„Не би могло сунце да види да ја спавам!“

У манастиру Пећка Патријаршија, 16/03. јануара ове године, уочи Крстовдана и празника Богојављења уснула је у Господу схимонахиња Гликерија. Монашко опело служио је Његово Преосвештенство викарни Епископ липљански Г. Јован са бројним свештенством епархија Београдско-карловачке и Рашко-призренске, а испраћају и сахарани присуствовао је народ из околних села. „Ево слушкиње Божије која иде право у Царство Небеско,“ рекао је Владика Јован опраштајући се од мати Гликерије. И заиста сав њен живот је био право хођење Господу.

Схимонахиња Гликерија рођена је, по властитом казивању, на дан св. мученице Гликерије - 26. маја 1927. године – у селу Горњој Буковици, општина Бијељина, као друго од петоро деце Милорада и Анице Ђокић. На крштењу је добила име Анђа.

Други светски рат Ђокићима доноси велики губитак: оца убијају усташе, а најстарији син страда од комуниста тако да породица остаје без одрасле мушке главе у кући. Улогу храниоца и стуба  породице тада преузима четрнаестогодишња девојчица Анђа. Јаке телесне грађе она је наредних десетак година обављала све мушке послове у кући и на имању; организовала радове у пољу; унајмљивала раднике и радила са њима... „Не би могло сунце да види да ја спавам“ – говорила је о том периоду свог живота. Истовремено, живећи у потпуној послушности својој мајци, Анђа јој је била помоћница у подизању и васпитавању два млађа брата и сестре. Завшила је она и „Течај за девојке“ како би и као девојка „била спремна“. Но, иако су многи просци долазили у кућу Ђокића, Анђа је изабрала да буде невеста Христова. Чим су млађа браћа стасала довољно да могу преузети бригу о породици, Анђа је пошла у манастир.

Године 1952. одлази у манастир Тавну код Бијељине, а 1955. прелази (са још неколико сестара) у манастир Нимник код Пожаревца где је и замонашена у чин расофорне монахиње добивши име Гликерија. Из Нимника ће 1957. године, на захтев тадашњег Патријарха Г. Викентија упућен преко надлежног Епископа браничевског Хризостома, њих седам (игуманија Февронија, три монахиње и три искушенице) поћи за Метохију у манастир Пећка Патријаршија – е да би га сачувале као живу цркву у којој се служи Служба Божија и приносе молитве Господу, Мајци Божијој и Светима. (Тадашње власти намеравале су, наиме, да нашу највећу светињу претворе у музеј!)

У Пећкој Патријаршији провешће мати Гликерија више од пола века носећи заједно са осталим сестрама крст свога народа на Косову и Метохији. Никоме нису биле по вољи - ни Србима ни Шиптарима; тешко се живело; није се имало; много се радило;... али је - причају - „била љубав међу нама...“, а где је љубав ту је Господ, а са Господом све им је било лако. Устајало се пре сунца; у прво време (док нису купили волове и кола, а касније коње и запрежно возило) на њиву се свакодневно ишло неколико километара пешке; кући се враћало у ноћ – опет пешке али са песмом. Орало се, сејало и жњело ручно, а кад би род родио морале су организовати стражу (по две сестре на смену и дању и ноћу са пушком) да им Шиптари не би обрали воће или покупили летину. Зими су се ткали ћилими, а дрва за огрев саме су секле,... Најтеже је било када је изгорео конак (запаљен 17. марта 1981.); спавало се тада и под ведрим небом и у оближњим селима, али са уздањем у Господа и Мајку Божију. При свему томе црквено правило (слично светогорском типику) никада није изостављано.

Мати Гликерија увек је међу првима одлазила на рад, а међу последњима на одмор и увек задужена на најтежим послушањима. Почетком осамдесетих година примила је, са још неколико сестара, малу схиму. Након рата 1999. године сестринство више није било у могућности да обрађује своју земљу – осим воћњака и баште који се налазе у самом манастирском кругу. Мати Гликерија тада је поред задужења у башти (које је у потпуности обављала и у својим седамдесетим годинама, а повремено је помагала млађим сестрама и кад је прешла осамдесету) добила и нова послушања: да послужује мати-игуманију; прислужује у олтару и прави бројанице. Све је ово испуњавала до самог краја свог овоземног живота.

Једнако је ревносна мати Гликерија била и на молитви. Док су је ноге носиле хитала је на заједничку молитву у цркву, а очима својим није она давала сна док не заврши своје лично, келијно правило. Увек је била спремна да дầ савет млађим сестрама ако га траже, али никад намећући се. Ипак, оно што ће свима остати у сећању, поред радосне и мужествене спремности на сваки подвиг, јесте њен благи и увек насмешен лик, њена незлобивост и способност да прашта и моли опроштај и од оних који су ју увредили. У велику схиму замонашена је у навечерје св. првомученика и архиђакона Стефана ове године.

И тако испунивши писмо – одболова мало и мирно се представи Господу свом.