Његово Преосвештенство Епископ рашко - призренски г. Артемије разговарао са замеником Генералног секретара Уједињених нација
Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Артемије састао се, у четвртак 12. марта 2004. године, са замеником генералног секретара Уједињених нација Жан-Мари Гењом.
Владика Артемије је упознао заменика генералног секретара Уједињених Нација са тешком ситуацијом у којој већ скоро пет година од доласка међународне мисије Уједињених Нација живи српски народ на Косову и Метохији нагласивши да за српско становништвно није наступила никаква суштинска промена на боље, јер се дискриминација над Србима врши у свим сферама живота. Срби и даље живе у гетоима, без слободе кретања и могућности за запослење. Напади на Србе се и даље настављају, а починиоци највећих послератних злочина још нису доведени пред лице правде. Док УНМИК објављује ружичасте извештаје и статистике о побољшању ситуације, на Косову и Метохији се несметано наставља владавина безакоња и етничког насиља.
Жан-Мари Гењо је поручио да је за српску заједницу најбоље да се укључи у процес имплементације стандарда, како би њихове примедбе могле да буду расправљене и уважене. Он је истакао да и поред свих видљивих промена остаје још много тога да се уради како би се унапредили услови живота за све заједнице.
Владика Артемије је објаснио г. Гењоу да је апсурдно тражити српску подршку у спровођењу плана о стандардима, када нису испуњене основне одредбе већ постојеће Резолуције 1244, Споразума о разумевању потписаног са Бернардом Кушнером и Уставног оквира.
"Сва досадашња обећања и договори су изневерени и Срби више немају поверења у међународну заједницу, која је допустила невиђене злочине над Србима и њиховом културном баштином под протекторатом Уједињених Нација", рекао је Епископ Артемије, поклонивши г. Гењоу публикацију "Распето Косово".
На крају разговора Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Артемије је г. Гењоу уручио писмо за генералног секретара Уједињених Нација Кофи Анана, у којем пише:
“Ваша Екселенцијо,
Са задовољством се сећајући нашег сусрета у Њујорку, септембра 2000. године, желео бих да Вас информишем о садашњој ситуацији на Косову и Метохији и апелујем на Вашу помоћ како би се обезбедила основна људска и верска права за све грађане ове Покрајине, а посебно за угрожено српско становништво.
Након оружаног сукоба на Косову, репресија Милошевићевог недемократског режима замењена је репресијом албанских екстремиста усмереном против косовских Срба и других не-Албанаца. Слобода на Косову и Метохији није дошла за све једнако,тако да су неки и даље изложени етничком прогону упркос међународном присуству и напорима мировних снага. Иако не могу да порекнем да је постигнут известан успех на разним пољима, морам да признам да је то имало врло мало или нимало утицаја на живот моје заједнице.
Скоро пет година након војне интервенције НАТО снага косовски Срби још живе у гетима, несигурности, лишени основних људских и верских права. Њихова приватна имовина се и даље узурпира, хиљаде њихових домова остају у рушевинама. Мултиетничност убрзано нестаје на Косову. Више од 2000 православних Срба је или убијено или киднаповано од стране албанских екстремиста након рата док истовремено, 250.000 српских прогнаника, који су напустили Покрајину, још не могу да се врате својим домовима. Имајући у виду време које је прошло и финансијска средстава која су уложена за повратак, број расељених Срба који су се вратили својим домовима је више него безначајан. С друге стране, УНМИК прећуткује да Срби и даље напуштају Покрајину јер се осећају несигурно и дискриминисано. Оно што је посебно болно за мене као Епископа јесте да је од јуна 1999. године 112 мојих цркава или потпуно уништено или озбиљно оштећено од стране албанских екстремиста. Многе од њих су биле саграђене у 14. и 15. веку а сада леже опустошене у рушевинама. Након пет година, упркос бројним обећањима, ниједна од њих није обновљена.
Нажалост, Ваша Екселенцијо, све се ово дешава у присуству снага КФОР-а и Мисије УН, у Европи 21. века. И поред свих међународних напора Косово и Метохија све више постају етнички чисто албанско друштво, засновано на организованом криминалу и прогону православних хришћана. Тренутно је Косово једино место у Европи где се хришћанске цркве још пале, гробља скрнаве, а свештенство прогони и то некажњено у току више од четири године међународног мира. Ово је заиста трагичан резултат послератне мировне мисије.
Иако се саосећамо с ратним страдањем албанског становништва не можемо да оправдамо послератну безобзирну одмазду против невиних цивила и хришћанских светиња. Садашња репресија се спроводи барем уз прећутно одобравање лидера косовских Албанца (који су већином били вође ОВК), ако не и по њиховој наредби. Ови лидери су формално осудили репресивне акције, али у стварности нису ништа конкретно учинили да би зауставили ток етничког насиља и дискриминације. Они нису успели да покажу вођство, одговорност и преданост демократији и верској толеранцији, која су два стуба наше цивилизације. То је и главни разлог зашто косовски Срби немају поверење у њих и њихове институције и гледају више у правцу Београда.
Косовски Срби још немају слободан приступ болницама, школама и јавним службама. Они не могу слободно да користе свој језик и ћирилично писмо. Они су највећим делом незапослени и принуђени да живе у беди својих малих енклава из којих могу да изађу само ризикујући сопствени живот и животе својих породица. Иако је Мисија УН установила прелазне институције, у којима учествују и представници мог народа, ми још нисмо успели да остваримо минимум достојанственог и безбедног живота. Чак напротив, институције се често користе као оруђе албанске већине на Косову да нам ускрати наша основна људска и верска права. На сам дан Божића локална општинска скупштина града Приштине конфисковала је једну моју цркву и ова је одлука укинута само на интервенцију шефа Мисије УН.
Чврсто верујемо да садашња ситуација на Косову и Метохији није оно што су Уједињене нације желеле да постигну на почетку косовске мировне мисије. Стога очекујемо од Вас да покажете своју решеност дајући подршку страдалним косовским Србима и осталим неалбанским мањинама (Ромима, Ашкалијама, Бошњацима, Хрватима, Горанцима) који такође страдају од албанских екстремиста.
Имамо и неколико практичних предлога како да се поправи ситуација на Косову и Метохији:
1. КФОР и УНМИК полиција морају да буду одлучнији у сузбијању насиља, организованог криминала и треба да ефикасно заштите неалбанско становништво од екстремиста. На Косово и Метохију треба довести више припадника међународне полиције који су обучени за борбу против тероризма и организованог криминала, а границе које су отворене за мафију и кријумчаре морају бити боље заштићене. Снаге КФОР-а не би смело да се више смањују на штету безбедности повратника и верских споменика, којима је потребна дугорочна професионална војна заштита. Атмосфера неказњивости мора бити замењена владавином реда и закона.
2. Косовским Србима треба гарантовати слободу кретања и несметан приступ њиховим светилиштима. То се тражи и у Резолуцији СБ УН 1244. Косовски Срби не би смели да буду дискриминисани на пољу запослења, образовања и здравствене заштите само због свог етничког и верског порекла. Наше право на слободну употребу језика и ћириличног писма не сме да нам буде ускраћено. Лидерима косовских Албанаца мора се рећи да демократија није само власт већине него и одговорност већинског становништва према мањинском, заснована на етничкој и верској толеранцији. Њима се не сме дозволити да створе етнички чисто друштво под протекторатом Уједињених нација и западних демократија.
3. Међународна заједница мора да изгради ефикасну стратегију за повратак српских прогнаника својим домовима и обезбеди већу сигурност за њих и њихове светиње. Послератно етничко чишћење не сме да буде легализовано, приватна и црквена имовина треба да се врате својим власницима, закон и поредак морају да се у потпуности успоставе. Приватизација имовине која је у државном и друштвеном власништву без уважавања легитимних интереса српске стране води у правни хаос. Посебно је алармантан најновији покушај привремене косовске владе да ревидира катастарске књиге и тако легализује узурпирану српску, посебно црквену имовину. Такво понасање ће још више обесхрабрити повратак расељених Срба.
4. УНМИК треба да успостави децентрализовану администрацију која ће помоћи Србима на подручјима где живе као компактно становништво да боље осигурају своја елементарна права. Садашње привремене косовске институције не би смело да се користе као средство за репресију против Срба и не-Албанаца. Истовремено, процес изградње косовских институција треба да чврсто буде утемељен на принципима Резолуције СБ УН 1244 која посебно помиње суштинску аутономију Косова и Метохије у оквиру СРЈ (односно СЦГ) пре почетка преговора о коначном статусу покрајине. Стандарди на Косову и Метохији су важни али се морају испуњавати тако да се не доводи у питање Резолуција 1244. До коначног статуса Косова и Метохије може се доћи једино путем преговора и решење се не може наметнути силом или претњом или, пак, политиком свршеног чина.
5. Коначно, право на самоопредељење не значи неопходно сецесију и промену међународних граница. Једна национална заједница не мора да буде независна у својој сопственој националној држави да би имала контролу над својом судбином. Ако би тако било Европа би изгледала много другачије него сада и постојали би стални оружани конфликти у погрешном и узалудном настојању да се створе етнички чисте националне државе. Стога би евентуална сецесија Косова неизбежно довела до стварања етнички чистог албанског друштва и донела нестабилност не само Балкану већ и целој Европи. Као најмултиетничкија држава на Балкану заједница Србије и Црне Горе пружа наду да је могућа коегзистенција различитих етничких заједница без стварања нових независних држава. Економски стабилне мултиетничке државе су много јачи браник пред опасностима тероризма и организованог криминала него мале и нестабилне државе.
Борећи се за људска и верска права свих заједница на Косову и Метохији ми се залажемо за културне и цивилизацијске вредности које се гарантују грађанима у свим демократским земљама, и којима сте и Ви лично тако снажно одани.
Ако се данас ове основне демократске вредности ефикасно не заштите на Косову и Метохији, оно ће постати опасан преседан који ће утицати на ширење неприхватљивих метода за решавање конфликата у културно и верски мешовитим друштвима широм света.
Верујемо у Бога Свемогућег и Његов промисао, али се надамо такође да ћете и Ви, као угледни лидер Уједињених нација подржати нас страдални народ који жели да остане тамо где је вековима живео, у земљи својих предака, у достојанству и несметаном уживању својих људских и верских права.
С особитим поштовањем,
+АРТЕМИЈЕ
Епископ рашко-призренски с.р.”
