Ново издање Епархије далматинске: Старац Пајсије

У времекада је старац Пајсије писао своју књигу «Свети Арсеније Кападокијски», осетиоје јаку жељу да посети свој родни крај. Пожелео је да посети заједничкуотаџбину своју и светог Арсенија - Фарасу у Кападокији (Турска). Бог му јеиспунио ову жељу. Двадесет деветог октобра 1972. године, отац Пајсије јепосетио своје родно место. Сапутник му је био отац Василије, тадашњи игуманманастира Ставрониките, а касније игуман манастира Ивирон. Много детаља са овогпоклоничног пута старац Пајсије је записао у својој књизи Свети Арсеније Кападокијски.

Када сустарац Пајсије и игуман Василије били на путу, задржали су се у једном турскомселу. Отишли су у једну гостопримницу и наручили нешто за јело. Њихова појаваје толико привукла пажњу, да се читаво село окупило. Људи су их чак посматраликроз прозор гостопримнице. Пред почетак јела, старац Пајсије је рекао да требада устану и да се помоле. Тако су обојица устали на молитву и почели често дасе крсте. Старац је касније причао: «Учинило ми се да смо читав канон томприликом отпевали, јер смо желели да учинимо духовну радост окупљеним људима,који су највероватније били тајни хришћани.»

Турцимакоји су га питали за разлог његовог путовања, одговарао је да је он родом изФарасе. Један полицајац га је сматрао за опасну личност, због чега га је чакухапсио и затворио у неку просторију чија врата нису била добро затворена.Старац Пајсије је чекао неколико часова на саслушање, али му се нико нијеобраћао. Старац је на крају рекао игуману Василију да треба да узму такси инаставе своје путовање.

Дошавши уФарасу старац Пајсије је осетио велику бол у души, пошто је видео да су Турцицркву у којој је служио свети Арсеније Кападокијски претворили у џамију. Фарасаје изгледала потпуно другачије него у време његове ране младости, потпунозапуштена и пуна најразличитијег отпада. Турци су непрестано пратили старца. Нитренутка га нису остављали самог. Посматрали су га са великим немиром и сумњом.То је био највећи доказ да ова област није припадала њима, већ Ромејима. СтарацПајсије и игуман Василије су преко Анкаре отишли у Константинопољ, где јестарац Пајсије отишао да се поклони у цркву Свете Софије. Стао је у један угаоцркве и са дубоким болом у срцу, усрдно се молио. То је приметио један турскичувар, који је пришао старцу и почео да виче на њега и да му прети: «КемалАтатурк је рекао: «Нити ви, тј. хришћани, нити ми муслимани не смемо овде да семолимо.» Старац Пајсије је био испуњен божанском силом и без икаквог ризика иустручавања је разговарао са овим чуваром. Старац га је повео иза једног стуба,где је била мокраћа. Старац је показао то овом Турчину, упитавши га: «Шта јето? Је ли Кемал рекао да се то чини у цркви?» Када је старац Пајсије о овомдогађају причао, уверено је додао: «Гнев Божији ће доћи на њих.»

СтарацПајсије и игуман Василије посетили су и манастир Хора и задивили се изванредниммозаицима. «Тамо смо осетили превелику благодат Божију», говорио је старац.После посете цариградском Патријарху, сусрели су се са великим бројем људи,који су се обрадовали због посете аскета са Свете Горе. Старац Пајсије је биопосебно дирнут смирењем и трпљењем Патријарха Димитрија.

Године1979, старац Пајсије одлази у келију Катизма манастира Кутлумуша, близу Кареје,која је била позната под именом Панагуда. Ово место ће постати његова келија докраја живота. Многи монаси, његова духовна деца, живели су у суседним келијамаили у другим кутлумушким скитовима, а старац је живео сам. У Панагуду судолазили многобројни посетиоци ради духовних савета и поуке.

Превод с немачког језика:Епископдалматински Фотије (Сладојевић)

Извор: Епархија далматинска