Нови храм у славу и част Свете Петке
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је јуче Свету Архијерејску Литургију у новоподигнутој цркви Преподобне мати Параскеве у београдском приградском месту Рушњу.
Његовј Светости саслуживали су архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереји-ставрофори Зоран Грујић, Милан Виленица, Недељко Божић, Душан Пушкар и Миљко Коринћанин, протојереј Витомир Костић, презвитери Невенко Сукур и Ненад Ђурић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Небојша Миличевић.
На почетку Свете Архијерејске Литургије у присуству многобројног верног народа Рушња и околине, Његова Светост је освештао новосаграђени храм, после чега је у чин чтеца рукопроизвео г. Николу Марковића.
За делотворну љубав, посебан труд и несебично залагање према Светој Мајци Цркви Патријарх Иринеј је уручио грамате председнику и члановима црквене општине: г. Слободану Томићу, г. Велибору Ђурићу, г. Ђури Лалићу, г. Павлу Анђелковићу, Црквеној Општини Прељина, као и мештанима Рушња г. Миливоју Марковићу, г. Слободану Дробњаку, г. Вељку Пауновићу, г. Милану Спасеновићу, г. Мирославу Ружићу, г. Милораду Марковићу, г. Живку Петровићу, г. Владимиру Вукојевићу и породици Илић.
За уложени труд и ревност на изградњи новог храма, али и као подстицај за даљи рад у овој парохији, Његова Светост је одликовао презвитера Александра Грујића правом ношења црвеног појаса.
Благодарећи фамилији Марковић многобројан благочестиви народ је на трпези љубави.
Место Рушањ датира од 1525. године. Звао се Велико Село и имао је 5 до 6 кућа. Тадашњи мештани Великог села (Рушња) направили су заседу Турцима код Авале. После крвавог обрачуна Турци спаљују село. Сељаци су на садашњој локацији Рушња, на рушевинама Великог Села подигли насеље коме су дали име Рушањ. Становништво се углавном бавило сточарством и земљорадњом. Најстарија племена у Рушњу су Вукићевићи, Радосављевићи, Марковићи. Касније су се населила друга племена као што су Томићи, Спасојевићи, Ружићи, Николићи, Митровићи, Хаџићи, Ранковићи. Међу најважнијим људима, који се и данас помињу су Страхиња Ружић Страка, Лаза Спасојевић, Никола Марковић, Лаза Дробњак, Марко Ружић и други.
У својој дугој историји, мештани Рушања, својим учешћем и страдањем у ослободилачким ратовима: балканским, Првом и Другом светском рату, па и у последњем на просторима бивше Југославије, су дали велики допринос.
Њихова имена налазе се на спомен плочама палих бораца која се налазе на згради Дома културе.
Од врло неразвијеног села надомак престонице, без саобраћајних веза, електричне струје и било какве инфраструктуре, Рушањ се од 1960. године брзо развијао, градио и прерастао данас у модерно приградско насеље. У Рушњу није постојала црква, већ само звоник, који је био подигнут после Првог светског рата са кога се оглашавало кад се неко родио, умро, кад су славе или неки црквени празници. Звоник се налазио у центру села. Одлуку о изградњи цркве донели су грађани Рушња на збору, када је и формиран црквени одбор. Интензивнија изградња цркве почела је доласком свештеника Недељка Боњића.
У Рушањ 2007. године, долази свештеник Александар Грујић који се посебно ангажује у даљем сређивању унутрашњости цркве и изградњи црквеног дома. Свештеник Александар Грујић ужива велико поверење грађана Рушња и придоноси угледу цркве, посебно код младих који у све већем броју посећују Свету Литургију.
Дан освећења цркве и доласка Његове Светости Патријарха Патријарха српског Г. иринеја биће записан златним словима како у летопису цркве тако и у историјским књигама српског рода овога краја.
