Ненад Ристовић: Хришћанство и античко наслеђе
Институт за теолошка истраживања при ПБФ БУ, Београд 2010, 126 стр
Непосредни сусрет јелинског и јудејског мишљења догодио се у праскозорје склапања Новога Завета. У то доба долази до отварања према јелинској традицији, резултат је књига Премудрости Соломонове, док је стваралаштво Филона врхунац интеграције грчког у јудејско мишљења. Хришћани су одувек имали амбивалентан став према античком наслеђу. У начелу је могуће говорити о три приступа грчкој литерарној баштини.
Први приступ подразумева радикално одбацивање свега што је небиблијско; други - некритичко прихватање свега што припада античкој традицији; трећи - трезвеноумно прихватање онога што долази из античког света и унапређује хришћански мишљење и деловање, али и одбацивање свега што угрожава суштину вере. Последњи приступ је од стране др Ненада Ристовића означен као хришћански класицизам. Пре публиковања резултата његових истраживања на пољу класичних наука, која се првенствено баве односом античке књиге и хришћанства, обично се говорило о хришћанском хуманизму. Давање предности првом термину Ристовић оправдава на следећи начин: „Зависност старохришћанских мислилаца и писаца од античке књиге не може се означавати истим термином као она ренесансних која је углавном била у функцији прихватања антропоцентричних вредности античке културе и као таква јесте хуманизам; старохришћански класицисти пак у античкој књизи тражили су искључиво оно што је компатибилно са њиховим теоцентризмом." Са хришћанским класицизмом истоветан је црквени класицизам, с тим што се потоњим више истиче православна провенијенција конкретног класицисте. Црквени класицизам се „манифестује широко и разнолико, а у основи су му концепти изграђени у старохришћанској епохи, у време живог преплитања хришћанства са античком културом." Конкретно, Ристовић синтагму црквени класицизам користи као „ознаку за такву блискост црквених и црквено оријентисаних писаца са литерарним и мислилачким наслеђем античке књиге која не произлази из маниристичког парадирања ерудицијом и не своди се на пуки класицистички декор, већ је израз убеђења да је античка књига корисна, често и нужна помоћ и подршка у сагледавању, тумачењу, излагању и одбрани Откривења."
Црквени класицизам је управо носећа тема нове књиге Ненада Ристовића - Хришћанство и античко наслеђе. Ради се о зборнику који садржи осам текстова, а могуће је разликовати три целине: у првој су текстови који се баве (1) античким светом у добу оваплоћења Сина, и (2) хришћанским и хеленским коренима европске цивилизације; у другој студије које обрађују теме из периода Византије, тачније - (1) о Касији, познатој хришћанској жени химнографу, и (2) реторском моделу црквеног класицизма на примеру настанка празника Света Три Јерарха; последњи део садржи три студије које се баве најзначајнијим представницима црквеног класицизма у Србији, ради се о (1) Константину Философу, (2) Доситеју Обрадовићу и (3) Василију Вујићу.
Зборник проф. Ристовића представља изузетан допринос у расветљавању (за само хришћанство пресудног) односа црвених писаца према античкој литерарно-философској баштини. У нашем добу, када класичне студије готово изумиру, и то не само код нас већ и на глобалном нивоу, морамо имати у виду да ће са њима одумрети и оно што спречава озбиљну банализацију хришћанства којој смо, нажалост, сведоци. Стога је неопходно стално истицати важност трезвеноумног „отварања" хришћанства према свим оним традицијама које не деградирају сам верски живот, већ га чине квалитетнијим. Однос црквених класициста према античком наслеђу јесте парадигма за то какав став треба заузети у савременим приликама. Дакле, не смемо заборавити чувене речи Јустина Философа: „Све што је код било кога добро изречено наше је, хришћанско".
Благоје Пантелић
Извор: Православље
