Највећа од свих идеја
Credo – Christianisierung Europas im Mittelalter“ – „Вјерују – христијанизација Европе у средњем веку“. Велика изложба о христијанизацији Европе у средњем веку у Падерборну од 26. јула до 3. новембра
Како је Европа христијанизована? Шта ми знамо о религиозним представама људи који су први пут доспели у додир са хришћанским исповедањем вере? У јубиларној години, поводом 1700-годишњице Миланског едикта, изложба у Падерборну је као омаж том епохалном обрту у историји човечанства, посвећена теми ширењa хришћанства у Европи. У Падерборну је ова грандиозна изложба са документарном акрибијом и дидактичко-просветитељском амбицијом смештена у три простора – у „Дијецезалном музеју“, у „Музеју на Кајзерплацу“ и у „Градској галерији“. Штедрим избором експоната она захвата у вишеструке области уметничког и културно-историјског предања средњовековне Европе. Конципирана је у три велика тематска блока. Први, назван Lux mundi, приказује ширење хришћанства од антике у Дијецезалном музеју. Под насловом in hoc signo, изложба на Кајзерплацу приказује мирољубив и освајачки мисионирски рад. Последњи одсек изложбе насловљен Quo vadis? приказује пријем и плодове христијанизације положене у шири контекст, као и одражене у политичком огледалу времена.
Изложбу је отворио председник Немачке Јоахим Гаук, који је уједно и њен покровитељ. Надбискупија у Падерборну и регионално удружење Вестфалије-Липе заједнички су учествовале у организацији.
Ова грандиозна изложба је покушај да се хришћански Запад појми историјско-генетички, од својих почетака као „квасац наше културе“, како то вели Кристоф Штигман, директор Дијецезалног музеја. Зачуђујуће је то да оваква изложба није и раније била конципирана и постављена. Имају ли се пак у виду њене димензије, онда бива јасно зашто се нико досад није на такав гигантски пројект усудио.
Готово хиљаду година је трајао процес христијанизације, од раног хришћанства у Римском царству, преко христијанизације Галије, Ирске и англосакасонских земаља, до крштења Скандинавије, Пољске и мисије на Балтику. При томе овај процес није описан као линеарни једнодимензионални ток, већ као динамично рачвање у различите регионе Европе са сведочанствима о успесима и неуспесима мисионара, често спојеним са војним освајањима.
Двеста тридесет музеја, библиотека и збирки из целокупне Европе – од Исланда преко Италије, до Украјине и Америке - учествује на овој изложби изнајмљивањем својих експоната. Падерборн је био унеколико предестинирано место за овакав подухват. Музеј у Падерборну је у сарадњи са многим интернационалним музејима већ практиковао кооперативно излагање. Године 1999. је у Падерборну била организована веома виђена изложба о Каролинзима; њој су следиле изложбе о Византији и Каноси, којима су тематизована епохална струјања европске историје. Падерборн је, с друге стране, тачка укрштаја између „via regia“ који је водио од Бремена преко Франкфурта и „Heilweg“(a) који је водио од Ахена преко Кенигсберга. То су значајни привредни путеви и чворови култура, предања и велтаншаунга, као и њихових размена и међупрожимања, који су имали централни значај за комуникацију. Свети Ансгар, бенедиктински монах, кренуо је пут севера из оближњег манастира, као и Бернхард из Липе који је кренуо једним од речених траса на мисионарски пут за Балтик. Августин из Кентерберија је први међу њима, 600. г. под папом Грегором, био послат да крштава Англосаксонце, али се из страха убрзо вратио натраг. Адалберт из Прага се питао 400 година доцније да ли би требало да носи дугу браду како би га брадати Пруси (који ће га једног дана убити) поштовали. Клише о христијанизацији који отприлике гласи - мисионар који одлази паганима да их крсти, излаже свој живот великом ризику – остваривао се ту и тамо у потпуности. Када су мисионари кренули у бели свет, хришћанство је већ имало више стотина година успешну историју иза себе – почев од 313. г. када је добило статус „допуштене“ и, од 380. г., статус званичне, државне религије.
У 4. и 5. веку је било разарања паганских култних слика од стране хришћанских иконобораца. Античке статуе богова саобразне политеистичком култу остале су интактне захваљујући културној просвећености хришћана, односно благодарећи њиховој диференцираној свести о естетским вредностима. Рани хришћани су, пак, незнабожачке кумире „неутрализовали“ тиме што су им урезивали крст на чело. На тај начин постаје јасније како су хришћани, кроз конфронтацију са иконографијом антике и другим визуелним праксама паганских ритуала, формирали сопствену иконографију.
Питање „акомодације“ хришћанства са установљеним религиозним праксама је веома занимљиво питање на које не може бити једнозначно одговорено. На пример, фигура доброг пастира који на плећима носи младо јагње омиљена је традиција у Грка, а у хришћанској иконографији постаће класични топос. Негде се уврежила пракса „мешаних форми“. У Франкфурту на Мајни се могу видети примери како су у 8. веку деца, сходно древној германској традицији, сахрањивана у медвеђем крзну. Беда Венерабилис у својој црквеној историји „Historia ecclesiastica gentis Anglorum“ кори кнезове који „још нису прихватили хришћанске Свете Тајне“.
Ко другим народима жели да пренесе „благу вест“, ваљало би да то чини на језику тога народа.
Један од врхунаца хришћанског писаног предања представља дело Улфила из племена Гота, које потиче из Мале Азије. Он је у 4. веку превео Библију на готско фонетско писмо које је сам засновао. Без Улфилине Библије не бисмо данас ништа знали о готском писму. То искуство ће се показати пет стотина година доцније веома плодним када су Словени христијанизовани. Баварски мисионари су сматрали да се не сме одступити од јеврејског и грчког као изворних језика. Свети Кирило и Методије, из Византије, настојали су пак на словенским преводима. Није тешко докучити који је модел био ефикаснији.
Једна од посебности ове изложбе се састоји управо у бескрајној драгоцености експоната – писама у оригиналу: једна странице Улфилине Библије, један фрагмент папируса са „Посланицом Римљанима“ Светог Апостола Павла, посланице папе Грегора Великог, Бонифацијеви коментари „Апокалипсе“ или Петроградско Јеванђеље, које је позајмила Руска национална библиотека, са задивљујућим илуминацијама и минијатурним сликарством.
Међу изложеним објектима, којих је преко 800 на броју, „Kaiseropos“ - „Еп о Карлу Великом“ заузима посебно место. Овај рукопис непроцењиве историјске вредности похрањен је у библиотеци конвента у Санкт Галену и досад није био изнајмљиван. Овај еп описује сусрет франачког краља Карла Великог са папом Лавом III давне 799.г. Већ наредне, 800. г. папа Лав III је крунисао Карла Великог за цара у Падерборну.
Веома велико интересовање се концентрише на археолошку сензацију познату као „King of Bling“. Реч је о експонатима који сведоче о посебној сепулкралној (гробној) уметности која је пре десетину година пронађена на југу Енглеске. То је први хришћанско-англосаксонски гроб, из 600.г. после Христа. Раскошне фибуле и нумизматички експонати сведоче о високом положају сахрањеног.
На овом месту желимо истаћи двотомни каталог који су темељно припремили Christoph Stiegemann, Martin Kroker и Wolfgang Walter „CREDO: Christianisierung Europas im Mittelalter - Essays/Katalog, 2 Bände: Essays und Katalog“. Michael Imhof Verlag, Petersberg 2013. Каталог омогућује научно понирање у детаљна питања овог епохалног феномена.
Како након троструког опхода ове грандиозне изложбе ваља видети феномен христијанизације Европе? Црвену нит ове изложбе чини једнозначно сазнање да су све националне државе, без изузетка, користиле хришћанство као темељ заснивања националног идентитета. Отуда је ова изложба изванредан пример и демонстрација заједничког хришћанског идентитета Европе. Подсећање на заједничке корене Европе – отуда и експонати из целокупне Европе –требало би да поткрепљују визију њене заједничке будућности као политичког ентитета заснованог на једнозначном хришћанском идентитету. Ова димензија изложбе у Падерборну требало би да остане категорички диктум и подстицај у продубљивању хришћанског и културног заједништва, напосе у време привредне кризе Европе и њених несагледивих политичких импликација.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
