Богословље

Четвородневни Лазар - првина општег васкрсења

Врбица - Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости.

Владика Јоаникије: Тајна Лазареве суботе

Сврши се Света Четрдесетница, препловисмо пучину Часног поста од Чистог понедељка до Лазареве суботе. Празник васкрсења Лазаревог – Лазарева субота носи предукус Васкрсења Господњег. Има дубоку тајну. Лазарева субота и празник Христовог уласка у Јерусалим стоје на граничнику између Свете Четрдесетнице и Велике недјеље – Страсне (страдалне Христове) седмице. Усходећи ка Јерусалиму да добровољно прими крсно страдање и смрт Господ је припремао своје ученике за те догађаје говорећи им о своме понижењу, страдању и смрти и притом наглашавајући да ће васкрснути трећи дан. За његове ученике, ријеч о смрти из уста њиховог Спаситеља била је застрашујућа, потресала је њихова срца и умове.

Синаксар на Цвети – Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим

На магарету седиш Ти, Који си речју небо створио и ослобађаш људе који се уподобише животињама.

У овај дан празнујемо славни и пресветли празник Цвети, ради овога разлога: По васкрсењу Лазаревом из мртвих, многи видећи шта се догодило, повероваше у Господа Христа. Потом јудејски сабор Синедрион, донесе пресуду да убију Господа Христа а и самог Лазара. Због тога се Господ удаљи од њихове злобе, јер се Јудеји договорише да Га убију за празник Пасхе. Али Њему беше дато дуго времена да то избегне.

Старац Пајсије Светогорац о посту (2. део)

Ако човек поседује простодушност и смирење, он прима благодат Божију, смирено пости и божански се храни. Он тада поседује божанску силу и у време дуготрајних постова он располаже „залихом истрајности“. У Аустралији је један двадесетседмогодишњи младић дошао до тога да је био у стању да ништа не једе двадесет осам дана! Духовник га је послао код мене, да ми исприча о томе. Овај младић био је веома побожан и имао је подвижнички дух. Исповедао се, одлазио у цркву, читао светоотачке књиге, а највише од свега – Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио четрдесет дана.

Старац Пајсије Светогорац о посту (1. део)

Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке.

Епископ жички Јустин: Беседа на Благовести

У име Оца и Сина и Светога Духа! Часно свештенство, богољубиво монаштво, уважена мати игуманијо са сестрама, драга браћо и сестре, драга децо, Данас је велики дан за ову свету обитељ. Данас је велики дан за нас хришћане. Данас је дан када се враћамо мислима у најсветије и најблагословеније тренутке рода људскога – враћамо се у Назарет, где Пресветој Богородици благовести Архангел Гаврил да ће зачети од Духа Светога и родити Бога Слова. И она, чедна и честита, питаше само једно: Како је то могуће кад ја не знам за мужа? И заиста она, не само да не зна за мужа, него се она у храму Господњем од своје треће године припремала за своју највећу мисију – да избави род људски.