Драгомир Сандо: Велики си, Господе!

Драгомир Сандо, Велики си, Господе! И чудесна су дела Твоја, Глобосино д.о.о. Александрија, Београд 2020, стр.145.

Писац овог дела је Драгомир Сандо, професор на Православном богословском факултету у Београду, али ова садржином изванредна књига не разматра питања из педагогике и методике верске наставе што је његова ужа специјалност (професор је и на челу Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке и Епархије сремске), него доноси петнаест приповедања из његове некадашње пастирске службе, која живо илуструју моћ молитве и подвиг хришћанског понашања и у најтежим овоземаљским околностима.

Читаоцу, поготову из Срема, где је професор био парохијски свештеник и духовник, нека имена споменута у књизи биће позната, јер су та лица и сами познавали. У свом предговору професор наводи да имена нису прикривена, замењена, него се износе јавности уз сагласност тих лица – ради дубљег уверења у веродостојност чуда Божјих која су се на њима збила или су својим хришћанским понашањем, трпељивошћу и молитвом надвладали физичке и духовне нпријатеље (прота Сава Банковић).

Професор Драгомир Сандо, који је и изванредан проповедник и духовник, личност која достојно представља своју Цркву и њено учење на друштвеним средствима информисања, нарочито на црквеним радио станицама и ТВ каналима, на семинарима локалног и међународног значаја, пише о личностима и догађајима прилазећи им суптилно, духовно, али тако да сам читалац закључи да је правда божанска увек достижна, или да је чудо Божје молитвама саборне Цркве преко свештеника увек могуће, јер, како аутор наводи, и Владика Николај је истицао да су чуда у народу веома поучна и да, штавише, Срби воле чуда, пошто представљају блистава упутства за наше благочестиво овоземаљско путовање.

Читалац Грешних душа проте Саве Банковића уопште неће погрешити у суду ако, после прочитаних приповедања које је забележио аутор Сандо, закључи да су и ове грешне душе на нивоу приповедања Саве Банковића.

С обзиром на то да неки читалац овог сајта не може бити у могућности да дође до књиге „Велики си, Господе“, доносимо предговор самог аутора, који за себе велича велика дела Господња, изложена само у неколико ових приповедања, а којих је пуна сва васељена.

Предговор аутора

Молитва која се изговара на водоосвећењу за Богоја­ вљење или приликом крштења сва је возгласна, анагошка, која уздиже целосност свештенослужитеља и присутног народа док је изговара: „Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема те речи која ће бити кадра да искаже Твоја чудеса!” Велики је Господ у слави Својој за нас ви­дљивог и невидљивог света. Велики је Господ и неупоредиво је шири од свих васионских простора у поретку и домостроју стваралачке свемудрости Своје. И коме и че­му се сви ми покоравамо и истовремено га славимо! Од те целе космичке ширине и простора до последњег листа на грани дрвета. Тим пре и човека, као лика и подобија Божјег­. Једине словесне творевине, са свим благодатним даровима које носи са собом и чијом се иконичношћу он разликује од свега створенога. Једна је људска душа ску­пља него сва остала бездушна творевина. И то је велико чудо! Зашто? Зато што је човеков Творац изнад сваког чуда. Он и кад говори, чини чудо. И кад дела, чини чуда. И кад ћути, чини чуда. И све што је произишло из Његове руке јесте чудо.

Читаво Откривење које је записано или предањски, усмено­ нам предато, јесте чудо. Свето писмо је књига у којој су записана безбројна чуда. Сви догађаји и све старозаветне личности јесу ремек-дело Промислитеља и Домаћина света. Стварање света је почело чудом и за­вршиће­ се чудом. Бог чини чуда или на човеку или ван чове­ка­, но увек ради човека. Узмимо старозаветни поре­дак од Аврама и Саре, Исака, Јакова... старозаветних­ па­тријараха­, од Мојсија, Гедеона, Јевтаја, Самсона, Самуила; старозаветних­ судија, Давида, Соломона, пророка Исаије, Јеремије, Језекиља и осталих пророка; шта су они друго него тајноводствени путеви Господњи којима ове личности предводе богоизабрани народ Његов и врше вољу Промислитеља света. Отуда, у најдубљем тумачењу имена Бог се преводи као Промислитељ.

Новозаветна чуда су својина Спаситеља нашега Исуса Христа. Прво чудо, које се догодило у Кани Галилејској, увод је у безбројна друга Христова чуда. Богочовек је исце­љивао додиром руке или само речју, изблиза, из даљине, по селима и градовима, праћен мноштвом народа. Сва четворица­ јеванђелиста сведоци су чуда Његових. Буре и ветрови, умножавање хлебова и рибе, васкрсење мртвих, све су то догађаји који превазилазе природан поредак у свету и називају се тајном или чудом, јер не постоје међе и  границе између ових двају светова за њиховог Господара. Апостоли и свети Божји изабраници видели су, осетили, доживели, учествовали у чудима, и наследили славу и могућност чињења чуда. 

И  сваки савесни свештенослужитељ сведок је Божјих чуда. Једна од најближих му књига, Требник, сва сведочи о чудима. Шта би друго биле молитве о седам Светих тајни, шта молитве за болесне, молитве над бесомучнима, молитве за кишу, за усеве, за воћњаке, винограде, над новим плодовима, на освећењима домова и водице, јелеја, одеће, соли, брашна, данас аутомобила, авиона и свега осталога­ што стоји у тој бисерници молитвословља? Јер су сва ова чинодејства – чудодејства. Дежурни оци, чувари светитељских кивота први су сведоци где се сила Божја пројављује. Чудеса су бисерје просуто по земљи.

На једном месту ће Свети Николај Српски записати: „Народ хоће чудо. Сви народи на свету воле чудо. Без чу­да се осећају робови природе, у оковима природних сила­  и  стихија. Чудо им отвара прозор на тамници. Чудо им посведочава постојање некога јачега од ватре и огња, и потопа, и болести и гроба. Чудо је као писмо Оца деци у тамници. Душа свих народа у свету се буни против објаве неких физичких научника, да су ’природни закони’ неумитни­. Као да постоје неки физички ’природни закони’, а не само природни намештај и поредак тога намештаја. И никада у народима није било толико жеђи за чудом као у наше време.”

Можда би се у овој последњој цитираној реченици могао­ наћи одговор као мој храбар искорак за оно што са­ држи ова књижица. Поред свих чинодејстава и практичног служења у својој светој Цркви, било је и „необичних” момената­, који се нису дали подредити свакодневном животу и његовом поретку и правилима. Све њих сам лично доживео, или сам за њих непосредно чуо „из прве руке”. Ценећи дубоко и оне који кажу да за њихов духовни живот никаква чуда као сведочење њихове вере нису потребна, верујем да је многима итекако важно када чују да Бог проговара на другачији, свој божански начин. Многима се кроз чуда додатно отварају очи, неки се буде из сна равнодушности и почињу да размишљају о многим стварима око себе на које нису дотада обраћали никакву пажњу.

Чуда у Цркви нису неопходна. Она само подгревају нашу­ врлу веру и потврђују је на посебан начин. На је­дном месту ће Свети Исак Сирин рећи: „Када су чуда закључана безмолвијем (безречно), онда познајеш приро­дне помисли душе и какве ризнице она има скривене у себи.” Чуда су значајна и важна само уколико укрепљују нашу постојаност у „свету изнад нас”. И ако је као такву сведоче.

Садржај ових прича је потпуно веродостојан. Имена која се помињу су истинска. И то је био једини услов свих које сам питао за благослов – да сачувамо од заборава њихова оваква искуства, те да се тако веродостојно наведу. Већи број поменутих у овој књизи су живи и здрави­ људи, Богу хвала, и они нека буду сведоци моје веродостојности.

Ако било ко у овом садржају нађе зрнце које ће га додатно заинтересовати за дубље животне тајне, биће то довољан разлог и оправдање да се ова књижица објави.

Садржај:

Призив и благослов Свете Петке оболелој Живки, Летња Света Петка, Анђелка из Апатина, Речни бродолом,  Искуствo загробног живoта Дане Вичковић из Добринаца и академика Драгана Недељковића, Прота и професор Васо Ивошевић, Три живота проте Саве Банковића, Милорад Алексић из Сурчина као брат Дамјан, Родитељство Давида и Славице, Додирнуo сам Свети огањ, Зли дух који је напао девојку из Бањалуке, Пресвлачење Моштију Светог Теодора Тирона у манастиру Хопово,  Икона Светог Николе из цркве Ружице, Почетак обнове манастира Бешеново, Тужни моменти лепе свештеничке службе, Уцрковљење као пoздрав новом животу.

Књигу препоручује
протођакон Радомир Ракић