Новац – душегубац

Вечне истине које се налазе у Светом писму, увек ће имати своју вредност и Син Божији, Господ наш Исус Христос, остаје недостижни Учитељ вере и морала кроз векове. Зато благо онима који слушају речи Божије и труде се да живе по њима. Они су и у оскудици са мало задовољни, и у тешкоћама прибрани, и у болести трпељиви.

Тамо где нису допирали зраци јеванђелске светлости, где се расло и развијало без довољног уплива вере и Цркве, најчешће се сусрећу хладноћа, себичност, охолост и друге мане. Такви људи не могу бити друкчији стога, што им је њихов лични интерес – главни циљ, а новац – њихов главни идол коме се клањају и коме служе. Све остало је споредно, па и међусобни односи у коме преовлађује хладноћа, мржња и грубо искоришћавање. Они се Бога сећају једино када хуле на његово Свето име. Ту, у вређању светиње,  најчешће треба тражити узрок свију њихових рђавих поступака, као и узрок њихове несреће. Но, човек мора неком служити. Ако неће Богу, он ће мамону, то јест, таштини, сујети, профиту, динару. Ево једног очигледног примера.

У једном србијанском селу настала је изненада преоријентација у занимању становника. Дотле сиромашно, планинско село Котража, чији су житељи са муком обрађивали мале парцеле, секли шуму и кришом у планини правили ћумур, одједном се прочуло као велики произвођач кромпира.  Неки страни инжењери саопштили су им да њихова земља веома плодна за одгајање кромпира. Приступили су покушајима и изненадили се великом приносу. Сада зарађују милијоне, проширују старе и зидају нове куће, купују телевизоре и фиће. Омађијани вагонима првокласног кромпира и  хрпом новца који за њега добијају, људи су и несвесно постали његови поклоници. И што више зарађују – све се више клањају златном телету, које је изненада изронило пред њих у виду огромног кромпира, чији поједини примерци достижу и до један килограм тежине. Променили су се. Напустили су старе навике и обичаје и прихватили нове, заборављајући да се без ослањања на старе, добре темеље, без поузданог морала у себи, не може далеко стићи. Јер материјално благо, макар оно било и већих размера, без одговарајућих душевних и моралних квалитета, не вреди много, не траје дуго и уместо да усрећи, новац може да упропасти човека. И тако се и у овом примеру, ко зна по који пут, понавља стара истина да је често „новац – душегубац“.

Један отреситији сељак из Котраже изјавио је новинарима:

– Вала, ко што се некад славио свети Никола и Свети Аранђео, треба ми, сељаци, из овог села да славимо кромпир. Донесе нам срећу у кућу. (Илустрована политика“бр. 455, стр. 4 – 5, из 1967).

Да видимо пратиоце те „среће“.Са богаћењем, почеле су, као печурке после кише, да ничу у селу кафане са музиком и певачицама. Добар део зараде остане ту, у задимљеној просторији, оде на пиће, чашћење и песму. И док жене, незадовољне, проклињу кафане и певачице, пијани мужеви им довикују:

– Ћутите жене, певачице доносе срећу!

Коме сад да верујемо? Да ли оном првом који је рекао да се кромпиру треба клањати, јер Он доноси срећу, или другом, који вели  да срећу доносе певачице? Ни једном, ни другом! Срећу Бог даје човеку, као што му даје и живот, и здравље и све што му је потребно, јер је он наш највећи Дародавац свију блага. Светитељима и угодницима треба се клањати, свеће прислуживати и Богу се молити, а клањање кромпиру је – идолопоклонство, које се противи 2. заповести Божјој. Сва земаљска храна је дар Божији, као што је и Сунце дар неба, као што су и  киша и роса такође Његов благослов. За све то Богу треба да благодаримо, Њему да се молимо. Среће нема без Божијег благослова. Ако смо у миру са Богом  и са њудима, ако нам је савест чиста, ако себи немамо ништа да пребацимо, – онда смо и срећни. Тога треба да су свесни и Котражани и сви ми, који живимо од од рада руку својих. Скоро свака намирница има и свога непријатеља, па и кромпир има кромпирову златицу, која га уништава. Не треба бити горд и уображен, јер све што лако дође, може лако и да оде. После родних и плодних година, пуних  изобиља, често настају неродне године, праћене оскудицом и немаштином.

Зато се не треба заваравати привременим успесима и не изневеравати свог највећег Пријатеља-Бога. „Држимо се нових путева и старих пријатеља“, – вели наш народ.

Будимо довољно духовно будни и опрезни, да нас како Сотона не омађија профитом и зарадом, увуче у грех и порок, а напусти тек онда, када будемо потпуно у његовој власти, изгубљени и беспомоћни.

Није срећа ни у житу, ни у кромпиру, већ у душевном миру. А душевни мир је дар Божји, који добијамо по заслузи. Тешко нама ако заратимо са Створитељем својим, ако се супротставимо Божјој вољи, и почнемо да живимо искључиво по својој, људској вољи и жељи. Ко се Бога сећа, њега прати срећа, права, истинска и постојана. Дај нам, Боже, такву срећу!

Хаџи Урош Јованкин (Православље – новине Српске патријаршије, година I, број 9, Београд, 17. август 1967, страна 3.)

Извор: Православље