Никад немојмо бити упорни у злу, или упорни у одбрани себе и онога што смо учинили а што није добро

У недељу, 17. августа, у цркви посвећеној преносу моштију Светог Архиђакона Стефана у селу Главска прослављена је храмовна слава. Свету Архијерејску Литургију служио је Владика Атанасије уз саслуживање пароха овог села јеромонаха Исаије, јереја Дражена Тупањанина из Требиња и јерођакона Порфирија, сабрата Манастира Тврдош. На Светој Литургији присуствовали су бројни верници пореклом из Главске али и других околних села. После ломљења славског колача уследила је служба освећења новообновљене куће породице Милишић, првих повратника у ово након рата запустело село. Милишићи су били овогодишњи домаћини славе. Нарочита радост за све присутне било је присуство великог броја деце.

БЕСЕДА ВЛАДИКЕ АТАНАСИЈА У ЦРКВИ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА У СЕЛУ ГЛАВСКА 17. 8. 2008.

У Име Оца и Сина и Светога Духа!

Ево Празника, ево дана Васкрсења, ево дана спасења, ево дана препорођења и обновљења. Данашње Јеванђеље говори о вери Петровој у почетку а после о слабљењу његове вере и почетку тоњења, и о приступу Господњем, кад га ухвати за руку и спасе га рекавши му: „Зашто си посумњао, маловерни? Кад си био почео да верујеш, истрај до краја."

То Јеванђеље нама, данас окупљенима овде у Главској мученичкој али и Главској славној, у Главској умирућој али и Главској васкрсавајућој, значи много, значи све. Вера јесте живи однос са Богом, али како је човек живо биће тако се таласа, можемо да кажемо - колеба, посрће али и устаје и оживљава и вера његова. Није вера нека ствар једном за свагда дата и завршена. То је као кад би рекли да је живот једном за свагда дат и завршен. А живот је стални покрет, стално напредовање, стално рашћење. Можемо рећи и борба стална. Вера је, дакле, жива ствар, као што је и човек: стално расте, напредује, клеца и посрће; али и кад падне она устане. Зато се вера у нама изграђује. Чиме? Давањем срца свога, душе своје, воље своје, ума свога. Кад је Господ рекао: „Љубите Господа Бога свога свим срцем, бићем, душом својом", исто је то рекао и за све остале животне наше подухвате. „Прегаоцу Бог даје махова" - каже српска пословица, тј. додаје му снаге. Ако човек, рецимо, копа, па се умори, или ако сече дрва, или ако зида, или ако учи, или ако пешачи па се умори, он ће мало застати, па ће поново прикупити снаге и изнова кренути напред. Како вели један Светитељ, човек је стрела избачена која стално лети, стрела чезнућа за Вечним Животом, за Вечним Богом. Ако би замислили да стрела стане на једном месту, одмах би почела да пада. Заправо, њено заустављање би већ било њен пад. Тако је и вера, браћо и сестре, жива ствар. Није вера идеологија - научио си од партије или не знам од кога неке принципе и тобоже се држиш. Нити је вера нека наука коју си научио једном за свагда, па сад знаш да рачунаш, или знаш да пишеш, или знаш да радиш на машини. Вера је цео живот - и овај и онај свет је вера. Вера је ово што је Петар показао данас. Видевши Господа како иде по води он се обрадовао, хтео је и он тако. Петар је увек био темпераментан, ватрен можемо рећи, истрчавао је испред других и у добру али и у слабости. Први Га је исповедио: „Шта кажу људи ко сам ја?" - „Господе, Ти си Син Бога Живога." А после Га се, нажалост, одрекао у брзини кад га је једна жена спопала: „И ти си био са Њим, и ти си Галилејац, познајеш Га!" - „Нисам, не познајем Га!" Зачас Га се одрекао. Али, Петар је био човек покајања, а покајање је оживљење. Тако је данас ватрени Петар кренуо: „Ајде", каже Господ. И он је „кренуо по води и ишао је ка Господу" - каже Јеванђеље. А онда, вели, видећи таласе и ветар почео се колебати и тонути. Таласи и ветар су били и пре тога и он је њих видео, али им није предавао важност. Али сада је пренео центар своје пажње на њих и одједном је почео да се плаши. Као ја некад, кад сам први пут путовао бродом и био сам горе на палуби, па гледам пред собом: пучина, таласи су били, била је бура, а мени ништа. Али кад сам се нагнуо и погледао у оне таласе почео сам се плашити, зато што су они за мене сада постали оно главно. Тако су Петру бура и таласи постали главни. Заборавио је на Господа. Пренео је центар свога бића на таласе, на опасности, на искушења, на невоље и почео је да тоне. И Господ приђе, ухвати га и каже: „Маловерни, зашто си посумњао?" То јест: „Зашто си се поколебао? Да си и даље остао загледан у Мене не би потонуо!" Не само гледајући, него и сав центар своје пажње преневши на Њега. Као мало дете, кад га мајка учи да хода она се полако измиче. И ако дете гледа у мајку оно ће да коракне више корака, а мајка ће да се измиче и тако ће оно брже да научи да хода. Тако је вера наша као живо биће, и јесте живо биће, и јесте за сву вечност вера. Није вера само да мислимо: добићемо награду што смо побожни, или што смо добри, морални, или не знам - што смо добро учинили; него је вера живи однос са Богом. Исто је тако у животу. Ако некога волимо, ако се с неким дружимо, ако с неким радимо, ако с неким живимо, треба све време да имамо веру у њега, поверење у њега. И да онда стално да додајемо томе, како је говорио Светитељ наших дана отац Јустин Поповић: „Треба стално да у кандило вере своје додајемо крв, зној, труд, вољу, жељу, уздахе, да би то кандило горело". То је живо биће које је човек.

Савремена наука о човеку се бави физиологијом, бави се не знам чиме све не, бави се хемијом, бави се биологијом, али се не бави тим што је вечно продужење човека, не бави се човеком као вечним бићем. А човек је смртно биће. И онда му продужују живот за не знам колико. Чуда чине да би продужили живот за месец, два, три. Понижују се и људи, понижују се и лекари, одсецају ногу да би живео још два месеца. Тако ми је жао, једна је сестра, једна Игуманија, одсекла ногу да би месец-два живела дуже. Што ће јој то? Зашто по сваку цену? Почињу, рецимо, терапије хемијом, или не знам чиме, па опадне коса, да би два-три месеца продужили живот. Да ли сте пратили како је Архиепископ Атински Христодул ишао да се лечи? Народ је желео да он живи, и он је желео да живи, али је мирно примио све то. Као што и наш Патријарх мирно прима, очекује кад ће га Господ узети. То је вера. Не завршава се све са овим животом.

Тако је и Главска данашња доказ вере ваше, наше, српске, православне. Ја вам честитам, радујем се што сте обновили цркву. Да се обновимо и унутрашње, да унутрашњу цркву храма Божијега у нама, срца, душе, воље и савести обнављамо. И такође препоручујем - не могу да наредим - да се што више враћате својој Главској. Своји сте на своме! Сад ми прича човек како су овде хтели да нам узму не знам колико, седамсто метара, и границе. Зато треба да се трудимо, да се боримо. Да се боримо, међутим, прво за Царство Божије и правду његову, а остало ће нам се придодати. И за остало треба да се боримо. Да се обнавља, да се враћате на своје њиве, долове, баште, воћњаке, макар колики су, да не напуштате. Разумем ако послови захтевају да живите у Требињу или у неком другом месту; деца су ту, школовање, али - немојте своје место да напуштате. Данас је општа тенденција да се сви сливају у градове, а сливају се само у већу невољу, у већу стешњеност, у већу гужву. Замислите како је у једној вишеспратници кад нестане струје: заглаве се, нема воде, почиње све да смрди, почињу људи да паниче. А ко их је терао да се у те голубарнике настањују?! Нови Београд је - где моја сестра живи, сад је отишла у село, хвала Богу - то су голубарници. Али не могу ја да решавам светска питања и да убеђујем људе да то није добро, да је боље да живе у својој кући, на своме ваздуху, па ако треба да долазе на посао - нека долазе. Али доћи ће та тенденција. Солжењицин, Божији човек који је недавно преминуо, рекао је: „Почеће тенденција одласка из градова на периферију, у природу". Све је затрованија природа, затрованије су воде, затрованији је ваздух. Али док не дође, ви из Главске враћајте се у своју Главску.

Ми знамо како је овде било. Последњу Литургију смо служили на Духове деведесет друге и после је Главска пала. Мени је до данас туга што смо оставили онако лепу Главску, лепе гробове. После сам дошао, чим је рат престао и видео у каквом је стању ова црква. Сачували сте она врата и треба да чувате да она покажу каквог су лица и образа они који су нам то радили. Недавно сам се срео са неким од хрватских учесника у рату, један је био официр и, ето, дошао је. Примио сам га. Нисам му говорио ружне речи, само сам више ћутао и молио се Богу да их Бог уразуми. Неки је од њих рекао - не ту преда мном додуше - да би они то опет радили. Нажалост, покајања немају. Ми Срби имамо много грехова али имамо један дар Божији и једно предање а то је - покајање. Никад немојмо бити упорни у злу, или упорни у одбрани себе и онога што смо учинили а што није добро. Увек да кажемо: „Господе, покај. Господе, исправи. Господе, опрости". И Бог ће то да учини. Али и ми да се трудимо и да веру своју оживљавамо, да доливамо из срца свога вољу, хтење, расположење, трудове, напоре. А од Бога је успех.

Нека би Господ дао и Свети Стефан Првомученик - који је, ваљда, највише и помогао овде - да тако буде. Онакав мученик, али са онаквом благодаћу, са онаквом силом и са онаквом вером! Кажу неки да је скоро већу издржљивост и јунаштво показао него Сам Господ приликом страдања. Али није Господ био слабић, него је Господ хтео да покаже да пролази наш људски пут страдања, и издаје, и пљувања, и распињања, ударања, ружења - свега онога што је требало да Он преживи ради нас да би нас избавио од свега тога. Зато је Господ био састрадалан нама. Кад смо малочас светили водицу каже се да је Он страдао као и ми да би састрадавањем нас извео из страдања. Он се поистоветио са нама из љубави - да би нас поистоветио са Собом. Стефан је био један такав човек, већ поистовећен са Њим, и већ у каменовању види Небо отворено и Господа Сина Божијег Који је постао Син човечији с десне стране Бога на Небесима. И још се моли, то је сад важно: „Господе, не прими им ово за грех". И Господ се на Крсту молио: „Немој им ово примити. Незнају шта раде". То би и ми Срби требали да чинимо и јесмо такви. Каже недавно један Хрват Србину: „Требали смо ми са вама, јер ви брзо заборављате, али смо нажалост са овим другим несрећницима отишли". Нажалост, нису ни четрдесет прве ни четрдесет пете примили лекцију. Дај Боже да су сада научили. Срби нису без мане и греха, Срби нису без зла, али Срби се не поистовећују са злом. Људи исправљају себе, јер је то људско. Демонско је не исправљати се, бранити своје ставове, своје зло, своју упорност, своје нечовештво, своје безбоштво и не поправљати се и мењати се према Богу.

Нека би Господ дао да ова промена, ова обнова Главске буде и у нама, у нашим душама, у нашим животима, у нашој деци, у нашим домовима, у нашим селима, у нашем народу. А то ће бити, ако будемо Богу прилазили, Богу се молили, у Његов храм Свети долазили, припремали се смирењем колико можемо, чешћим причешћивањем - то је сједињење са Богом, то је вера наша. А остало је Божије.

Нека би Свети Стефан свима вама а особито деци, био на помоћи, заштитник, предводник, Првомученик, Архиђакон. Чујеш ли ђаконе? Да се и ти угледаш на Светог Стефана! И сви ми заједно са Светим Стефаном да славимо Господа, његовог и нашег, и још овде на земљи видећемо Небо отворено. А отворено је оно увек за нас, јер је Бог широко раширио руке Своје и чека на сву децу Своју.

Њему, Човекољубивом Оцу, Спаситељу нашем Сину Његовом Господу Исусу Христу, Духу Светоме Утешитељу Који све у нама то чини: и веру, и крштење и Литургију и све остало силом Својом Божанском, и Светоме Стефану Првомученику - првом крстоносцу после Крстоносца Христа нека је слава и хвала и сада и у векове. Амин!

Извор: Епархија захумско-херцеговачка