Норвешка: Посета амбасадора Србије парохији Успења Пресвете Богородице
У недељу, 24. октобра 2021. године, парохија Успење Пресвете Богородице у Сарпсборгу имала је прилику да по први пут од оснивања парохије угости амбасадора Републике Србије на дужности у Краљевини Норвешкој.
Гости парохије у Сарпсбору били су новопостављени амбасадор г. Драган Петровић и први конзул Ирина Жарин. Представници Амбасаде Србије у Норвешкој у Сарпсборг су стигли пре почетка Литургије, а при доласку у храм дочекали су их представници парохије: Јоханес Сулберг, председник Црквеног одбора, као и чланови Црквеног одбора Ларс Карлшоен и Добринко Сочански, који је уједно пожелео добродошлицу српском амбасадору у име Српског друштва Михајло Пупин, у којем обавља дужност председника Управног одбора. Такође, високе госте из Осла пре почетка Литургије поздравио је и свештеник Горан Спасојевић.
Након свете Литургије, јереј Горан Спасојевић је прочитао поздравно слово упућено гостима из Амбасаде, а Добринко Сочански је његове речи упоредо преводио на норвешки језик:
-Драга браћо и сестре, имам изузетну част и задовољство да данас испред парохије Успења Пресвете Богородице поздравим наше драге госте из Амбасаде Републике Србије у Норвешкој – г. Амбасадора Драгана Петровића и гђу Ирину Жарин, првог конзула у нашој амбасади у Ослу. Данас је са нама требало да буде и градоначелник Сарпсборга г. Синдре Мартинсен-Евје. На жалост, непосредно пре почетка Литургије добили смо поруку да је он спречен да присуствује нашем данашњем сабрању, али је изразио жељу да нас у будућности посети и упозна се са деловањем наше парохије у месту у којем је он већ скоро десет година градоначелник.
Град Сарпсборг није обичан град у оквирима Норвешке. Напротив! Сарпсборг је једна од три најстарије престонице Норвешке. Основао га је Свети краљ Олав Норвешки, давне 1016. године. Овај град је пре само пет година величанствено прославио својих првих хиљаду година постојања, а у тој години јубилеја, у 2016. години, основана је и наша парохија. Вредна је и помена чињеница да када је Свети краљ Олав основао Сарпсборг и наредио да се у њему сагради први хришћански храм посвећен у част Пресвете Богородице - тада Црква није била подељена. Стога с пуним правом можемо рећи да град Сарпсборг, у коме се налази седиште наше парохије, има и православне корене. Оснивањем наше парохије у години великог јубилеја, посебним Божјим благословом ми смо те корене обновили и ево, у овој 2021. години, и ми славимо један скромни јубилеј – пет година од оснивања, од нашег постојања и битисања у овом историјски значајном граду за све хришћане.
Данас, у овом часу, не можемо а да не поменемо и кажемо неколико речи и о нераскидивим везама које норвешки и српски народ имају и свих ових година негују. У српском граду Горњем Милановцу највећа атракција је Норвешка кућа и музеј у њој, који је сав у знаку сећања на српске заробљенике из Другог светског рата, као и на оне дивне Норвежане који су заробљеним Србима помагали да преживе страхоте логора и по цену свог живота. Ако бих на овом месту поменуо неке од њих, а друге изоставио, била би то неправда и према једнима и према другима. Искрено се надам, и Богу молим, да ће њихова имена бити записана у Књизи Живота. Не можемо а да се данас не сетимо ни Торвалда Столтенберга, тог на првом месту топлог човека, са широким срцем и љубављу према нашем народу, а тек након тога можемо говорити о њему као уваженом и мудром дипломати. Али, вредна је помена и чињеница да норвешко-српско пријатељство не датира од тих ратних и послератних година. Мислимо овде на свима знани Други Светски рат. Опет ћу рећи – напротив! Везе између Норвежана и Срба су старије. Сетимо се само прелепих речи које је написала наша чувена књижевница Исидора Секулић у својим ништа мање познатим ’Писмима из Норвешке’, објављеним први пут давне 1914. године, а из којих су многи Срби учили да воле Норвешку и Норвежане иако претходно никада нису посетили ову земљу, а још мање имали прилике да деле свој животни простор са Норвежанима. ’Писма из Норвешке’ пре десетак година преведена су и на норвешки језик.
Али, и пре Исидориних путописних белешки из Норвешке, ми Срби смо се дивили Норвежанима. У историјским аналима забележено је да су се у Балканским ратовима на страни српске војске борили и добровољци из Скандинавије. Чак постоји писани податак о једном рањеном војнику (Норвежанину) из Кристијаније, садашњем Ослу. Нису ти војници пошли у рат за ослобођење Србије од Отоманске империје ради забаве. Не, за њих је то била света дужност, јер су као хришћани осетили да и они морају да помогну својој браћи Хришћанима који су страдали на Балкану. А у Јеванђељу можемо прочитати да нема веће љубави од оне када неко положи свој живот у одбрану ближњега свога. Овде се морамо сетити и пуковника у норвешкој Војсци, Хенрика Аугуста Ангела, који је током Балканских ратова био присутан на многим ратиштима као војни посматрач. Хенрик Ангел није крио своје симпатије према српској војсци, њеним официрима и војницима који се својим противницима нису светили, иако су током ослобађања одређених предела под турском влашћу наилазили на мртве људе који су пред своју смрт очигледно били мучени и злостављани. Он је своју љубав према српском народу преточио у неколико познатих књига, да их не набрајам овом приликом. Неке од њих су преведене на српски језик.
Има једна дивна прича, која такође сведочи о непролазној хришћанској лепоти у норвешко-српским односима. Десило се то 2003. године, у једној болници у Ослу – у Улевол болници. Те године је у Улевол болници као млади лекар-стажиста почео да ради и један Србин. Када је једног јутра са колегом Норвежанином пошао у визиту да обилази пацијенте, у једној од соба затекли су једну старицу. Њих двојица су почели да причају са њом. У једном тренутку, на беџевима који су лекари тада носили, старица је прочитала да се тај лекар-странац зове Иван. Упитала га је да ли је он Рус. Иван је одговорио да није Рус. ’Одакле ти долазиш?’, упитала је даље старица. ’Из Србије’, одговорио је Иван. Када је чула из које земље долази лекар који јој је тог дана дошао у посету, старица је почела да плаче. Одједном, створила се једна чудна ситуација, свакако најнепријатнија по Ивана. Тих година ми Срби нисмо били баш на добром гласу, па је Иван мислио да је та стара жена била уплашена сазнањем да је лечи један Србин. Иван је полако пришао старици, опрезно је загрлио и питао: ’Зашто плачете, бако? Да нисам урадио нешто лоше?’. Њен одговор га је изненадио: ’Не, сине. Не плачем због тога. Рећи ћу ти зашто плачем.’, рекла је старица и наставила да му прича причу из њене ране младости. Та прича односила се на оно време велике светске кризе, познате у историји као Велика депресија (1928-1939), када је глад владала у многим земљама, па и у Норвешкој. Она, та старица, тада, у време те кризе, била је девојчица која је често била гладна, јер њени родитељи нису били имућни, нису могли да се прехране. И она, та старица, сећала се добро приче својих родитеља, који су неколико пута у том кризном времену преживели глад и немаштину захваљујући храни и помоћи коју су норвешком народу слали српски краљ и српски народ. Неколико пута на главну железничку станицу у Ослу стизале су из Краљевине Србије возови са вагонима препуним жита, кукуруза, кромпира, меса и свега осталог. Оно што смо ми Срби тада имали, ми смо то делили са нашом браћом Хришћанима који су у то време живели на овим просторима. Несебично смо делили, јер су тада и наш краљ, и наш народ, знали да када се са неким подели туга – туга се смањује. А када се са неким дели радост – радост се умножава. И тада, те 2003. године, та старица је доживела да је лечи један Србин. Коначно је, како је рекла Ивану, могла да се захвали неком Србину за то што су она и њени родитељи, њени браћа и сестре, преживели глад и немаштину, а она дочекала и дубоку старост. Након њене приче, низ образе младог српског лекара сливале су се сузе док је нежно миловао изборану руку те њему непознате старице.
Видите, драга браћо и сестре, да ми нисмо случајно данас овде, на овим просторима, да нас је Божја промисао довела и посадила овде да обнављамо те везе између норвешког и српског народа које одавно постоје. Не би смели да дозволимо да са нестанком тих генерација Норвежана и Срба, нестане и сећање на све те поучне догађаје који су градили наше пријатељство. Зато је данас за нашу парохију велики дан, јер можемо да угостимо и радујемо се сусрету са званичним представницима наше државе у овој земљи, заједно са нашим пријатељима православним Норвежанима и осталима, који су чланови наше парохије. За неких девет година, тачније 2030. године, поново ћемо славити један јубилеј значајан не само за Норвежане и Норвешку државну цркву, већ и за Православну Цркву у целини. Наиме, 11. августа 2030. године (29. јула по старом календару) навршиће се тачно 1000 година од како је страдао Свети краљ Олав Харалдсон, кога ми у Православној Цркви сврставамо у ред хришћанских новоапостола (мисионара-мученика) на овом подручју. Наша неизмерна жеља је да до 2030. године ми у овом граду који је Свети краљ Олав основао саградимо храм посвећен њему. У том нашем подвигу поред овдашњих Срба који већ знају да је наша парохија део Српске Православне Цркве, њене Британско-скандинавске епархије, и остали Срби који живе на подручју Остфолда требало би коначно да препознају и награде наш труд тиме што ће се уписати у нашу парохију и постати њени чланови. Свакако у послу који нам предстоји, у изградњи храма, морамо се ослонити на помоћ и наше матичне државе и Цркве – Републике Србије и Српске Православне Цркве. Такође, без помоћи локалних власти нашу жељу да у Сарпсборгу изградимо храм посвећен Светом Олаву нећемо моћи да реализујемо. Искрено се надамо да ћемо наићи на разумевање свих житеља града Сарпсбога, као и округа Остфолд у послу који нам предстоји – у градњи православног храма који би био дом за све православне хришћане који живе на територији Остфолда. На крају, још једном неизмерно хвала нашим драгим гостима, хвала и свима вама који се данас налазите на овом месту, што сте издвојили време да данас будете овде са нама. И нека ово буде само почетак једног дружења који ћемо неком другом пригодном приликом поновити.”
Након говора оца Горана Спасојевића сви присутни, заједно са амбасадором Драганом Петровићем и конзулом Ирином Жарин, имали су прилику да уз послужење наставе дружење. Гсти из Амбасаде Србије у Ослу нису крили радост што су могли да нас посете и у разговору са представницима парохије Успење Пресвете Богородице и осталим Србима који живе на овом подручју сазнају много тога корисног. Амбасадор је при поласку обећао својим домаћинима да је ово само први од многих сусрета које ће имати са овдашњим Србима и осталим људима добре воље. Домаћинима се захвалио на посети и искористио је прилику да их позове у госте.
Као што то приличи, приликом овог сусрета било је и скромних поклона на обе стране, као знак сећања на ову историјску посету српског амбасадора и конзула парохији Успење Пресвете Богородице, смештеној на крајњем југоистоку Норвешке.
јереј Горан Спасојевић
