Не заборавите да перете руке!
Како ће се друштво у процесу имунизације променити? Није искључено да ћемо ми доживети један нови цивилизацијски импулс у смислу Норберта Елиаса.
La civilisation n’est pas encore terminée*. Baron d’Holbach
Хуманист Еразмо Ротердамски описује у својој Diversoria стање у једном немачком дому у 16. веку: „Осамдесет до деведесет људи седе једни покрај других, прости људи покрај богатих и племства, мушкарци, жене и деца, сви измешано. Свако чини оно што мисли да је потребно: један пере своју одећу и ставља је на пећницу, други пере руке. Али чинија са водом је тако „чиста” да је потребна једна друга да би се руке опрале од претходне воде. Мирис белог лука и других снажних зачина су у ваздуху; свуда се пљује; један чисти своје чизме на столу. Онда ће софра бити постављена. Свако умаче свој хлеб у заједничку супу, гризе га и поново умаче. Просторија је угрејана преко мере и сви се зноје и отиру свој зној.“
При опису овог призора може некоме позлити, што Еразмо зацело и жели да постигне: ми се, пак, непријатно погођени окрећемо од оваквих околности, јер нам је својствен другачији кодекс понашања. Еразмо описује збивања из једног времена прелаза, где је дистанцирање од старих стандарда већ било могуће: једна дистанцираност грађанско-дворског погледа на „сеоско”, „вулгарно” или „сирово” постаје реалност.
Норберт Елиас је тај процес детаљно описао као лагано стремљење унапред. „Забране средњовековних друштава игри афеката још нису унеле велика сужења; друштвена контрола је блага у поређењу са доцнијим. Не треба пљувати преко стола, не треба да се мљацка када се једе и не треба да се брише нос о стољњак, али се и даље срче из заједничке чиније, све док се не појави нова забрана, која означава наредни ступањ. Тако настају очврсла опхођења и на једном одређеном моменту она добијају чврсти статус и припадају психичком саставу људи. „Они постају друштвени и душевни инкарнати”, као што то Елиас вели. Еразмо у оквиру свог разговора истиче јасно дискрепантност. Један од од саговорника претпоставља да су многи гости оболели од скривене болести. „Вероватно већина има „шпанску болест”, од које се не треба мање бојати но од губавих. „Одважни људи”, каже други, „не хају и не брину се за то”. „Али таква безбрижност је коштала многе животе”. „Шта могу да раде? Они су на то навикли и људи не мењају своје навике.”
Не могу ли се такви разговори и данас чути? На пример, питање: Не претерује ли се у свему? Није ли вирус корона просто као и сви други таласи грипа? Шта се овде дешава? Очигледно ми живимо у једном таквом прелазном времену: заиста је забрана физичког контакта и затварања свега јавног живота без преседана. Грип и прехладе, ма колико епидемиолошки биле заразне, нису досад изазвале једно такво свеобухватно реаговање егзекутиве.
Ипак, позиви за предострожношћу нису сасвим нови, они су били уобичајени искључиво у одређеним специјалним hightech установама и медицинским институтима, јер су тамо били функционално неопходни. Али друштво се мења у једну станицу изолације, у којој је дистанца и дистанцирање постало највиша заповест. У веома широком кругу следе нови стандарди у општењу једних са другима, што говори о томе да су већ извесни психички предуслови присутни, било са слика са клиника, било са слика на телевизији из hightech-бранше, што доприноси прихватљивости.
Границе претераности се масовно померају, људи се стиде и извињавају се ако нехотице прекрше правило о дистанци. Отпор у оваквом новом окружењу је бесмислен. И што дуже та правила буду на снази, утолико је већа шанса да ће се генерално етаблирати и након кризе бити прихваћена, чиме се један даљи цивилизацијски импулс збива.
Оно што Елиас назива Процесом цивилизације, има везе са одсликавањем утемељења државног апарата Француске. Тај процес се одвијао на више равни, од повећане контроле афеката при примени силе, преко манира за столом, до дипломатских
конвенција у примени моћи. Кроз друштвене санкције подржаване, забране су индивидуама тренирани као самопринуда. У прелазном времену су се позитивно борили афекти са одсуством воље при рестрикцијама. Нови код опхођења се постепено упечаћује међу људе, док не постане конститутивни елемент саме индивидуе.
Тако су се венци стандардног опхођења етаблирали и имају један одређени смер, као што Елиас вели: Највећи скок је учинило цивилизовање дворског времена, када су просветитељи ширили оптимизам светом. Оптимизам који је нестао у време барока, јер је земља виђена као долина плача. Тај оптимизам је растао из научног сазнања природе, који је животу приписивао највећу вредност и водио ка „Декларацији о људским правима”. Али цивилизовање није значило само померање природних извршења од сировог и насилног иза кулиса, већ такође и дистанцирање од природних афеката, отуђење од природе, као што је Жан-Жак Русо приметио. Одбрану не само од насиља, већ и од непредвидивих и непожељних телесних контаката изузетно је порастао и постао важећи кодекс. У 19. веку је деловао страх од бактерија откако је Роберт Кох открио „мале животињице” као узрок туберкулозе. Бактерије су непозната сила, и данас као и раније, тема која мобилизује. Болеснике су изоловали и на Шаритеу (Charité) је настао лазарет у коме су плућни болесници лежали са одстојањем једни од других. И одједном су бактерије виђене на свим странама, истраживања проширена на елемент свакодневног живота, а борба против клица је постала свакодневни посао. У Берлину је Џејмс Хобрехт организовао канализацију за читав град, а руке се више нису прале у лаворима, већ под текућом водом.
Борба против SARS-CoV-2 је била само један даљи успон са карантином као најстрожом формом телесне дистанце. Тамо где тело не може да нестане, биће вероватно употребљена маска на лицу или у најмању руку, држаће се одстојање као у продавницама, што је гест који ће спонтано бити прихваћен, а редови ће се бити продужавани троструко и четвороструко.
Цивилизацијски импулси се збивају најпре у вишем сталежу, потом у ширем дворском, да би у средњем и нижем сталежу били опонашани. Демократско масовно друштво налази своје узоре данас на телевизији, глумци који у театралном свету делују, који извесне стандарде као норму глуме – изглед, одећа, накит и модели аутомобила – биће као формуле прихваћене.
Мере хигијене које данас од нас изискују финије осећање чистоће остају груби, јер не диференцирају између нових опасних и милиона неутралних или, пак, корисних елемента микробиома, који су и сами још средњевековни. Данас знамо да бактерије припадају животу, иако се сада однос мења. Микробиом је мерен на килограм и претпоставља се да наш организам са 90% ћелија са бактеријама кооперира, без којих ми не бисмо могли да преживимо. Медицинска и биолошка истраживања су овде открила једно непрегледно поље. Не постоје сигурна сазнања о укупном систему и комплексној улози појединачних бактеријских стабала у процесу метаболизма. Али и мимо тога, развиле су се нове норме, али међу њима мало оних о бактеријама.
Они којима је до уносног посла, плаше конзументе да су им неопходни не само минерали и вештачке витаминске бомбе, већ и тзв. пробиотичка храна којом се имају надокнадити не сасвим јасни дефицити у исхрани. Изгледа да су у овом зауздавању пандемије извесни одбрамбени рефлекси постали самостални, а који следе рационални „циљ-средство-смер” у погледу на болест коју без серума (вакцине) још није могуће зауставити. Посебну улогу у „инкарнацији” нових норми имају пак афекти, бојазни и страховања. „Над-ја” делује и на друге области у процесу цивилизације. Телесни контакт ће постати нова норма, елементи који у личној размени играју извесну улогу, изгубиће на тежини, гестови и сигнали, такође и средства за обављање моћи у јавној сфери изгубиће значај - али оно што се на екранима појављује, имаће важност; гласови и лица делују другачије, телесна корпулентност, којом је Хелмут Кол остављао утисак, данас нема више то дејство. Друштво које се претворило у амбуланту за имунологију, неће се тако једноставно преобразити у ранију форму. Свестраност мера у борби против Covid-19 показује нову тежину. Тиме је истовремено отпочело отуђење и амбивалентност која прати целокупни историјски процес.
Рајнхард Бломерт
(Reinhard Blomert: Händewaschen nicht vergessen! In: „Giesteswissenschaften“, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 15. April 2020 Nr. 88, Seiten N3.
_________________________________________
*(Цивилизација још није завршена)
Напомена преводиоца:
Норберт Лео Елиас (1897-1990) је немачко-британски социолог, који је после 1933. углавном живео у Енглеској и Холандији. Са његовим именом су везани појмови „фигурације”, „процес-социологије” и „социологије фигурације”. Његов научни опус је методолошка иновација социологије Карла Манхајма. Његово капитално дело „Über den Prozeß der Zivilisation” („О процесу цивилизације”,које је преведено и на српски) из 1939.г. ( у новом издању 1969/1976), једно је од најзначајнијих дела социологије у 20.веку.
(Редакција и превод с немачког: протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић)
