилике. Размишљајући данас о овој грандиозној фигури српске историје, можемо ли из сложеног Његошевог дела издвојити  једну поруку или завештање које „ради“ и бива посебно важно духу и потребно разрешавању мука новог времена?

Све Његошеве поруке и завештања актуелнија су за нас Србе данас него што су била у његово време.

20. Идеја месијанизма и спасења својствена је вери, но наступање једног савременог месијанизма, оног – америчког, на готово бизаран, рекло би се не баш утешан начин, одређује савремени свет. Руски теоретичар А. Секацки о томе дословно каже:„За свет је изазов америчког месијанизма много актуелнији од глобалног отопљавања (мислим и за саме Американце), а да ли ће се за њега наћи одговор и какав – ја не знам“. Шта православни свет заиста може, и шта би требало да одговори овом изазову?

Нема Месије осим Личности Исуса Богочовека и нема месијанизма ван Месијине (Христове) Цркве. Сваки ванцрквени или нехришћански месијанизам, па ма био и амерички, сурогат је месијанизма. Тачније, сваки месијанизам без Месије јесте лажни месијанизам. Узгред буди речено, поучна је историјска судбина негдашњег совјетског месијанизма, па и неких ранијих, псеудохришћанских месијанизама.

21. „Каталог изопачености“ којима робује такозвана међународна заједница све је дебљи, а наводна модерност, слобода и прогрес којима се човечанство преваспитава све јасније се ругају  изворном смислу ових идеја. Речито о томе можда говори и запажање поменутог теоретичара (Секацки):„Ако би анђео, који дочекује у рају, ономе који тамо доспе пружио карту и оцртавајући оловком територију рекао: 'Ово је лично твоја парцела раја, уреди је и живи', Американац би се најмање зачудио, примио би то као заслужено“. Није ли негде на трагу ове безмало карикатуре „уловљен“ стварни јаз  савремених паралелних и не баш дијалошки расположених цивилизација?

Јесте, нажалост. Али не би – такође нажалост – само Американац обелоданио своју шићарџијску, ситносопственичку, грабљиву и себичну душицу. То би учинили и многи Европљани, а међу њима и многи, многи Срби, чак и неки међу нама који себе виде као бранитеље чистог и непатвореног Православља. Наша вера је чиста и непорочна, али ми често нисмо њени достојни и доследни носиоци. Ваља узрастати и узрастати док се не сазри до свести о томе да не постоји рај него пакао онде где постоји моје и твоје. Рај се налази само тамо где моје значи твоје или наше, где ја нисам жив ако нема тебе и нас, сабраних заувек у Једноме Који је Света Тројица.

Ова тема је велика и дивна, па је боље оставити је за неки други разговор или за посебан ауторски текст, по мери мојих скромних могућности.

22. Пред нама је Божић, празник велике радости, обнове, рађања и љубави – у духовном и световном смислу. Шта би на путу празничне јединствене наде (и утехе) требало да храбри, да у вери и радости учврсти нацију којој се већ заморно дуго објашњава  како „реалистички“  мора да се суочи са стварношћу наводно заслужених казни, губитака, следујућег јој трпљења насиља и лицемерја света моћи?

Све нам говори божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Све нам говори име дато чудесном Детету по Рођењу: Исус значи Спаситељ, односно Бог је Спаситељ. Све нам говори Његово друго име: Емануил значи С нама је Бог! Све нам говори божићна химна небеских анђела: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!”

23. Без мирења и праштања, уз (само)преиспитивање и племенита дела, нема ни правог Божића. Ако  можемо рећи да то важи за лични колико и за општи колективни план сваког друштва, шта би се могло рећи – коме би, идући у сусрет овом Божићу, Срби као народ и колективитет требало да праштају, око чега да се (само)преиспитају, а према коме би неизоставно морали да буду племенити и великодушни?

Срби треба да опросте свима, чак и својим непријатељима и крвницима, да преиспитају своја дела и да буду племенити и великодушни према свима. Да ли ће тако други поступити према нама Србима, оставимо њима самима – њиховој савести, вери и моралу.

Наш пут треба да буде пут Богочовека. То нам не поручује само теолог или свештеник. То нам поручује наш велики песник. Благо нама докле год имамо песнике који богословствују!

Мир Божји – Христос се роди!

Извор: Печат бр. 249, 28. децембар 2012, стр. 12 –17.