О Пређеосвећеној Литургији - Николај Успенски

Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, то јесте, у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. "Није нимало опасно", писао је он, "ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком - то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава". Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: "Неће ли он (то јест муж-паганин - прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?" Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући.

Са престанком гоњења није престала пракса самопричешћивања. Напротив, Василије Велики је одобрава и придаје јој богословску основаност: "Добро је и прекорисно" - пише он - "сваки се дан причешћивати и примати Свето Тело и Крв Христову зато што сам Христос каже: "Ко једе Моје тело и ко пије Моју крв има живот вечни" ...Сви монаси који живе у пустињама, где нема свештеника, чувају причешће код себе и сами себе пришешћују. А у Александрији и у Египту и сваки крштени лаик углавном има причешће код себе кући и сам себе причешћује када хоће. Јер, када је јереј једном савршио и предао [= поделио верницима] Жртву, приневши је као свецелу, онај ко се свакодневно причешћује истинито мора веровати да прима и да се заиста причешћује од преданог [му]. Јер и у Цркви јереј даје парче и онај ко га прима држи га целом десном руком и на тај начин сопственом руком га приноси устима. Зато једну силу има ако неко од јереја прими једно парче или одједном много парчади". У житију Светог Василија Великог приписаном Амфилохију Иконијском говори се да се Василије, савршивши прву Евхаристију молитвама које је он сам саставио, једним парчетом Светога Хлеба причастио, друго је ставио у сасуд у облику голуба који је висио изнад престола, а треће је узео за себе, да би се њиме причестио пре смрти. Свети Григорије Богослов у надгробној речи на смрт његове сестре Горгоније приповедајући о њеном чудесном исцелењу говори да се оно десило после њеног самопричешћивања.

Постоји један црквени канон који забрањује примање Светог Причешће у посудама. То је 101. правило Трулског сабора: "Човека сазданог по лику Божијем, божанствени Апостол (Павле) велегласно назива телом Христовим и храмом (1 Кор 6,19). Био је постављен изнад све живе творевине и удостојио се, Спаситељевим страдањем, небеског достојанства да једући и пијући Христа непрестано се преображава ка вечном животу освећујући душу и тело учествовањем у божанској благодати. Зато ако неко хоће у време сабрања (Св. Литургије) да се причести Телом и да кроз причешће буде једно са Њим, нека постави руке у виду крста, и тако да приступа и прима општење (заједницу) благодати. Има оних који праве неке посуде од злата или другог материјала за примање божанског Дара, и преко истих, уместо руку, удостојавају пречистог општења (Причешћа). Ово не одобравамо јер више поштују бездушну и ограничену материју од лика Божијег лика. Ако се ко нађе да раздаје пречисто Причешће онима који такве посуде подносе, нека буду одлучени, и овај, и онај који их подноси."

Али, Валсамон ово правило тумачи као уперено против недопустиве праксе у Константинопољу у време тога сабора у вези употребљавања ових посуда. Некада су их хришћани правили и украшавали из осећања дубоког благовенија пред Светим Даровима, али до времена Трулског сабора оне су постале предмет којим су се богати разметали пред сиромашним који су примали Свето Тело у руке. Тако се самопричешћивање продужило и после Трулског сабора. У житију преподобне Теоктисте (упокојила се 881. год.) говори се да се она причешћивала из овакве посуде. Чак и у XV веку Симеон Солунски говори о самопричешћивању монаха који су чували Свете Дарове у дарохранилицама (εν πυξίω). При томе он допушта да и мирјани "у прекој потреби" могу причестити умируће. Штавише, самопричешћивање је од Грка прешло и Јужним Словенима и у Руску Цркву32, где је оно постојало закључно са XVII веком.

Како се савршавало самопришећивање, у које доба дана - о томе је, због крајње оскудности података о њему, тешко било шта рећи. Јован Мосх у једном случају говори о жени "која је пошла сусетки да би се причестила". Одавде је могуће закључити да самопричешћивање није имало карактер искључиво индивидуалног свештенодејства. Ако је код отшелника оно због карактера њиховог начина живота било индивидуално, ипак су лаици могли да га савршавају заједно. У погледу молитава које су пратиле самопричешћивања, могуће је створити неке представе на основу описа предсмртног причешћивања преподобне Марије Египћанке (упокојила се 522. год). Када јој је старац Зосима донео Свето Причешће, она га је замолила да прочита Символ вере и Оче наш.... После тога она је пољубила старца и причестила се. Затим је подигла руке ка небу, удахнула, засузила и рекла: "Сада отпушташ слушкињу своју, Владико, по речи својој, с миром, јер су виделе очи моје спасење твоје...".

Могуће да су Символ вере и Молитва Господња били управо онај "минимум" без ког није пролазило ниједно самопричешћивање. У току целе историје Цркве верност апостолској вери била је сматрана за критеријум делотворности тајне Евхаристије. Свети Иринеј Лионски, разобличавајући гностике који су учили да Христис није био оваплоћени Син Божји и да Његово Тело није било заиста људско, већ само привидно, каже: "Како они могу говорити да овај хлеб над којим је савршено благодарење јесте Тело њиховог Господа, и да је чаша Његова Крв, када тврде да управо Он није Син Творца света, то јест Његов Логос, кроз Којег дрво доноси плод, теку источници, земља даје прво изданке, потом класове, а на крају пуно зрно у класу? Такође, како они могу говорити да је плот подложна труљењу и да не наслеђује живот, када се на храни Телом и Крвљу Господњом? Они или нека промене своје ставове, или нека престану да приносе оно о чему смо причали. Наше је учење сагласно са Евхаристијом, и Евхаристија, са своје стрне, потврђује наше учење..."

Повезаност вере и Евхаристије добила је израз у сасмим евхаристијским молитвама. Зато се о хришћанима придошлим у нову општину из неке друге у Апостолским установама речено: "ко од оних који долазе благодари тако (то јест, чита евхаристијске молитве у духу вере Цркве - прим. Н. У.), њега примајте као ученика Христовог". Код хришћана који су се самопричешћивали читање Символа вере је служило као израз њихове личне вере у тајну причешћа коју су савршавали. Зато Символ вере представља неизмењив елемент свих последовања чина самопричешћивања. Одавде је он ушао у последовање чина "Када се деси да се брзо веома болесном даје причешће".

Што се тиче читања Молитве Господње, морамо рећи да су њене речи "хлеб наш насушни дај нам данас" у старохришћанској и светоотачкој књижевности схватане у смислу да се односе не на обични, него на евхаристијски хлеб. "Речи хлеб наш насушни дај нам данас" - пише Тертулијан -"ми смо, уосталом, више склони да тумачимо духовно, јер је Христос наш хлеб, као што је и живот - Христос и живот - хлеб. Ја сам, каже Он, хлеб живота (Јован 6, 35). и мало више Хлеб је Логос Бога живога, Које силази са небеса. И његово се Тело даје у Хлебу. Ово је Тело Моје (Лука 22, 19). Тако, молећи се о хлебу насушном, молимо се за постојано пребивање у Христу и нераздвајање од Његовог Тела". У истом смислу речи Молитве Господње тумачи и Свети Кипријан Картагински: "Христос је Хлеб живота... ми се свакодневно молимо да нам се да тај Хлеб, да се не би ми, који у Христу пребивамо и који свакодневно примамо Евхаристију као храну спасења, (будући због неког тешког греха одлучени од причешћа и лишени небеског Хлеба) одаљили од Тела Христовог".

Код Св. Кирила Јерусалимског читамо: "Хлеб наш насушни дај нам данас... Обични хлеб није насушни, а овај Свети Хлеб јесте насушни, то јесте, има дејство на суштину душе. Овај хлеб не иде у трбух нити се избацује (Матеј 15, 17) већ улази у цели твој састав [ = у цело тело], на корист душе и тела. А реч данас је употребљена уместо речи "свакодневно", као што је и Павле рекао: докле год то "данас" траје (Јевр. 3, 13)" Григорије Велики, пак, говори да су Апостоли том молитвом освећивали Евхаристијске Дарове.

Најранији у науци познат чин самопричешћивања до нас је дошао у запису из IX века. То је знаменити Часослов по правилу лавре Светог оца нашега Саве који је открио проф. Дмитријевски у рукопису бр. 863 Синајске библиотеке.

Часослов је био намењен келијској употреби и, као што се може видети из његовог назива, био је повезан са уставом лавре преподобног Саве Освећеног. Оснивач лавре, преподобни Сава је, по примеру свога наставника - преп. Јефрема Великог, после дана празновања свештеног спомена преп. Јефрема одлазио у пустињу, где је проводио време у потпуној самоћи до Цветне суботе. Оваквог су се обичаја, као што се може видети из житија преп. Марије Египћанке, држали многи палестински монаси. Да не би остајали без Светих Тајни дуго времена, ти монаси су са собом узимали Свете Дарове. У одређено доба дана, када се у манастиру обично савршавала Литурхија, они су се причешћивали Пређеосвећеним Даровима.

Судећи према распореду служби часова у Часослову, они су се причешћивали после деветог часа. Приступајући причешћивању и после причешћивања, отшелник је читао одређена молитвословља, која су у Часослову насловљене са εις την μεταλιψην, то јесте, "за причешћивање". Наводимо тај чин. "Помени нас, Господе, када дођеш у Царству Твоме. Блажени сиромашни духом... Блажени који плачу... Блажени кротки... Блажени гладни...Блажени изгнани... Блажени сте када вас срамоте. Радујте се и веселите се, јер је велика плата на небесима (Матеј 5, 3-12), Слава... Помени нас, Свети, када дођеш... Хор небески поје Ти и говори: Свет, Свет, Свет си Господе, пуни су небо и земља славе твоје. Приступите Њему, и просветите се, и лица ваша неће се постидети (Пс. 33, 6), Хор небески... Слава... Верујем... Оче наш... Господе помилуј (трипут), Једини Свет... Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33, 9), Алилуја. Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 2), Господом ће се хвалити душа моја, нека чују кротки, и обрадују се (Пс. 33, 3). Слава..."

Даље следи "Молитва после причешћа" - Ευχη μετα την μεταλιψην: "Примих Тело Твоје свето и Крв Твоју часну на остављење свега што сам Ти сагрешио, Једини Човекољупче. Испуни уста моја хвалом, Господе (Пс. 70, 8) јер си Ти сам хвала моја, и спаси ме".

Затим је дата благодарствена молитва Ευχη μεταλιψεως : "Благодаримо Ти, Господе Боже наш, што си нас удостојио да се причестимо пречистим Твојим Тајнама на опроштење и очишћење наших сагрешења, удостој нас да примимо милости Твоје са свим светим Твојим у векове векова"

Иако се Часослов (обично) датира у IX век, ипак, у молитвама "за причешћивање" не видимо нити један тропар, без обзира што је то било време богатог химнографског стваралаштва, а управо је Лавра преподобног Саве била центар у коме је настајала палестинска химнографија (стихире, канони и др.), а још да додамо да у том истом Часослову срећемо тропаре у службама часова. Само су молитве "за причешћивање" сачувале црте древног келијног правила, какво нам је познато у Пандектама Никона, игумана Манастира Црне Горе и у Путешествију отаца Јована и Софронија. Kратка молитвословља, Символ вере, Оче наш, псалми, поједини стихови из Светога Писма, немногоречите молитве и потпуно отсуство тропара - такав је састав ових древних правила.

Молитве "за причешћивање" почињу читањем јеванђељ-ских блаженстава. Блажена су као елемент богослужења, по ономе што смо видели, палестинског порекла. У службама четвртка пете седмице Четрдесетнице и петка Страсне седмице (а то су службе које су написали првенствено палестински химнографи) блажена су, са посебним тропарима смештена, у првом случају после читања синаксара, а у другом после читања шестог јеванђеља. У беседи аве Силуана имамо назнаке о читању Хор небески. Символ вере и Оче наш се спомињу у житију препободне Марије Египћанке у вези с њеним предсмртним причешћивањем. О њима говори и Јован Мосх у опису јутрења Нила Синајског. Литургијски је и стих "Једини Свет..." који срећемо у литургији Ап. Јакова, Климентовој а спомињу се и у Петој тајноводственој речи Св. Кирила Јерусалимског. Окусите и видите да је добар Господ, Алилуја се такође налази у Литургији Ап. Јакова. О њему се говори и у већ више пута спомињаној Петој тајноводственој речи, а у Климентовој литургији се каже да се за време причешћивања пева 33. Псалам "Благосиљам Господа у свако доба. Молитва после причешћа "Примих Тело Твоје свето..." је по садржају блиска многим молитвама повезаним са причешћивањем Светим Тајнама, а благодарствена молитва "Благодаримо, Ти, Господе Боже наш, што си нас удостојио да се причлестимо..." одговара почетку благодарствене молитве из Литургије Ап. Јакова. Овде изложени чин самопричешћивања веома подсећа на чинопоследовање изобразитељне (грч τα τυπικά), у суштини то није било ништа друго до отшелничка Литургија Пређеосвећених Дарова. "Да нисмо имали Синајски рукопис бр. 863", говори П. Дијаковски, "тешко би могли и да наслутимо пређашњу повеза-ност овог последовања са причешћивањем".

Николај Успенски, ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА, (историјско-литургички оглед)