Нови број часописа Епархије далматинске «Крка»

Из штампе је изашао нови број часописа Епархије далматинске «Крка». У овом броју можете прочитати: Рождество Христово; Евхаристијско виђење света; Часни крст као символ и знак Христа; Црногорски језик је једини страни језик који се предаје на српском језику; Свети апостол Андреј; Полатињена Далмација (Други део); Вијести из Епархије; Интервју Београдској Политици; Миран повратак и живот Хрватских грађана српске националности од интереса за Републику Хрватску; Приложници.

Из садржаја издвајамо текст Полатињена Далмација II део из књиге Православна Далмација Епископа Никодима Милаша који преносимо у целини.

3.
Био је Мануил према Далматинцима особито милостив. Архидј. Тома каже за њега: erat benignissimus circa omnes sibi subjectos, non tributorum exactor, sed divitiarum suarum liberalissimus distributor. Били су ради тога у Далмацији, а нарочито Спљећани, одани томе цару и у свему му угађали. Показивали су му своју оданост и у томе, што су се према царевима једновјерницима не само пријатељски понашали, него опћили с њима и у црквеним службама. Између другога знадемо, да је 1171. године у Спљету у једној цркви грчкој, која је посвећена била Успенију Богоматере, држана свечана служба у присуству Константина Севаста, царског заповједника Далмације и Хрватске (Далматиае ет Цхроатиае) и да је на тој служби било много народа са првацима главних градова далматинских, који су признавали власт грчког цара.

Арцибискупијом спљетском управљао је од 1175. године побожни арцибискуп Рајнерије. Позната је наклоност његова према православној цркви, и ту наклоност није он гајио из рачуна или из удворности према цару и цариградској цркви, него из искрене оданости. Милостива пажња цара Мануила према главноме граду Далмације Спљету, одлучила је Спљећане, да благодарности својој цару израза даду нарочитим посланством у Цариград. У том посланству неколико је најугледнијих Далматинаца било, а на челу им арцибискуп Рајнерије. Цар је најљубазније примио посланство, и особито је одликовао Рајнера за све вријеме док се у Цариграду са посланством спљетским бавио, и на одласку из Цариграда богато га обдарио. У Спљету су обрадовани били успијехом посланства тога сви грађани, који не пропустише и према православним својим суграђанима исказати љубав своју. Између првих, који се у томе одликоваху, био је сам арцибискуп Рајнерије. Али на жалост, није могао овај арцибискуп да и на дјелу покаже ово, јер мало времена послије повратка свога из Цариграда, морао је добри човјек овај подлећи мученичкој смрти на брду Мосору код Клиса (1180. год.) Усљед тога настало је за православне у Спљету већ теже стање.

Са Спљећанима у пријатељству су за вријеме Рајнерија били и Шибенчани. И иста она слобода за православне, која је била у Спљету, била је и за православне Шибенчане. Рајнеријева смрт била је узроком, да је и за њих послије тога наступило теже доба.

Није задарска православна колонија сретна била уживати у ово вријеме оно, што су православни у Спљету под владом византијскога цара Мануила Комнина уживали, премда нема никаквог податка, о томе, као да би је неко ради вјере православне узнемиравао. Задар је био у то доба под млетачком влашћу. Послије смрти задарског бискупа Мике (1137. год.), нашљедник његов Петар, настојао је свом снагом, да се ослободи испод власти спљетске арцибискупије. Ради кратког живота није у томе успјео, али зато успјео је у томе Петров нашљедник, Лампридије. Био је овај Лампридије учен и енергичан човјек, а имао је много моћних пријатеља. Помоћу тих пријатеља, који су у Млецима настојали, да се повољи тежњама задарскога бискупа, Лампридије изради, да му је млетачка република и повољила. Ово је, кажу, млетачка република учинила зато, што је хтјела да покаже Задранима своју наклоност, и да их више себи приљуби, а такођер и зато, да се освети онима у Далмацији, који су нагињали мађарскоме краљу. Ствар је свршила тиме што је исти Лампридије постао арцибискупом и митрополитом за сва она мјеста, у провинцији, која нијесу била подвласна мађарскоме краљу, и постао је дакле неодвисан од спљетске арцибискупије, а папинском одлуком од априла 1155. год, буде ова нова задарска арцибискупија стављена под јурисдикцију градског, односно, млетачког латинског патријарха.

Ова радња поменутих задарских бискупа о ослобођењу Задра од јурисдикције спљетског арцибискупа, која је трајала неких тридесет година (1124-1154) за православну колонију задарску била је корисна у толико, што је та колонија слободна била у исповиједању своје вјере и вршењу црквених обреда. Уплив су такођер на ово имали и млетачки државни закони, који су према Грцима уопће сношљиви били, а такођер, и то, што је грчка култура и грчки језик у Задру тада у пуној снази још био, и што је православни источни обред био у употреби и у многим црквама задарским, премда и нијесу од цариградскога, него од римскога патријарха зависиле. У осталом ово мирно стање православних у Задру није много трајало. Првих година ЏИИИ вијека бива несретни четврти крсташки рат, који је имао све да преокрене за православне, како у Цариграду, тако исто и у Далмацији.

У Спљету овај се покрет још није догодио. Година 1180. била је тешка година за православне у Спљету. Те је године престала врховна власт византијског цара у Далмацији, и наступила апсолутна власт мађарскога краља; а исте године умро је и добри арцибискуп спљетски Рајнерије. Чим се ова државна промјена у Далмацији догодила, догодио се преокрет и у јавним односима према православнима. Послије пет година безвлашћа у арцибискупији спљетској, за које се вријеме сваком недјелу маха давало, ступио је 1185. год. на арцибискупски пријесто Петар, фанатични Мађар. Гоњење православних почело је већ било за вријеме безвлађа. За вријеме Петрово то је гоњење имало да добије и формални израз. Оне исте године, кад је Петар постао арцибискупом, држан је био у Спљету обласни сабор, на коме је под Петровим предсједништвом било још неколико бискупа (трогирски, кнински, нински и скрадински) и много латинскога свештенства. Православне су Латини сматрали за јеретике још од времена гласовитог кардинала Хумберта (половине ЏИ вијека), а за јеретике су их прогласили такођер за вријеме првог крсташког рата (крај ЏИ вијека). Нијесу смјели тако их у Спљету називати за вријеме владе цара Мануила Комнина, јер су се бојали државне власти, и јер је црквом спљетском управљао савјесни поглавица. Али обзира већ никаквих имали нијесу да искале мржњу своју на православне, кад је дошла мађарска влада, и кад су спљетском црквом почели мађарски арцибискупи да управљају. Између првих предмета на поменутом Петровом сабору, расправљано је било о православнима и њиховој цркви, те једнодушно буду проглашени за јеретике и као такви предати анатеми. Уједно буде установљено, да се помоћу свјетовне власти имају прогонити сви, ма гдје се нашли у области спљетске арцибискупије, који спомињу на црквеним службама име цариградскога патријарха. На основу ријечи ове красне саборске наредбе, могло би се држати, да је грчких православних колонија било осим Спљета (Задра, Шибеника и Макарске) још и у свима оним епархијама, којих су бискупи на сабору били и заговарали исту наредбу, дакле и у Книну, и у Нину, и у Скрадину, и у околинама тих мјеста, али о тим колонијама односни податци нама су непознати.

Папа Урбан ИИИ у новембру 1186. године потврдио је закључке тога сабора, који су се од тада већ почели и извађати. А да су их Латини морали и безобзирно извађати, може се закључити из тога, што се овај сабор у Спљету држао управо оне године, када су Латини чинили она светогрдна дјела у православним црквама Солуна.

Мало година кашње бива споменути четврти крсташки рат. Крсташи освоје 1202. год. Задар, а 1204. год. Цариград. Шта су ти крсташи починили у Цариграду са православним народом и православним црквама, казали смо. А да нијесу друкчије могли поступати ни у Далмацији, појмљиво је само по себи. Једни су и исти људи били: безаконици у Цариграду, па безаконици и у Задру.

Преласком православног патријаршеског пријестола из Цариграда у Никеју прекинута је била, бар за ово доба, мал не свака црквена веза између православних грчких колонија у Далмацији и васељенским патријархом. Ово су уједно пријечили и непрестани ратови, што су се на истоку водили; а знали су то вјештачки да запријече и латински далматински бискупи, само да би коначно одцијепили православне у Далмацији од средишта православља. Грчки свештеници, што су се од прије затекли у Далмацији, самостално су сад ту вршили пастирску службу својим једновјерницима. Надошла је уз то ова невоља за православне у Далмацији, и не само у Далмацији, него и у Дубровнику и Боки Которској, а исто и у Босни.

Извор: Епархија далматинска