Ни после пет година од мартовског насиља расељени не могу да се врате у своје куће

Расељени, који су морали да напусте своје домове 17. марта 2004. године, ни после пет година не могу да се врате у своје куће. Суботић Олгица напустила је Обилић 17. марта. Олгица каже да је тај дан био један од најтежих и најстрашнијих у њеном животу. "Било је веома тешко. Сећам се руље Албанаца, полиције. Станари зграде у којој сам ја живела нису хтели да напусте зграду. Цео Обилић је горео! Када смо чули да су запалили једну четвороспратницу у којој су били Срби и ми смо морали да напустимо станове. Смештени смо у станицу полиције. Уплашени, у пижамама, спаваћицама, повређени, претучени били смо прибијени једно уз друго и нико нам није указао помоћ", каже Олгица. Она већ пет година живи у контејнерском насељу у Грачаници у изузетно тешким условима. "Повратка нема. Кућа коју сам имала у Обилићу спаљена је 1999. године и није обновљена, а ја сам живела до 2004. године у згради из које су ме Албанци истерали за време мартовског насиља. Живим већ пет година без купатила, без ичега, а једина примања су ми минимални лични доходак. Помоћи нема ниоткуда", казала је Олгица. Максимовић Живка која је до 2004. године живела у згради Yу програма у Приштини, већ пет година живи у контејнерском насељу у Грачаници са троје деце. 17. март за њу је, како каже језиво искуство кога не зели да се сећа. "Ја и супруг нисмо знали где су наша деца. Нико није знао где да иде и где да бежи. Меткови су нам летели изнад глава. Страшно и језиво", казала је Живка. Живкин супруг је преминуо прошле године и она сама брине о одраслој ћерки и два сина који су у средњој школи. Она каже да више нико не долази, да држава Србија не чини ништа да обезбеди бољи смештај за људе који ту живе и да су их, како каже, "сви заборавили".

Извор: КиМ радио