Нова монографија: Свети Кнез Лазар и Косовски завет

Епископ Атанасије (Јевтић)

Грачаница на Косову равном

Српско Косово са својим задужбинама није било простор неког српског „освајања" и грабљења за царство земаљско, него и раније и данас показује домете духовног успона и „освајања", тј. задобијања Царства Небеског, сходно речи Христовој да се „Царство Небеско са напором осваја" и да га „само подвижници задобијају" (Мт. 11,12).

На Косовује тако, и пре Косовског боја, било пројављено српско духовно и историјско опредељење за Царство Божије, и то је првенствено литургијско опредељење: „да се служи Света Летурђија, овог света као и онога". За служење Свете Литургије су, уствари, и подизане свете задужбине, цркве и манастири, којих на простору косовскометохијском и данас (1989. - прим. прир.) има 1300. У народној песми насталој после Косовског боја, речено је за Косово, као његова главна карактеристика да је „Грачаница на Косову равном", што ће рећи да је храм и манастир Грачаница централна тачка Косова, колико у географском, толико и у духовном смислу. А једна друга народна песма са Косова, вероватно настала и она у време турског ропства, овако описује цркву Грачаницу на Косову у њеном литургијском контексту:

Заспала света Недеља
светоме Петру на крила,
свети је Петар буђаше:
Буђај се, света Недељо,
разгледај доле на поље
- у пољу јела висока,
пустила гране до земље,
на гране листе широке,
на лишће цвеће црвено,
на цвеће челе попале.
Што ми је јела висока
- то ми је црква Грачанка;
што су ми листи широки
- то су ми књиге попове;
што ми је цвеће црвено
- то ми је причес' у цркви;
што су ми челе попале
- то ми је народ у цркви.

У овој једноставној народној песми изражена је литургијска свест и искуство нашег народа, по коме је храм Божији и Литургија која се у њему служи - трајно бесмртно сједињење Неба и земље, све твари и свих људи, Бога и човека. Света и Божанствена Литургија и јесте најизразитији догађај - тајна која земаљско пролазно царство везује за непролазно Небеско Царство. Она и јесте наше најконкретније опредељење за Царство Божије и живот вечни у њему. Отуда су задужбине и подизане, пре свега, за служење у њима Божанствене, тачније Богочовечанске Литургије, и за наше окупљање, сједињење и причешће у Христу Богочовеку и Спаситељу свега света и рода људског. Ту се у молитви и Светој Тајни спаја и повезује Небо и земља, овај и онај свет, људи на земљи и Светитељи Божији на Небу. И у овој песми је то сасвим видно како се о цркви Грачаници разговарају Свети Петар и Света Недеља, као што је видно и у познатој епско-литургијској песми Косовског циклуса „Пропаст царства српскога". Наиме, у тој песми долази Свети пророк Божији Илија из Јерусалима, послан од Свете Богородице, да разговара са кнезом Лазаром уочи самог Косовског боја... Овде ћемо само подсетити да је одмах по разговору, тј. општењу Светог Кнеза Лазара са Небеским Свецима, Честити Кнез наредио служење Свете Литургије у „бијелој Самодрежи цркви" и на Литургији „причешће све његове војске". Овим својим светосавским, литургијским поступком Свети Кнез Лазар показао је да је српска оријентација у овоме свету и историји - есхатолошка, небеска, духовна, а не овоземаљска, прагматична, користољубива, освајачко-потрошачка. То је био избор и опредељење за подвиг и несебичну жртву, узимање на себе и ношење до смрти Часног Крста Христовог, то је идење „путем Богочовека", као што ће рећи српски песник Алекса Шантић. Ево зашто је Српски Патријарх Данило Трећи, савременик Косовског боја, описао и литургијски опевао у познатој „Похвали Кнезу Лазару", тај подвиг и опредељење Кнеза Лазара и Косовских јунака, као избор Крста Христовог и жртве за правду, истину и веру: „Боље нам је у подвигу смрт неголи са стидом живот" и „Умримо, да свагда живи будемо"... И данас поново, у садашњој Косовској трагедији Српског народа, Српски народ није заборавио своје историјско и духовно Косово. Нико од правих Срба није ни тражио ни препоручио некосовско опредељење и понашање Српског народа. Нико није тражио освету и узвраћање злом на зло, неправдом на неправду, насиљем на насиље и безакоње... Српски народ и данас чува и обнавља своје Косовске светиње, а подиже и нове задужбине - „да се у њима поје Литургија, овог света као и онога"... Сваком човеку и сваком народу, у историји и метаисторији, најважније је душу своју не изгубити, него је сачувати. А то значи не изгубити свој историјски и духовни образ и идентитет пред Богом и људима, пред Небом и земљом, пред царством овога света и Царством Небеског света, за које смо као лица и народи створени и ка којем неизбежно гредемо.