Никола Милошевић, велики човек

IN MEMORIAM - Никола Милошевић

Сећамо се Николе Милошевића, великог човека, доброг оца и мужа, сјајног пријатеља, мудрог мислиоца, политичког борца за демократију, вечитог опозиционара, оштрог критичара, вишегодишњег председника Српске либералне странке, изузетног професора и великана наше филозофске и књижевне мисли.

Имао сам ту част да упознам Николу Милошевића на Бежанијском гробљу пре скоро две деценије. Дошли смо на помен Радовану Радовићу и с Николом ме је упознао Александар Саша Петровић. Живо се сећам скоро свих људи који су били на том помену, а било их је мало, јер је Радован Радовић био убијен од стране политичке полиције.

Никола је био храбар човек. Није се бојао репуркусија режима. Имао је јаку, критичку, опозициону реч. Знао је да именује ствари онакве какве јесу. Бог му је, као у Књизи пророка Исаије, учинио да уста његова буду као оштар мач и Господ га је у сенци руке своје сакрио и учинио га сјајном стрелом која је погађала све сујете и гордости владајућег естаблишмента.

Никола је увек предњачио. Био је испред других, рецимо са својом оригиналном теоријом психологије знања у књижевности. Био је испред других са својом критиком бољшевизма и, касније, милошевићевског национал-бољшевизма. Био је испред других својим залагањем за увођење демократских институција. Говорио је да не постоје предистинирани народи, већ да је то ствар демократских институција. Демократске институције народе чине добрим. Говорио је, цитирајући Лорда Ектона, да свака власт квари, а апсолутна квари апсолутно. У том свом предњачењу, чини ми се да је некако брзо отишао од нас. Све ми се чини прерано, јер његова мисао је увек била млада, што би рекао Платон, крилата и лака. Недостаје нам сада Никола као пријатељ и сабеседник, као инспирација за нове путеве размишљања и деловања.

Пада ми на ум Књига премудрости Соломонове и чини ми се да стихови које ћу цитирати објашњавају његов прерани одлазак са овога света:

А душе су праведника у руци Божјој, и њих се не дотиче мука никаква. Очима се безбожничким чини да они умиру, и њихов одлазак са овог света као несрећа; и то што нас напуштају као пропаст, али они су у миру. Ако су, у очима људским, били кажњени, нада им је пуна бесмртности. За мало муке задобили су добра велика, јер их је Бог ставио на искушење и нашао да су га достојни. (3, 1-5)

Верујем да је Никола сада на месту светлом, међу праведницима, међу онима који нису били довољно схваћени у овом животу, а које је бескрајна љубав Божја узела к себи да вечно борави тамо где сунце љубави никада не залази у окриље ноћи.

Две године је прошло. Никола Милошевић је волео стихове Милоша Црњанског које ћу навести јер његову смрт не доживљавам као онтолошку коначност и лимитираност људског бића, већ као сеобу, прелазак.

Лето прође и лишће жуто опада, а затим све завеје снег. Али ће, на пролеће, Дњепар опет кренути, и ваљати се уз песму и игру живих. Године ће пролазити. Ко би могао набројати тице, које се селе, или сунчане зраке, које сунце сели са Истока на Запад и са Севера на Југ? Ко би могао набројати зрна која ће идућег пролећа ницати на свету, у Европи, Азији, Америци, Африци?

Несхватљиво је то људском уму. Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити.

Има сеоба. Смрти нема!

Божански дар сећања нека подстакне у нама захвалност и молитву за спасење Николе када се огласе анђелске трубе, а молитвено сећање нек се роди из љубави према Богу и према људима. У једној од најстаријих хришћанских химни светог апостола Павла која се налази у Првој посланици Коринћанима, 13, 8, богонадахнуто се каже: Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици замукнути, знање ће престати.

Вјечнаја памјат Николи.

Горан Раденковић

Извор: Гласник СПЦО Дизелдорф, број 9/20009