О крају отачког доба

Да ли је могуће временски ограничити отачко предање, а знати да је оно настало здруживањем теофаније и спремности човека да је сагледа и артикулише? Да ли је време отаца Цркве давно прошло? Да ли је уопште оправдано говорити о „крају отачког периода"? Ако јесте, када се тај крај догодио или када ће се догодити? Често се од патролога може чути да се са Јованом Дамаскином (VIII век) или Теодором Студитом (IX век) на Истоку, одн. Исидором Севиљским (VII век) или Јованом Скотом Ериугеном (IX век) на Западу, завршава патристичко доба. О пореклу и (не)оправданости тог мишљења биће речи у редовима који следе.

„ОЦИ" И „УЧИТЕЉИ" ЦРКВЕ

Прво треба рећи да се у патрологији начелно разликују две титуле: (1) „отац" и (2) „учитељ" Цркве. Повод за разликовање дао је апостол Павле у 1. Кор. 4, 15-16: „Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем... угледајте се на мене." Учитељи Цркве су готово сви хришћански писци; такође се и неки јеретички аутори сматрају црквеним учитељима, као што је нпр. Ориген. Осим конкретних неортодоксних ставова, многи сегменти Оригеновог учења јесу у складу са вером коју исповеда Црква. Иако се не може назвати „оцем", било би крајње неодговорно у потпуности га одстранити из православног предања. Неумесно је то учинити и због његовог формативног утицаја на многе оце Цркве. Историја хришћанског мишљења нас, дакле, приморава да поред титуле „отац" Цркве уведемо још једну која има мањи ауторитет. Једноставно се не може игнористи значај појединих писаца који су на моменте скретали са линије ортодоксног. Конкретно, да није било Оригена не би ни можда најзначајнији хришћански богослови - кападокијски оци - били оно што јесу; али и не само они.

Хришћанско предање граде и учитељи и оци Цркве. Међутим, значај других је далеко мериторнији за изражавање црквеног мишљења. Као што се уписом у диптихе свети препоручују као парадигме јеванђељског живот, тако се и оци издвајају као узори у исповедању православног учења. Зато и апостол Павле од Коринћана тражи да се угледају на њега који их је родио Јеванђељем, тј. који је њихов отац у вери.

Црквени оци су они хришћански богослови који одржавају континуитет апостолског учења. Стваралаштво отаца јесте непрестана реактуализација апостолског стваралаштва. Они су управо ти који „у Христу Исусу рађају Јеванђељем".

КРИТЕРИЈУМИ ЗА ОДРЕЂИВАЊЕ ПОЈМА „ОТАЦ" ЦРКВЕ

Намеће се питање које предуслове неки хришћански писац требао да испуни како би могао да се назове „оцем" Цркве. Као што је познато, римокатолички теолози су навели четири елементарна критеријума, а то су:

1. ортодоксност учења,

2. светост живота,

3. рецепција од стране Цркве,

4. древност.

За разлику од римокатоличких, православни патролози никада нису прецизно дефинисали основне критеријуме за одређивање појма „отац". Имајући у виду да се ради о стварима које су бого-човечанске, они су сматрали излишним прављење било каквог шаблона по коме би неко аутоматски бивао инаугурисан у оца Цркве; то би водило недопустивој једностраности, формализму и ригидности, што је страно самој природи Православља. Свакако, они нису допустили ни потпуну анархију када је у питању истицање узора у исповедању ортодоксне вере.

Начелно, православни патролози, уз напоменуту флексибилност у тумачењу, прихватили су све критеријуме које су навели римокатолици, осим последњег. Прихватили су правоверност учења, светост живота и признавање од стране црквене заједнице, али не и древност као елементарни предуслов за именовање некога за оца Цркве. Дакле, идеја да се патристички период завршава у седмом, осмом или деветом веку, потиче од римокатоличких патролога који су као предуслов увели и древност, а што православни нису сматрали оправданим.

„ДРЕВНОСТИ" КАО КРИТЕРИЈУМУ ПАТРИСТИЧНОСТИ

Древност као критеријум правоверности, одн. истинитости религиjских идеја има значајну предхришћанску историју. У античко доба, и код Хелена и код Римљана, старина се сматрала пресудним показатељем аутентичности култова и верских идеје. Цицерон је, на пример, апологију традиционалне римске религије утемељивао управо на њеној древности (De Natura Deorum III, 5-9). Већина других античких аутора је, такође, била на тој линији.

У извесној мери јесте препоручљиво да се неко учење, пре него што постане општеприхваћено, неко време критички преиспитује. Али, то је већ предвиђено трећим наведеним критеријумом - рецепцијом од стране црквене заједнице; сама рецепција подразумева одређени временски период. Стога је непотребно и формално прописивати колико векова треба да прође да би конкретно уверење постало (неоспорно) истинито.

Православни, иако су неки патролошки прегледи разматрали само период до Св. Јована Дамаскина, никада нису порицали да су и писци попут Св. Симеона Новог Богослова, Св. Григорија Паламе или Св. Марка Ефеског припадали „отачком добу". Другим речима, када год су користили нпр. синтагму „светоотачко учење", под тим су подразумевали и богословље писаца који припадају другом миленијуму хришћанске историје. Православни, подвуцимо још једном, древност никада нису сматрали критеријумом ортодоксије, и за њих је неприхватљиво постављати границу након које нико више неће имати отачки ауторитет.

РАЗВОЈ ОТАЧКОГ МИШЉЕЊА

О крају отачког доба није могуће говорити, а уједно не говорити и о крају Цркве. Докле год постоји Црква биће и богослова који имају отачки ауторитет. О томе говори и познати руски историчар и теолог архиеп. Филарет Гумилевски: „Као што ће Црква Христова постојати до свршетка света, тако ће се до свршетка света појављивати у њој, на потребу Цркве, изабрана оруђа Духа Божијег... Према томе, у свим вековима могу живети људи који се одликују особинама неопходним за оце Цркве..." Ове речи цитира руски патролог архим. Кипријан Керн и додаје: „као што Црква непоколебљиво живи мистичким животом богочовечанског тела Христовог, тако се у њој и црквена мисао не зауставља, већ даље наставља своје развијање". Једном речју, немогуће је ограничити божанско откривење на неки временски период.

Црквена мисао је, по својој природи, динамична, јер је резултат односа Бога који се непрестано открива и човека који је спреман за боговиђења и изражавање тог боговиђења. Отачко предање, као што смо већ поменули, јесте - богочовечанско, настаје синергијом Бога и човека. Од квалитета тог односа зависи и да ли ће се отачка мисао развијати (еволуција) или стагнирати и опадати (дисолуција); свакако, то се односи на способност човека за виђење Бога и вештину којом га исказује.

РАЗЛИКОВАЊЕ „КЛАСИЧНОГ" И „МОДЕРНОГ" ОТАЧКОГ ДОБА

У досадашњој историји отачког мишљења могу се разликовати неколико периода. Тиме се нећемо бавити, оно што је за нас сада од примарне важности јесте разликовање између класичног и модерног отачког доба. По неким истраживачима, нпр. Аверинцеву и Соколову, крај патристичке историје представља појава радова Дамаскина на Истоку и Ериугене на Западу, којима су постављени „темељи источне и западне схоластике"; то значи да су они схоластички период изузели из отачког предања, мада је то неоправдано јер се он по свим својим карактеристикама несметано може сматрати „отачким". Дакле, границу би требало померити неколико векова касније (тј. у време окончања средњега века). Наравно, ни тада није наступио крај патристичком добу, јер, као што смо утврдили, он може доћи искључиво са крајем историје.

Међутим, то доба јесте крај класичног али и почетак модерног отачког богословствовања. Очигледно је да се савремени и древни оци Цркве разликују по много чему, али се не сме изгубити из вида да ауторитет првих није и не може бити мањи од ауторитета других. То што су се пред Црквом појавили нови изазови и нова питања на која треба одговорити, што су се форме теолошког израза радикално промениле, и даље не значи да поједини савремени црквени богослови немају отачки легитимитет. Иако се по много чему савремени оци разликују од својих претходника, повезује их оно суштинско, оно што и једне и друге чини „оцима Цркве", а то је искуство боговиђења, апостолско искуство које се преко отаца пројављује у све векове до свршетка света.

Црква без отаца не би била Црква. Немогуће је уједно веровати и у апостолску Цркву и у Цркву која преживљава своје пост-отачке (дакле: пост-апостолске) дане. Парафразирали бисмо на крају Гилберт Кит Честертона: Човек који живи у складу са вером у живу Цркву јесте човек који увек очекује да ће у свом животу слушати или разговарати са неким новим Григоријем Богословом или Јованом Златоустом.

ЖИВА ВЕРА

Човек који живи у складу са вером у живу Цркву јесте човек који увек очекује да ће у свом животу слушати или разговарати са неким новим Григоријем Богословом или Јованом Златоустом.

Извор: Православље