Наслеђе отаца: између историје и херменеутике
У уторак 24. марта др Петар Јевремовић, професор на Филозофском факултету у Београду, одржао је предавање у великом амфитеатру Православног богословског факултета на тему Наслеђе отаца: између историје и херменеутике. Уваженог госта је најавио професор Старог завета Родољуб Кубат. На самом почетку свог предавања проф. Јевремовић је назначио значај језика као покретача историје. Потом је указао на начине интерпретације историје, пошто се историја не бави подацима, нити се храни датостима. Историјска свест жуди за знањем и не можемо у потпуности знати.
Проблем који настаје у вези са правилном интерпретацијом дела светих отаца лежи у томе што је након пада Византије православни свет живео у тешком времену у коме се није могла лако извести будућност. Због тога се ствара сан о златном веку. То се пројектује у визији да је некада небо било ближе земљи и да из тог периода треба извући нешто што би се могло употребити у садашњости. Међутим, проблем настаје јер људи читају Оце тако што бивају повучени да ће наћи оно што већ унапред знају и не траже разлике. Патристика може да делује отупљујуће, и у већини случајева се не чује текст. Отачки текст се ставља у сферу текстова који мора да се мисли, или према речима Хајдегера: Херменеутика је модус бивствовања. Овим се пропушта да се види мука теологије, нешто што је хришћанска тежња и што је дух хеленске побожности. Постоје два мишљења о оцима; прво је Харнаково: Оци су хеленизовали хришћанство и о. Георгија Флоровског: Оци су христијанизовали хеленство. Ова два аспекта мишљења не могу да нам дају потребне одговоре на наш проблем.
Ако Оце разумемо као траг прошлости онда ћемо их истрошити временом и врло је опасно веровати химери традиције. Немогуће је стога да се конзервативац позива рецимо на св. Атанасија Великог па и Кападокијске оце. Њихов језик, модуси мишљења и метафоре су одступале од уобичајеног, па и саму теологија пошто се она није базирала толико на мистици, колико на спекулативној конструкцији. То нпр. налазимо у вези најсетљивијих ствари, као нпр. шта се догађа унутар Св. Тројице што се може сматрати за спекулативан вид хришћанске теологије. Кападокијски оци су створили велики помак у теологији од I васељенског до II васељенског сабора. Али су тиме доста изгубили и добили су статус прзница. Затим се не сагледавају као људи и шта су тачно затекли у свом раду. Св. Јован Златоусти је дошао из Антиохије у Цариград, тј. из угледне и господске средине у град тзв. тајкуна и створио је непријатеље међу свештенством, умногоме због пара и њиховог начина богослужења. Затим се људи не враћају правилно на св. оце, пример та то је да људи, посебно на Западу не читају св. Григорија Богослова и његове беседе које су биле у неку руку исповести пре Августинових исповести, где је говорио о својим унутарњим доживљајима и мучењима душе.
На крају свог одличног излагања проф. Јевремовић је указао на чињеницу да смо осуђени на повратак ка проблемима које су Оци имали. Историчност традиције није саморазумљива, она је плод Логоса. Херменеутика је комплементарна теологији. Након предавања, уследила је плодна дискусија у вези са проблематиком изнетом на предавању.
Славиша Костић
