Непознати православни Кавказ

„Драги! – скоро да виче наш саговорник. – Запамти! Овде никад није било хришћана! Никад!“ „Не мислиш ваљда да ћу да те лажем? – чуди се монах. – Па ја сам свештеник!“ Далеко смо се попели. Туђи овамо не долазе, а ако и долазе, врло ретко.

Навикли смо да сматрамо Северни Кавказ исконском земљом ислама, али није тако: сведочанства о томе да је пре хиљаду година ова земља била православна, могла су се пронаћи још у XVIII веку, а да не говоримо о одлично сачуваним Зеленчукским храмовима на територији данашње Карачајево-Черкезије.

„Северни Кавказ је једна од најстаријих колевки хришћанства у Русији. Развој и утврђивање хришћнске вере међу народима овог региона представља једну од најмање проучених страница у историји Руске Православне Цркве,“ – писао је у предговору својој дисертацији „Историја хришћанства на Северном Кавказу и пре и после његовог припајања Русији“, митрополит Ставропољски и Владикавкаски Гедеон (Докукин), за којег је ова земља представљала изузетан бол: јер управо владика је рукоположио и оца Анатолија Чистоусова којег су 1997. године терористи убили у Чеченији, и оца Игора Розина, који је убијен 2001. године у Кабардино-Балкарији, у Тирниаузу, баш у свом храму.

Ватрена дисертација митрополита Гедеона која се још увек изучава у Ставропољској богословској школи, написана је 1960-их година, али и након више од пола века историја хришћанства на Северном Кавказу и даље остаје „слабо проучена“.

„Камена црква дужине 4 хвата постоји у округу Чегем код села Улу-Елт,“ – писао је у свом „Путовању по Русији и Кавкаским планинама“ Јохан-Антон Хилденштет; изводи из његових дела су објављени на руском под називом „Географски и статистички опис Грузије и Кавказа“.

Идемо управо до ове цркве из Тирниауза – наш пут води кроз планинско село Ел-Тјубју, које је познатије под својим руским називом Горњи Чегем. Ми смо: јеромонах Игор, возач Саша (за воланом сребрнасте „Ниве“), две гошће из градића Прохладни – Лариса и мати Валентина и ваша покорна служитељка.

Далеко иза нас остаје Пјатигорск с продавницом „Zara“, скоро као у Тверској улици, с тржним центрима, осветљењем, банкоматима и смело обученим девојкама, истина, углавном са стране. У свим насељима су нове џамије. На улицама – мушкарци који седе на клупама испред кућа и жене у дугим хаљинама и покривених глава. Пут води нагоре, вијугајући међудречаво зеленим планинама које због густе шуме изгледају као да су коврџаве и личе на овчице. Дан је тмуран и зато је зеленило још зеленије. Још једна доминантна боја је боја рђе; постајући све упадљивија, она се помаља са свих страна: с коре дрвећа, камења, стења, па чак и из маховине. Краве које лагано ходају друмом – карактеристично својство региона – смењују неки чупави магарци, којима се свиђа да у дремежу замру насред пута.

Ретка возила их виртуозно заобилазе, крећући се једна другима у сусрет, и енергично свирају: чини се да су мештани који су били у исламским земљама одатле донели ову нову навику. Ако човек затвори очи може помислити да смо негде у Египту.

Пролазимо кроз Доњи Чегем. Путоказ: „Чегемски водопади“. Паркирани аутобуси, пијаца дуж пута, - плетене ствари и Балкарке које енергично раде плетећим иглама. Иду туристи – Јапанци или Корејци, који на својим апаратима сликају све одреда, најхрабрији су – где их човек само све не може сести. Не знам да ли осећају вишезначност овог места.

Са стена брзо тече вода – кад је сунчано изнад Чегемских водопада се простире дуга, али данас је време сасвим другачијег расположења: сребро и кристал струје надоле с тамних стена строго и скоро аскетски. Пут води узбрдо и наша кола постају једина која и даље иду напред – туђи овамо не долазе, а ако и долазе, врло ретко.

„На основу мноштва старих рушевина које се овде могу наћи, може се судити о томе да су ови Чегеми раније били многобројнији док су се придржавали хришћанске религије. Заиста, код њих још увек има цркава из којих се једна налази на обали Чегема и врло је упадљива; саграђена је на стени, у којој је направљена змијолика стаза, оградивши нас с обе стране гвозденим стубићима. У овој цркви се још увек чувају фрагменти књига, од којих сам неколико страница добио пославши једног човека у овај опасан подухват. Један од листова садржи део Јеванђеља на старогрчком језику; за друге се испоставило да су поједини делови књига који се користе у грчкој литургији,“ – писао је крајем XVIII века Петер-Симон Палас у својим „Заблешкама о путовању у јужна намесништва Руске државе 1793. и 1794. године.“

Тражимо управо ове рушевине које су више пута помињали путници из прошлих векова. Ускоро се појављује путоказ: „Ел-Тјубју“. С леве стране се одједном појављује грађевина необична за ова места – хиљадугодишње куле налик на њу стоје с друге стране Главног Кавкаског гребена, у православној Сванетији. У окружењу ниских кућа балкарског села она изгледа потпуно другачије, човек не може одмах да схвати због чега. Можда зато што је кула много старија од свих осталих грађевина – и она је стара око хиљаду година. Иако не, не зато што изгледа као остаци великог брода који је избачен на обалу тамо где живи народ који је заборавио како се плови: очигледно, кула није припадала само другом времену, већ и другој цивилизацији, не балкарској.

Не знамо баш најбоље где се налази оно што тражимо и зато обилазимо насеље које без обзира на то што у двориштима стоје кола и тањири сателитске ТВ изнад неких кућа, изгледају као да их није дотакло време – или наша земља.

Прелазимо мост и идемо даље. С леве стране иза Чегема, који се по дну кланца пени тако енергично да таласи који долазе један другом у сусрет, кипећи око великог камења, као да се међусобно боду, кад одједном израстају чудне грађевине оштрих врхова, направљене од жутог камена – то су древни надгробни споменици. Окружени су остацима неке грађевине од цигала. У даљини се види савремено гробље.

Видимо онижег мушкарца светле косе, лица испијеног од ветра: држећи у рукама остругану дебелу палицу – штап, који олакшава кретање планинским обронцима, он некуда иде ивицом пута. Застајемо, нудимо да га повеземо. Наш нови познаник одлично говори руски, скоро без акцента, једино што појачава сугласнике, изговарајући их некако посебно тврдо, с котрљајућим „р“. Са задовољством седа у кола и као водич, одговара на наша питања. Грађевине оштрих врхова? Да, то су гробнице. „Мрррррртав грррррад,“ – као да то подвлачи, каже Ибрахим. Напокон питамо отворено: има ли овде рушевина хришћанских цркава? Ибрахим одједном постаје узбуђен – чак и пена као да му се појављује на угловима усана. „Дррррраги!“ – скоро да виче. - Запамти! Овде никад није било хришћана! Никад!“ „Не мислиш ваљда да ћу да те лажем? – чуди се отац Игор с предњег седишта. – Па ја сам свештеник! Тако пише у старим књигама“ Да је свештеник било је ионако очигледно – носи подрасник и скуфију, - али Ибрахим то схвата тек сад. На тренутак се загледа, онда пружа руку... и извињва се: „Опрости, брате, нисам хтео да те увредим,“ – само моли да му поклонимо књигу у којој је написано да су овде живели хришћани. А ја се присећам приче коју ми је испричао један локални свештеник, и која је изашла пре једанаест година, кад је тек почео да служи.

Рукоположен је након што је на Северном Кавказу убијен отац Игор Розин, и млади свештеник, иако је горело срце у њему, није баш најрадије носио подрасник на улици.

И деликатно је замолио надлежног архијереја за благослов да ван храма носи цивилну одећу. Архијереј је дао благослов. Једном приликом је свештеник из своје парохије кренуо да служи у Наљчик – као обично, маршрутним аутобусом. Сео је држећи на коленима огромну кесу с подрасником, расом, одеждом, напрсним крстом и свим што свештеник треба да носи. Гледа кроз прозор. И одједном чује глас: „Слушај, зар те није срамота? Зашто се тако понашаш? Сви знају да си свештеник, - зашто сам то кријеш и идеш с „преобуком“?“

„И ето, - причао је касније свештеник, - од тада никад нисам изашао из куће без подрасника. Врло је важно увек носити подрасник. Зато што где год да се налазиш, то одмах говори људима о томе ко си ти. Јер ти си – свештенослужитељ, служиш Богу. Понекад то улива поштовање, понекад – неприхватање, понекад чак и злобу, али увек и у свакој ситуацији те обвезује да се налазиш пред Лицем Божјим.“

А човека из машрутног таксија свештеник је познавао из виђења: били су вршњаци иако су ишли у различите школе. Неколико година после тог догађаја – 2010.г. Аскер Џапујев, - тако се звао, - био је на чеу екстремистичке групације Џамат „Јармук“, такозваног Кавкаског емирата кад је претходни командир убијен. Годину дана касније убијен је и Аскер Џапујев – за време специјалне операције у насељу Прогрес у Ставропољској покрајини. Било је написано да се у години кад је он био амир Џамата, активност терориста у Кабардино-Балкарији веома повећала.

Такве су реалије овдашњег живота. Међутим, не само старе књиге, већ и сам балкарски језик још увек чува древне трагове православног живота. Балкарци јун зову Николај – месец Николаја; јул – Елија ај, месец Илије; реч која значи црква – килиса – личи на грчку еклесију, постоји чак и Абистол ај – месец апостола, иако сами носиоци језика не схватају увек шта значе ови називи и одакле су се појавили.

Наш други саговорник је на срећу брзо схватио да тражимо „кулу с крстом и степениште на стени“ и објаснио нам је како да до тамо дођемо.

За „кулу с крстом“ се испставило да су рушевине малог византијског храма од цигала, које су за разлику од балкирских грађевина, везане малтером. Ако се погледа с друге обале уског гланца – изгледа просто као гомила камења на планини, а кад се човек попне – види: ево царских двери, ево престола, ево жртвеника на којем не неко ко је овде био пре нас свећом накапао осмокраки крстић. Наравно, под се провалио и разуме се, крова већ одавно нема.

И у међу овим зидинама се молимо пред иконом Мајке Божије „Моздокска“. На ветру лепрша мантија јеромонаха и два велика орла од оних који су кружили изнад суседне стене долећу да виде шта се дешава кад отац Игор на јектенији помиње браћу нашу, која су се подвизавала на овом месту.

Ко је овде градио храм и у кланац уклесао степениште које кривуда у њему и одлази тамо, куда се више не може попети – као на небо? Ко је служио у овом стењу поред орлова, који су долетали да виде Свету литургију?

Како су живели овде? Колико их је било? Како су се звали? Како су се спасавали на овим планинама? Како су одавде отишли – живи или право на небо? Бог зна. И нико од нас: све је отишло у историју, као вода с Чегемских водопада, која лети с висине у планинске реке.

Али, Анђели стоје пред престолима које су људи срушили, код древних храмова изгубљеним у планинама. И с Анђелима се моле оци, и одговарјући на њихову молитву одједном се расејава сива копрена облака, и сија у плавој чистини јарко сунце, и дуге обасјавају водопаде. Олтари Твоји, Господе над војскама!

Ако се прође овим кланцем даље – другом страном, поред чудно огромне пећине у стени, изнад реке која клокоће доле, тамо где се завршава уска стаза, - и ако човек зна где да тражи, видеће степениште, које води у цркву у стени. Управо овде је, пославши човека на опасно путовање Петер-Симон Палас и „набавио део Јеванђеља на старогрчком језику“ и „поједине делове књига који се користе на грчкој литургији“.

Отац Игор одлучује да се попне степеништем, чији степеници, које држи древна грађевина од цигле, вртоглаво стрмо одлазе нагоре. Гледамо одоздо како се црна фигура монаха пење скоро окомитом стеном и одједном зауставља: горњи део степеништа се одвалио и даље се не може без специјалне опреме – значи, не данас.

Ако човек обиђе ову монашку лествицу до неба, за неколико дана ће изаћи у Баксански кланац, у Тирниаузу, - управо с оне стране где се изнад њега уздиже планина Тотур. За његов врх се хватају облаци и заустављају у кланцу, држећи град у сенци док свуда слободно ликује сунце. Тотур одоздо често изгледа мрачно, али они који су се на њега пели знају да он, иако је заиста трог, чува у себи и велику љубав.

Крајем јуна прилази његовом врху су покривени тепихом од рододендрона, а у подножју – не из правца града, већ из другог, где мештани сад скоро не иду, плашећи се разноразних непожљених сусрета – влада скоро првосаздана лепота и на алпским ливадама цветају жути планински љиљани, од којих у таласима допире такав мирис којим се не може похвалити ниједан баштенски. У освит љиљане покрива крупна роса, јарко се жутећи над сочном зеленом травом на фону плавог неба и човек се одједном задивљен сећа Писма: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих“ (Мт. 6, 28-29), - опростите мени, становници града, - запањује се због прецизности: заиста, нико и никад се у свој својој слави није облачио као сваки од њих.

Тотур је следеће одредиште наше маршруте. Назив планине, код чијег изласка на врх напокон после десет сати тешког пешчења по предгорју, устајемо сви заједно – је изврнуто грчко име Теодор. О томе како је могао овде да се појави у свом интервјуу, које је локална телевизија снимила крајем априла 2001. године, говори отац Игор Розин: „По историјским подацима, мештани – Бакарци – су пре насилне исламизације били хришћани. Овде – отприлике на месту где је сад нш храм – налазио се храм Теодора. Имамо двојицу светих Теодора – то су Теодор Стратилат и Теодор Тирон. Не знам у част којег Теодора је храм освећен, али заиста постоје поуздана историјска сведочанства. Овде се налазио православни храм, саграђен још у време Византије и чак старци – они у позним годинама – сећају се да су пре него што је овде подигнут град, ту постојале његове рушевине. Из генерације у генерацију је преношено знање да је то био хришћански храм.“

У нашој малој литији – настојатељ храма светог Георгија из Тирниауза, председник црквеног одбора Саша и ја – с „Моздокском“ иконом Мајке Божије, пењемо се на врх Тотура како бисмо се по благослову Пјатигорског и Черкеског Теофилакта помолили тамо Пресветој Богородици за Кавказ.

Ја не могу да дођем до самог врха – изашавши на превој између кланаца и погледавши с падине окренуте према Тирниаузу град (изгледа као кад се гледа из авиона), одустајем. Друг Саша остаје са мном, а отац Игор се окомитим стенама пење на горе и гледамо с превоја како се црна фигура час појављује, час нестаје у даљини. Напокон – једва видљив – само се бели епитрахиљ – он стаје на сам врх Тотура, а ми на свом првоју и изнад стена поново допире:

„Боготјечнаја звјезда јависја икона Твоја, Богомати, страну кавкаскују обтјекајуши и сушчих во тмје невједенија свјетом Боговједенија озарјајушче, скорбјашчих радиостију восполњајушчи, ишчушчих помошчи Твојеј утјешајушчи благодатију Сина Твојего и Бога, Јему ће благодарствење вопијем: алилуја.“

„Као звезда која се по извољењу Божијем креће, јавила се икона Твоја, Богомати, обилазећи кавкаску земљу и оне који су у тами незнања обасјавајући светлошћу Богопознања, тужне радујући, оне који траже помоћ Твоју тешећи, благодаћу Сина Твог и Бога, Којем са захвалношћу кличемо: алилуја.“

Анастасиjа Рахлина, са руског Марина Тодић

Извор: Епархија бихаћко-петровачка