О мисији Цркве на друштвеним маргинама

О мисији Цркве на друштвеним маргинама
О мисији Цркве на друштвеним маргинама
О мисији Цркве на друштвеним маргинама
О мисији Цркве на друштвеним маргинама

Трибина "Јеванђеље за све људе: присуство Цркве на маргинама друштва", коју је у Ваљевској гимназији приредила Светосавска омладинска заједница у циклусу "Православље и млади", расветлила је улогу Цркве у просвећивању и преображају популација, које је друштво с правом изоловало (осуђеници), односно оних који услед разних усуда не могу допринети његовом напретку (јако сиромашни, ометени у развоју). О овој изузетно интересантној теми, бројна свеколико корисна сазнања посетиоци су добили од др Предрага Драгутиновића, професора при Катедри за Нови завет Православног богословског факултета Универзитета у Београду, и свештеника Глигорија Марковића, духовника београдског Централног затвора.

У преподневним сатима, предавачи су одржали две "Библијске радионице" у Казнено-поправном заводу Ваљево, по узору на радионице које се већ годину раде у београдском Централном затвору. Овај подухват наишао је на велико интересовање штићеника установе. Његова идеја је, према речима др Предрага Драгутиновића, да се сви заједно присетимо основних начела наше вере и ангажману Цркве кроз векове.

-Када кажемо „људи на маргинама“, мислимо на категорије људи, који су изоловани од савремених токова друштва. Категорије непродуктивних, који не привређују, не плаћају порез и не доприносе напретку друштва – болесни, сиромашни, осуђеници... речју, сви који живе на терету друштва. Кад се вратимо на почетак хришћанске историје, видимо да је она везана управо за те категорије. Наиме, Господ Христос је најпре био маргинални Јеврејин и његова мисија је почела управо међу нижим социјалним сталежима, истакао је др Драгутиновић.

-Његови први следбеници били су сиромашни рибари и Његова порука била је најпре упућена људима са маргина, у чијем друштву је често боравио. Фарисеји и остали виђенији људи су му замерали што живи као бескућник и проповеда нове међуљудске односе и прилике – "блажени су тужни јер ће се утешити, гладни наситити..."... Свето Јеванђеље проповеда једнакост људи у Божјим очима и сваки човек, као икона Божја, може имати блискост са Богом. Зато је Јеванђеље било блага и радосна вест за презрене и одбачене људе тог доба. Присуство Цркве на маргинама друштва је продужетак Јеванђеља, објашњава др Предраг Драгутиновић, професор Православног богословског факултета.

-Живимо у грађанском друштву, у коме постоји право приватне својине, привређивања и разних врста социјалног ангажовања. Не смемо заборавити маргинализоване хришћане, већ морамо остварити њихово присуство у Цркви. Мисија Цркве је, наглашава др Драгутиновић, отварање простора слободе тим људима и давање наде да се и они могу осећати као иконе Божје у каквој год се ситуацији налазили. Уосталом, и Јеванђеље по Матеју о Судњем дану говори да су дела, која смо учинили управо тим људима, она по којима ће нас Господ препознати ("што учинисте једном од моје мале браће, ко да мени учинисте"). Црква је од почетка била заједница верујућих људи, који су се међусобно помагали и покушавала је да смањи социјалне разлике. Тежњу да се затре сиромаштво видимо у Новом завету, а и код Светих отаца уочљива је развијена визија социјалног програма. Примера ради, они су говорили против зеленаша и свих који се богате на нечијој невољи. Такође, скреће пажњу др Драгутиновић, за разлику од неких других организација, рад Цркве са маргиналним људима обавља се без икаквог условљавања. Јер, Црква потребите гледа као иконе Божје. Посебну маргину друштва представљају људи које је друштво с правом изопштило. Дакле, осуђена лица, изолована због разних злодела. Црква и њима пружа руку наде јер сваки искрено покајани грех је опростив и могућ је неки вид поновне комуникације са друштвом.

-У давним временима, преступници су бивали на разне начине кажњавани. Неретко врло сурове – лишавањем живота, одсецањем удова и сл. Затвори као казнене институције настају у 18. и 19. веку. Први који су били ангажовани за рад са осуђеним лицима били су управници, лекари и свештеници. Идеја да се човек може поправити проистекла је из улоге коју је Црква имала у креирању реалности. Данас, она може да пружи допринос преображају човека, што и јесте циљ, рекао је јереј Глигорије Марковић, духовник Централног затвора у Београду. У затворима постоји један парадокс – кажњавање човека да би се он поправио. Зато су неки у њих доспеју више пута. Године 1998., ми у Србији смо добили закон о присуству свештеника у затворским установама и од тада Црква има обавезу према лицима која се ту налазе.

-Јеванђеље је за све. Сваки човек је слика Бога и вредан је да га други загрли и помогне му да се извуче, крене путем на који Христос позива, путем љубави за другога... У Србији је тренутно 10 хиљада људи у затворима, а током године кроз њих прође близу 30 хиљада. По томе смо 16 у свету. Негде око 5 одсто осуђеника одговара за убиство, силовање и слично. Већина, за злоупотребу наркотика и њихову препродају, крађе и ситна и тешка разбојништва. Док не сагледамо да су ти подаци нешто што се тиче и нас самих, нећемо знати шта да чинимо, сматра јереј Глигорије Марковић.

Јеванђеље је за све људе, а ми смо се затворили у себе и не препознајемо потребу да нешто учинимо за другог, указује духовник београдског ЦЗ – а. То би требало да чинимо и зарад себе, да заједно са неким од тих људи одемо у Царство небеско. Мисија Цркве је да покаже људима у затворима да нико од чланова Цркве не жели да их одбаци, већ учини све да се и они врате као заблудели син из познате јеванђељске приче. Након излагања, проф. Предраг Драгутиновић и јереј Глигорије Марковић одговарали су на бројна питања посетилаца, проистекла из ове теме, која је веома важна за живот сваког хришћанина, а о којој се донекле недовољно зна.

Извор: Епархија ваљевска