На Велебиту пронађено мјесто логора Јадовно!

Вама који сте само чули, као и онима који знају нешто више о логору Јадовно из 1941. овај наслов дјелује збуњујуће. Онима који нису чули за логор Јадовно, ово је само још једна вијест о неком логору, а постоје разноразни логори (извиђачки, радни...) , на неком познатом или непознатом локалитету. Многима је Велебит познат као географски појам. Некима је познат и као парк природе, дестинација која се промовише као погодна за екстремне спортове, планинарење, параглајдинг, спелеологију и бициклизам.

На љетовање стазом смрти

Многи су преко Велебита, на путу за љетовање, не знајући за Јадовно, прошли оштрим серпентинама, на врху планине застали да протегну ноге, поједу сендвич и направе фотку са мјеста одакле пуца видик према Јадрану, Велебитском каналу и отоку Пагу. Многи су се ту загрљени уз обавезан смјешак и сликали. Да остане слика за успомену са љетовања. Ту је и љети хладно, увијек дува, па се путници не задржавају дуго. Готово нико не примјети да ту птице не пјевају.

Већина оних који знају нешто о Јадовну, поистовјећују га са јамом Јадовно, како је названа Шаранова јама, пред којом се никада нису нашли. Није им замјерити, пошто путоказа до тамо нема а ако и питате, мало ко ће бити спреман да вас упути. Готово да нико не зна да од уласка у град Госпић, путујући према и преко Велебита, доласком у Карлобаг и преко Велебитског канала до отока Пага, пролази подручјем комплекса усташких логора Јадовно из 1941.
Нећу замарати са описом читавог комплекса, али ако желите сазнати више, посјетите страницу: http://www.jadovno.com

У овој ексклузивној вијести, ширем опису није мјесто.

Јадовно је био комплекс усташких логора

Пролазећи кроз Госпић, са лијеве стране ће вам остати зграда бивше казнионице (Герихт) у коју је довођен дио похапшених. Недалеко одатле налази се жељезничка станица на коју су љета 1941. стизале композиције марвених вагона, пуне гладних и измучених људи, жена и дјеце. Многи су на том путу помрли и били избачени из вагона. Ту на станици налазило се и жицом ограђено сабиралиште за довежене а недалеко одатле и Максимовића штале (Овчара) гдје су усташе заточенике (углавном жене и дјецу) задржавали по неколико дана.Са наведених локација, пјешке или камионима спровођени су и одвожени мученици према унапријед помно одабраним мјестима за ликвидацију. Неки од оних који су упућени према логору Јадовно, који се налазио у шумама Велебита сјеверозападно од Госпића знали су питати мјештане: "Колико још има до тог града Јадовно?" Многи од њих нису стигли на одредиште, побијени су или живи бачени успут, у Шаранову јаму или нешто даље у јаму под Гргиним бријегом. Они који су живи стигли до логора, нису ту дуго боравили. То није ни било предвиђено, није било мјеста јер су нове колоне свакодневно стизале. Побијени су у многобројним крашким безданим јамама којима обилује Велебит, парк природе. Данас, ту између јама уцртана је на карти бициклистичка стаза Јадовно, како кажу "атрактивна". У самом логору Јадовно, планинској ливади опасаној бодљикавом жицом, није било барака ни кревета. Заточеници су сами импровизовали надстрешнице и лежајеве од папрати. Да би могли пити и јести, у комадима дрвета су дубили мала корита... Евиденција заточеника, водила се само у почетку. Многи од оних који су упућени према Карлобагу и острву Пагу успут су побијени или живи бачени у крашке јаме. Дио заточеника је са цесте према Карлобагу упућен према мјесту Ступачиново и јами Бадањ. Капацитет јама је још прије рата пажљиво израчунат.

Боже мој, па куда нас то водите?

Када би камиони са женама и дјецом, возећи путем према мору, дошли до мјеста одакле пуца поглед на острво Паг, многе су унезвјерене мајке питале: Боже мој, па куда нас то водите? Истовар у Карлобагу и укрцавање на бродице био је бруталан и праћен псовкама усташа и мјештана. Многи нису стигли на Паг. Са каменом око врата и распорених стомака (да лешеви не испливају) бацани су у море. Преживјеле жене и дјеца одвођени су у село Метајна а мушкарци у увалу Слана. У Метајни је логор за жене и дјецу организован у вилама др Триплата и др Хвале. Одатле су на ликвидацију вођене ван мјестa.

Источно од Метајне формирани су логори Слана. Један за Србе и други за Јевреје и комунисте. У том паклу у каменој пустињи, како га је у свом фељтону назвао проф. Михаел Соболевски

На љетњој жези и ужареном камену, искључиво ради исцрпљивања, заточеници су у камену, од камена градили цесту која води ниоткуда никамо. Ликвидирани су источно од логора, на оближњем мјесту Фурнажа, гдје има довољно земље да се лешеви плитко затрпају.

Поручник Стаззи Др. Санто уредно евидентира

Оне, побијене непосредно пред затварање логора, ексхумирали су, спалили, а пепео прекрили камењем Талијански војници. Том приликом, Поручник Стаззи Др. Санто је имеђу осталог уредно евидентирао:"Од ових лешева било је: 407 мушкараца, 293 жене, 91 дијете у доби од 5 до 14 година. Међу овима било је и једно дијете у повоју, од, предвидиво, 5 мјесеци. На једном другом мјесту и то јужно од жичане ограде која је затварала концентрациони логор Срба, нађено је једно друго, малено гробље гдје је бушењем утврђено да су ондје лешеви затворени у дрвене сандуке и то доста дубоко. Ради тога ово нисмо ископали. Врло је вјероватно да се овдје ради о заточеницима који су умрли природном смрћу, те су их њихови другови покопали сами. Од особе која ми је служила као разборит водич код проналажења разних зона које је ваљало уредити, сазнао сам да је највећи број депортираних у Слану био бачен у море, везан уз велико камење, а многи су себи сами одузели живот, утопивши се."

На крају овог кратког описа навешћу и трагичне бројке. На подручју комплекса усташких логора Јадовно, претече Јасеновца, 1941. године у само 132 дана његовог постојања, на најсвирепији начин је побијено па живо или полуживо стрмоглављено у крашке јаме, закопано у пашки камењар и бачено у море велебитског канала 40 123 жртве. На непотпуном именичном попису жртава, који је сачинио проф.др. Ђуро Затезало налазе се имена 10502 жртве.

Ако сте на подручју комплекса логора Јадовно путовали, сликали се, јели, купали се, ронили, возили бицикло, смијали се, водили љубав... не може вам нико замјерити. Нисте знали јер је тешко било сазнати. Истина о Јадовну је била прикривена дугогодишњом наметнутом ћутњом која је готово резултирала нашом колективном амнезијом. Наши очеви нам о Јадовну нису говорили јер је то било контрапродуктивно братству и јединству.  За оне који нису прихватили наметнуту ћутњу слиједиле су казне. Заради "виших циљева", помирили су се да мошти наших предака леже на дну велебитских јама, у каменој пустиње острва Пага и на дну Велебитског канала. Сложићете се да та мјеста никако не можемо назвати гробницама!

2010. у потрази за мјестом логора Јадовно

Сигурно је да постоји неколицина људи којима је позната локација логора Јадовно на Велебиту. Питао сам шумаре, жупанијске и градске челнике у Госпићу. Рекоше да не знају. Посјетио сам проф. Ђуру Затезала, човјека који је значајан дио свог радног вијека посветио истраживању Јадовна и о томе тек 2007. објавио капитално двотомно дјело. Мада се ради о човјеку у позној животној доби, озбиљно нарушена здравља, пристао је да кренемо на Велебит. Позвали смо наше пратиоце из Госпића да пођу са нама. Одбили су, рекавши да је вожња тим путем несигурна и да ћемо тешко наћи локацију логора. Једна од присутних на одласку ме упитала: Није вас страх? Никако, рекох, па тамо су ми оба дједа и стриц! Чика Ђуро је посљедњи пут био на подручју логора 1991. Рекао је да се одвеземо узбрдо 6,5 километара од Шаранове јаме. Од тога мјеста води стаза према логору. Дошавши до мјеста одакле је требало наставити пјешке, чика Ђуро се обесхрабрио. Природа је у протеклих 20 година учинила своје а и локална шумарија крчећи шуму придонијела је промјени некадашњег изгледа мјеста на које смо стигли. Након готово сат времена лутања по тешко проходној шуми, у којој још увијек има снијега у шкрапама до кољена, чика Ђуро, до малоприје песимиста, вукао нас је све дубље у шуму. Одвојио се и сам нашао мјесто логора. Нашли смо га како сједи на срушеном споменику и плаче. Удолина у којој се налазио логор била је окупана сунцем. Још су увијек добро видљиве хумке масовних стратишта логораша побијених непосредно пред затварање логора. Да би био прикривен, минирани споменик је прекривен трулим стаблима и грањем. Цијела површина бившег логора прекривена је плавим шафранима. Нису се чуле птице. ГПС-ом сам снимио координате: 44 35.267`Н, 015 11.366`Е. Од сада, ко год буде желио доћи, моћи ће. Вратимо се наслову ове приче

Можете ли замислити ексклузивну вијест да је 2010. пронађено мјесто логора Јасеновац или логора Аушвиц-Биркенау, Берген-Белсен, Бухенвалд, Дахау, Треблинка.....?! Режираном и контролисаном дугогодишњем ћутању и затирању истине, добро је дошла и потиснута свијест потомака жртава, за коју психолози кажу да је прилично уобичајена појава у послијератном раздобљу. Та наметнута ћутња, готово цензура, имала је, гледано из садашње перспективе, тешко схватљиве посљедице и на наш властити однос према стратиштима нашег народа, према мјестима убиства чланова наших породица. Неко се добро побринуо да се Јадовно ријетко помиње, да се споменик изгради чак и ван шумске саобраћајнице, на мјесту гдје га је намјернику готово немогуће наћи, да се мјесто самог логора не може наћи. Ово очито прикривање самог догађаја усташког злочина, његовог локалитета и карактера има свој јасан континуитет. Током последњег рата, жртве су поново убијене, јер су све Спомен плоче поразбијане а споменици минирани.

Испред логора Дахау записано је: „Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове".

Душан Басташић, www.jadovno.com

Извор: Епархија горњокарловачка