На згариштима прошлости

Сува Међа је гранични појас (међа) између данашњих република Хрватске и Босне и Херцеговине и то у оном западном и сјеверозападном дијелу од ријеке Уне до Велике Кладуше. Дакле, ријеч је баш о међи и то ''сувој''. За разлику од других граница које су углавном ''на води'' – Сава и Уна,  овај појас је још у времена Отоманске и Аустроугарске империје назван ''сувом међом''. У босанско-херцеговачком устанку 1875-78. кориштен је од стране српских устаника као подручје са ког су Срби организовали и изводили оружане нападе против турака и њихових домаћих колаборациониста (исламизираних Срба).

Вођа устанка на овдашњим крајишким просторима принц Петар Карађођевић (Мркоњић) потоњи краљ Србије имао је свој штаб управо на Сувој међи и то у Ћорковачи гдје је 1925. године поводом 50-годишњице босанско-херцеговачког устанка подигнут споменик и одржана величанствена свечаност. Негдје у средишту Суве међе, између Бужима и Велике Кладуше, смјештено је село Збориште, некад чисто српско село, а данас без Срба. 1992.године протјерани су и последњи Срби из Зборишта.

На једном повисоком бријегу у средини села још постоје остаци старе и давно напуштене цркве св. пророка Илије, цркве у којој су се Срби вјековима крштавали, вјенчавали, причешћивали, освећивали, Богу се молили. У Новембру прошле 2011. године Његово Преосвештенство г. Хризостом, бихаћко-петровачки, обишао је сва знаменитија мјеста на Сувој међи и то: Баштру, Добро Село, Збориште, Глиницу, Светињу, а ове 2012. године у Недјељу, 5. августа,  дошао је поново у Збориште да се  помоли Богу на згариштима прошлости, да се сјети свих упокојених и пострадалих, да позове све Србе са суве међе, који сада живе широм свијета да обнове своје светиње – цркве, звонике, гробља.

Доласку Преосвећеног Владике Хризостома претходило је чишћење зидина цркве и њене околине од високог и густог растиња, свакојаког корова од којег се није ни могло лако прићи цркви. Тек након чишћења појавила су се два свештеничка гроба и то Петра и Јована Вранешевића. Први је био парох баш у Зборишту и Стабанџи, а други у Добоју. Из овог села и од ове познате свештеничке породице је и прота Стојан Вранешевић, који је тешко пострадао од усташа у Бихаћу 1991. године од последица којих је потом и преминуо.

У бесједи након отслуженог молебна и помена свима преосвећени владика Хризостом је нагласио: - Ми немамо право да своја света мјеста, као што је овај храм, остављамо и заборављамо, још горе да га препустимо пропадању. Наш долазак данас овдје и на ово свето мјесто јесте пастирска обавеза како према вама окупљенима, тако исто и још више према онима  који око ове цркве почивају и чекају васкрсење мртвих. У Богу су сви живи и нема мртвих. И ми вјерујући хришћани вјером знамо да су они сви пред Богом живи и да се данас радују нашем окупљању, првом послије више деценија. Малоприје ми рекосте да је ово прво окупљање послије више од 70 година. Заиста, тешко је то чути, а још теже носити одговорност због тога. Ево, покренули смо иницијативу да се данас овдје окупимо, да се Богу помолимо, да се сретнемо, видимо и упознамо... Желим вам се захвалити за уложени труд и велики напор да окрчите цркву и овај простор око ње. Посебно се захваљујем оцу Карађорђу за све што је учинио да вас окупи, да вас ангажује за овај наш мини сабор. Ми ћемо, ако Бог да, колико сутра покренути иницијативу за обнову овог храма, али апелујем на вас и све оне којима ћете ви пренијети наше поруке да се укључе у процес обнове овог храма. Овдје ћемо примити благослов или зарадити проклетство! Понављам: или ћемо примити благослов или зарадити проклетство! Благослов – уколико ово обновимо, а проклетсво – уколико оставимо да ово и даље пропада! Од нас зависи. Позивам вас све да ''уграбимо'' благослов божији и светих предака! Они се данас радују!...

Након молитве и бесједе преосвећени је сјео са окупљенима, поразговарао са њима и обједовао за трпезом коју су они за ову прилику припремили. У току ручка отпочела је пјесма, прва пјесма радости након 70 година туге и жалости. Преосвећени владика се посебно обрадовао њиховој пјесми и изразио своје дивљење ниховим локалним напјевима.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка