Нова књига у издању Епархије далматинске - Православна икона Педесетнице

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Г. Фотија Истина, издавачка установа Епархије далматинске, издала је књигу Православна икона Педесетнице аутора протојереја Николаја Озољина.

Протојереј Николај Озољин је професор на Институту Светог Сергија у Паризу и познати стручњак у области историје хришћанске уметности и богословља иконе. Породица Озољин је напустила Русију 1920. године, након револуције. Завршивши средњу школу, 1959. године, Николај Озољин се уписује на Богословски Институт Светог Сергија и истовремено похађа иконописачку школу Л. А. Успенског, чији ће ученик и блиски сарадник остати до саме кончине Леонида Александровича, 1987. године. Већ 1960. године Успенски га упућује професору А. Н. Грабару на Сорбону. Грабар, ученик Кондакова и Ајналова, био је настављач руске иконографске школе. Богословске студије завршава 1964Успенски га упућује професору А. Н. Грабару на Сорбону. Грабар, ученик Кондакова и Ајналова, био је настављач руске иконографске школе. Богословске студије завршава 1964. године, а Архиепископ Василије Кривошеин га рукополаже за свештеника у Хагу 1968. године када постаје и асистент на Лејденском Универзитету. 1971. године на позив Митрополита Антонија Блума враћа се у Париз на место секретара Сурошке епархије- Екзархата Московске Патријаршије. Од 1974. године предаје на Световладимирској Ака-демији у Њујорку. 1985. године на Сорбони брани докторски рад, чији превод је пред нама. Од 1986. године постаје професор на Институту Светог Сергија на новооснованој катедри за иконологију. Гостујући професор је и на Светотихоновском Институту у Москви. Од 1999. године уредник је емисије о Православљу која се недељом приказује на Другом каналу француске телевизије.

У предговору за ову књигу, који је написао протопрезвитер Јован Мајендорф се каже:

Популарност коју у наше време ужива уметност хришћанског Истока очитује се на различите начине и у разним областима. Савремена техника успева да задовољи растуће захтеве за добрим репродукцијама икона, захваљујући којим је могуће стећи представу о овој свештеној уметности. Заједно са тим, руске и грчке иконе су цењене и као уметнички производи у широким међународним оквирима, где, на жалост, уметнички квалитет није много праћен одговарајућим ценама.

Но византијска уметност, у свим својим видовима, јавља се пре свега као предмет изучавања стручних историчара који су и најмногобројнији међу византолозима. Јер заиста, управо је захваљујући трајном утицају свог уметничког стваралаштва Византија и оставила неизбрисив печат на западну цивилизацију.

Тим ништа мање треба признати, да главна функција религиозне уметности и место које она заузима у односу на богослужење у целости, а такође и њен садржај, који изван богословског контекста тако често остају неразумљиви, то јест сама суштина те уметности тренутно занима један сразмерно мали број стручних истраживача.

Истина, неретко долази до озбиљних проблема методолошке природе, када богослов, не владајући довољним знањима из области историје уметности, изводи закључке, који њему изгледају неоспорни а који противрече општепознатим чињеницама из историје и теорије уметности. И обратно, дешава се да литургичар или патролог раздражено реагује на бесконачна стилска и иконографска разматрања, у која се упуштају неки познаваоци уметности када доказују или пак оповргавају оно што је очигледно.

Нарочит значај овог дела оца Николаја Озољина О византијској иконографији Педесетнице, налази се у чињеници да је он најпре стекао богословско образовање а потом под руководством изврсних наставника изучио историју уметности и њен метод. Могуће је да ће неки његови закључци бити подвргнути критици од стране богослова или познаваоца уметности. Но чак и да се то деси, лично сам убеђен да је приступ проучавању уметности православног Истока који је аутор израдио, правилан. У Византији су заиста очигледно прејемство (континуитет) и доследност карактерисали иконографски језик, који је сада неопходно растумачити и разумети са научном тачношћу. Авај, до сад је било тако мало истраживача који су поседовали знања за једно тако дешифровање. Јер неопходно је умети читати и схватити не само ретке текстове којима се описују древни уметнички споменици, већ и богословски језик Отаца и богослужења у свом историјском развоју, повезујући их такође са чињеницама из области уметности и патрологије.

Из свега реченог, са радошћу препоручујем широком кругу читалаца овај рад који несумњиво заслужује високе оцене, надајући седа ће интердисциплинарни метод који је аутор израдио убрзо постати општа одлика код што већег броја аутора.