Ненад Идризовић: Библиографија часописа „Богословски Гласник“ (1902–1914)
Eдиција: Библиографија српске теологије, књ. IV, ИТИ, Београд 2011, 100 стр.
Оснивање часописа Богословски Гласник 1902. године представља почетак савременог српског богословља. Гласник је први озбиљни српски теолошки журнал, који је пре Првог светског рата окупљао наше најзначајније богослове. Реч је о ауторима који су родоначелници критичког (читај: научног) теолошког мишљења у Србији. Поред ванредног образовања стицаног на престижним европским (и руским) универзитетима, они су за своје време били значајни хришћански аутори не само на подручју наше помесне Цркве, него и ван њених граница. Довољно је сетити се протојереја др Душана Јакшића. Он не само да је публиковао своје студије на руском и немачком, већ су оне на тим језицима биле и читане (данас овдашњи теолози све чешће објављују своје радове на страним језицима, међутим, рецепција „њихових“ ставова још увек изостаје; разлози су чини ми се познати); Јакшићеви радови су у иностранству поред позитивних оцена бивали и оспоравани, што је у свету науке такође од значаја јер говори о томе да су их и опоненти сматрали вредним критике (значајна је помена полемика Јакшића са римокатоличким богословом А. Палмијеријем).
Упркос доприносу, усудићу се рећи не само нашој теолошкој баштини, богослови који су преводили и писали за Гласник одавно су избрисани из нашег колективног памћења. Губитак историјске самосвести је, свакако, један од важнијих узрока интелектуалне (у нашем случају теолошке) декаденције. Отуда обелодањивање онога што је у Богословском Гласнику објављивано преко Библиографије, коју је по високим библиографским стандардима саставио ђакон Ненад Идризовић, засигурно јесте корак у правом смеру када је у питању наше теолошко освешћивање и образовање.
Онај ко буде пажљиво листао Библиографију Богословског Гласника увидеће неке готово невероватне ствари. На пример, у оно доба објављивани су текстови који су се бавили богословљем савремених западних теолога; њима ће се српски теолози вратили тек у последњих неколико година, дакле, читав век касније. Или, на пример, бављење односом хришћанства и античке паганске традиције; тек у последњих двадесетак година то постаје тема којој се код нас озбиљније приступа. А онај читалац који одлучи да неке од текстова из Гласника и прочита приметиће да се и појединим теолошким питањима, како практичним тако и теоријским, тада приступало озбиљније чешће него што се то данас чини.
Све то скупа говори нам да се ради о публикацији која заслужује пуну пажњу оних који претендују на то да се у Србији озбиљно баве теолошким истраживањима. Са друге стране, ако је доиста тачно оно што је забележио један наш познати библиограф, наиме, да „квалитет библиографске обраде теолошке литературе добро одсликава стање теолошке науке и ниво хришћанске културе“ (Б. Шијаковић), онда има разлога за задовољство. Али, ипак, на том путу ваља истрајати...
Извор: Православље
