Народне новине: Интервју Епископа нишког г. Јована

1. Шта би сте Ви издвојили из посланице Српске Православне Цркве поводом јубилеја Миланског едикта?

- ''Koнстантин беше ''модеран'' јер први јавно признаде слободу вероисповести као основно људско право – користимо и штитимо то право, дајмо својој деци образовање у вери благочестивој и у црквеном животу. Ако славимо најзначајнијег суграђанина, поучимо децу ономе чему је он сам поучио поданике свога царства, а то је лепота вере хришћанске.... Оно што је суштинско јесте духовно јединство једне државе и друштва као основе свеколиког напредка његовог.... Најзад, сви треба да се угледамо на Светог Цара Констнтина у његовом старању за сирочад, удовице, гладне и немоћне...'' То је троједина поука и порука прве посланице, која није пренета медијски најбоље целокупној јавности. Она ће бити подељена, заједно са новом посланицом народу, док ће Патријарх васељенски изговорати беседу на лицу места. Овом приликом бих се придружио и са својом поруком, кроз одговоре на Ваша питања.

2. Какав је, по Вашем мишљењу, значај Миланског едикта за савремени свет?

- Свети Цар Константин је оснивач и учитељ хришћанске културе и цивилизације. Највећи задужбинар на историјском плану, са свим црквама, манастирима, иконама, фрескама, списима, књигама, библиотекама, уметношћу и науком и државотворном традицијом. Све ове задужбине и Контантиново наслеђе данас су угрожене у Сирији и Египту, код нас на Косову и Метохији и по целом свету. Угрожена је слобода верних не само споља бруталним насиљем, већ перфидним гоњењем хришћана. Код нас није враћена имовина Цркви. Подељен нам је народ по питању културног васпитања и образовања. А ви знате, да без духовног живота нема културе и господствености.

3. Све се то догађа у свету који врло турбулентно живи – какве су тенденције таквог живота?

- Истина је то што Ви питате. Светиња Предања и традиције се све више напуштају; Вера се сматра приватном ствари а улажу се напори да се она измести на маргине друштва; идеали и вредности – значе снаге које одржавају и очувавају народе кроз векове – се пренебрегавају; образовање се рањава, дехристијанизује и посветњачује; законодавство се одаљује од хришћанских принципа који одувек, а поготово од Светог Константина и надаље, представљају теоретску платформу законодавства; грех се одвећ у име толеранције не сматра злом и заодева се у рухо различитости, а то значи да се тиче просто другачијег личног избора; неморал сапостоји и покрива се од стране пренебрегавајуће и оправдавајуће, истину говорећи, замке слабости људског тела, а етика Господа Исуса Христа се маргинализује; игнорише се значи сама садржина Вере и Живота. Савремене државне установе, и поред често опасних промена које некад урушавају и саме темеље друштва, као што је то приметно у одсуству поштовања према свештеној установи породице...Зар се морамо правдати пред светом и Европом поводом таквих појава у друштву?!

4. Како сте задовољни досадашњим обележавањем јубилеја Миланског едикта?

- Много је новаца потрошено на спољашње, а не унутрашње прослављање Едикта. Ми нисмо завршили храм посвећен Светом Цару Константину, јер је Град преузео ту обавезу у име народа по благослову Његове Светости. Ми чекамо по десет-петнаест година да добијемо дозволу за градњу нових храмова. Наравно, наш је нагласак на обнови живе Цркве, али се такође, не може једно од другог одвојити. Народ треба да нађе мир у храму где се врши богослужење, а то је потребно сваком делу града. У том смислу требало би да будемо на већој висини задатка.

5. Да ли ће се наставити обележавање Миланског едикта и на даље – односно промоција идеје о верској толеранцији?

- Прослава Едикта подразумева стални процес, заједнички рад Цркве и државе на виталним интересима народа. Брига о души и телу народа је заједничка. Постићи ''сагласје'' Цркве и државе које су византијски цареви и наши српски краљеви и цареви постигли је велики задатак. Наш народ није крштен и није довољно христијанизован. Идемо у сусрет 800 годишњици Светосавске Цркве, а нисмо довољно прославили рођење нашег српског Константина – Св. Симеона Мироточивог. Обележавање Едикта траба да се настави кроз више пројеката у граду. Као што рекох кроз духовну и материјалну обнову, треба наставити прослављање Едикта.

6. Шта мислите о толеранцији уопште у свету? Да ли у томе има елемената проблема?

- Једно је толеранција, коју треба изграђивати, а друго је трпљење којем се дубље приступа толеранцији. Да би то задобили потребно је да се не само користимо драгоценом слободом Миланског Едикта већ, пре свега, ''слободом којом нас Христос ослободи'' (Гал.5,1). То је духовна слобода, слобода од греха, ђавола и смрти. Она се може задобити у Литургији. Данашњи свет робује разним човекобожним идејама и идеологијама, које су хуманистичко – оптимистично привлачне, алу су отворено насилне и прете друштву. У томе треба да помогне Црква, да јој се да веће присуство у друштву.

7. Какав је значај Литургије која ће се одржати 6. октобра у Нишу за Православну Цркву и православне вернике?

- Најважније прослављање Едикта је литургијско, богослужбено. Све наше припреме и обележавање овог јубилеја требале су да теже том циљу. Такође, сви пројекти треба да буду осветљени и засољени том Великом Тајном, да би остали у памећењу, и да би оставили печат непролазности и вечних вредности. Сведочење Јединства Православних у Чаши причешћа је највећа гозба, највеће славље свих православних Епископа, свештеника и верног народа. То саборовање у Сабору ''са свима Светима'' је највећи догађај и доживљај верника. И ова страница нашег присуства, слободе служења јесте исписивање нове странице Миланског Едикта, у живом сведочењу и исповедању Имена Божијег. Велики благослов ћемо добити поклоњењем Часном Крсту, Десници Св. Јована Претече и икони Мајке Божије ''Сићевачке''. Надамо се да ће се народ укрепити духовно и подићи духом. У томе нам може помоћи благодат, односно сила благослова који ће донети Патријарси, епископи, свештеници и гости из целога света. Позивамо све драге Нишлије да буду достојни домаћини ове јединствене прославе.

8. Ваша порука нашим читаоцима за крај.

- Завршио бих овај интервју са речима из посланице СПЦ.
Из духа Миланског Едикта можемо извући драгоцену поруку и поуку. Она је у знаку неизбежних интеграција народа и култура, с једне стране, и законите тежње очувања сопственог идентитета у свим његовим одредницима и димензијама, са друге стране. Нити је препоручљиво оно јединство које униформише и гута особеност нити је пожељно неговање самосвојности којим се укидају заједништво и узајамност. Пошто је Константин водио посебну брижност за сиромаштво, а његови наследници водили борбу против корупције и злоупотребе власти код високог чиновништва, наш заједнички апел је да Црква и верске заједнице би требало да раде на промовисању и заштити слободе вероисповести, као и јачању сарадње у одбрани узиверзалних основа права на слободу вероисповести и црквеног сведочења. У том смислу могу и треба да помогну у заједничким пројектима на примеру и делом.

Извор: Епархија нишка