О односу књижевности и религије

О Дантеу и религији у Бечу

Сибиле Левичаров, успешна немачка књижевница, лауреат више угледних књижевних награда, између осталог и најугледније ”Бихнерове награде” и дипломирани теолог, отворила је у уторак на Католичком теолошком факултету Универзитета у Бечу  такозвану ”поетску доцентуру” о односу књижевности и религије.

Изглед њеног предавања: за разлику од Дантеове строго компоноване и ка спасењу усмерене ”Божанске комедије” ("Divina Commedia"), у италијанској књижевности прошлих столећа је превлађивао нихилистички основни тон. Наслов предавања је гласио ”Са Дантеом и изван Дантеа”. У њему је Левичарова упозорила на неке важне моменте прихватања ”Божанске комедије”, која је, и мимо строге версификације у терцинама, парадни пример песничке слободе.

Дантеова символика бројева прожима целокупно дело, а Тројичност Бога прославља целокупна композиција овог ремек-дела светске књижевности. Кроз спиралну форму пројављују се кроз један Tour d'Horizon грчки хероји, библијски ликови, један несторијански јеретик, несхваћени пророк Мухамед, као и грешне Папе. Левичатова се пита са дивљењем како је све ово фирентинском песнику ”могло да прође” код оноврменог клира.

Рецепција "Divina Commedia" у 20. веку је, према речима Левичарове,  типична за ”акутну скепсу модерне”. Самјуел Бекет (1906-1989), који је био поштовалац Дантеа, једну је Дантеову фигуру у своме делу вишеструко применио. И Примо Леви (1919-1987) је применио текст мука из ”Пакла” у својој аутобиографској прози о своме интернирању у Аушвицу.

Критички се Левичарова изразила када је реч о непознавању основних текстова као што су Библија или Хомерови епови и на универзитетском тлу. Некада су и религиозни скептици, као што је био Бертолд Брехт, били одлични познаваоци Библије. Отуда је она одлучно поручила аудиторијуму: ”Читајте Библију!”

Мост између књижевности и религије

За концепцију ове ”поетске доцентуре” задужен је професор  догматике Јан-Хајнер Тик, који је истакао да су на универзитетском тлу овакве рефлексије учестале, али досад није ни једна била посвећена односу књижевности и религије. Овакво полагање акцената није разумљиво само по себи, истакао је Тик. Столећима, почев од Платона, поезија је сматрана измишљотином која одвраћа од истине Откривења и која је у својој педагошкој узорности сумњива. Католичка Црква је до 20. века имала на индексу забрањених књига многа књижевна дела. ”Данас је то прошлост”, иако повремено има и данас ”цензуре и механизама санкционисања”, истиче Тик, подсећајући на Руждијеву књигу ”Сатански стихови”, због које је на њега бачена ”фатва”.

Обе области, књижевност и религија, постављају последња питања људи. ”Књижевност нуди антрополошко искуство као што су емфатична љубав, непојамна жалост или безизлазна кривица, које треба тек кроз дубинску граматику теологије дешифровати”.

Протођакон Зоран Андрић