Недеља Православља у Новој Грачаници
Прва недеља Часног и Великог поста уобичајено се назива Чистом недељом, али чешћи назив, већ више од хиљаду година, јесте Недеља Православља. Црква слави победу над иконоборцима, коју је добила после дуге, стогодишње борбе са јеретицима. Овај празник Свети Оци доводе у директну везу са светом Педесетницом који је празник установљења Цркве, док је Недеља Православља празник одбране и победе Цркве над лажним учењима.
Богослужењем је началствовао Преосвећеени Владика г. Лонгин уз саслужење Епископа умировљеног славонског г. Саве (Јурића), архимадрита Томе (Казића), свештеника Петра Саиловића, протођакона Милована Гогића и јерођакона Макарија. Као што је то устаљена пракса олтар прелепог манастирског храма био је испуњен младим синовима редовних учесника црквеног живота у Новој Грачаници. Обзиром да је Велики пост светој Чаши су приступили не само деца него и готово сви присутни. После заамовне молитве обављен је трократни опход око храма са светим иконама. По повратку у храм прочитан је Синодик Православља и молитве за спас чисте православне вере
Владика Лонгин се обратио присутнима са речима поуке:
- Свети Оци су нам преко Васељенског сабора објаснили зашто је потребно да имамо иконе и који је њихов смисао у цркви Христовој. Основни догмат на којем се темељи поштовање икона је догмат о Оваплоћењу, који добро представља икона Исуса Христа, јер нам она показује да је Бог у Христу постао човек, остајући при томе и даље истинити Бог. Бог је постао човек да би у нама људима пронашао Икону Божију, коју смо ми затрпали гресима и страстима. Икона је на неки начин жива слика Господа Исуса Христа, као што је и Он жива слика Бога Оца. Свето Писмо је већ једна слика, као што је и икона, такође, виђење невидљивог Лика. Одавде имамо у Цркви праксу сликања иконе – Лика, док је вечно Божанство немогуће насликати. Силу и славу коју Он, Христос даје, зрачи из самога Лика, а ко види Њега види и Његовог Оца. По обрасцу Христове иконе, у Цркви су почеле да се сликају и друге иконе, а посебно Пресвете Богородице и Апостола. Иконе светитеља сликамо јер су се они ослободили од грехе и засијали чистотом првобитне лепоте, коју нам је Бог дао. Њихове иконе нису обичне слике или портрети, већ изображени ликови охристовљених и спашених људи у Цркви.
Дакле, ми не верујемо ни у какву апстракцију, или философску контеплацију, већ у реалног Човека Који је истовремено и Бог, – Богочовек Исус Христос. Ми православни верујемо у Бога Живог и Истинитог у Тројици јављеног, који није с неба само давао законе и заповести, већ се јавио и међу нама боравио. И зато Апостол љубави казује: ”Оно што наше руке додирнуше и очи наше видеше, то вам сведочимо” (I Јн. 1,1).
Данашњи јеванђелски одељак говори и призивању трећег пара Апостола на службу. Господ сусреће Филипа из Витсаиде и позива га да пође за Њим. Свети апостол Филип нема брата као што их имају Свети апостоли Андреј Првозвани и Јаков, Петра и Јована, али има пријатеља Натанаила који га бодри на службу Господу. Господ налази људе спремне за сужбу Њему, али и они налазе Њега будући да су били истински боготражатељи. Тако је и у животу свих нас, Господ је увек близу, али се ником од нас не намеће. Он и нас стално зове да идемо за Њим, бира и даље Себи ученике и апостоле, само је потребно да чујемо тај глас или препознамо знак. Ето и данашњи празник и нас позива да очима вере преко светих икона а највише кроз свету тајну Причешћа, трајно осећамо Његово присуство у нашим животима, бивајући и сами апостоли ”вере којом се спасавамо”, по речима великога Павла.
Нама је дано не само да говоримо са Њим по примеру старог Адама, већ да се причешћујемо Новим Адамом, да се сједињујемо са Њим, да се тешимо Њиме, да учествујемо у Његовом животу. Свето Причешће је небески хлеб и небеско пиће. Ту божанску тајну наше свете вере умом не можемо појмити, речима изразити или описати. Вером је поимамо, а вера је најдубља и највећа сила душе. Само је она у стању да наш ум просвети, срце очисти, вољу ојача и на тај начин оспособити нас да разумемо надумне тајне. Због свега тога, драга браћо и сестре, одупримо се срамним захтевима наше плоти, замрзимо, згадимо се на одвратни грех и кроз исповест испитујмо своју савест да би могли што достојније да приступимо светој Чаши и осетимо неизрециву радост због сједињења са Спаситељем нашим..
Блажене успомене владика Атанасије је једном приликом рекао: Сви Божји људи су тамјан и уље који као кандило гори пред Богом. Цена слободе, цена љубави, увек је била жртва, све што је вредно је скупо! Знате шта је најдрагоценије, најпотресније? Што ће при доласку Христовом заплакати сва племена. То је једини [рекли би сјајан, прави] људски одговор, да сузама кажемо ко смо и шта смо, као онај разбојник са десне стране: Помени ме Господе у Царству Своме! Амин!
Извор: http://newgracanica.org
