О припремним недељама свете Четрдесетнице

Света Велика Четрдесетница за нас Хришћане представља један посебан и, слободно можемо рећи, најузвишенији период у току једне године, када се духовно и телесно препорађамо, како би што спремнији и достојнији дочекали Празник над празницима. Будући да је савременом човеку, који је вођен овоземаљским узбурканим морем искушења и тешкоћа, тешко да преумљује себе у покајању, црква је као брижна мајка која брине о свима, установила припремне недеље које нас својим богослужењем и покајном тематиком уводе у узвишени и свети период свете Четрдесетнице.

Према сведочанствима великих отацâ и учитељâ Цркве Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог и Светог Кирила Александријског, духовна и телесна припрема за почетак Свете Четрдесетнице одувек је била присутна у цркви. Присуство припреме у свештеној историји Цркве видимо у првим вековима када је преовладавала пракса крштавања одраслих, постојала је озбиљна припрема пред крштење катихуменâ. Са слободом се може рећи да ова богослужбена и молитвена припрема поред духовног, има и педагошки карактер јер верне поступно уводи у тајну покајања и подвига која свој врхунац добија у данима Свете Четрдесетнице. Као што један спортиста пре важне утакмице мора вредно да тренира како би остварио задовољавајући успех, тако се и ми хришћани молитвено и духовно у овим припремним недељама постепено припремамо да закорачимо у четрдесетодневни пут усрдне молитве и покајања.

У току црквене године непрестано се смењују два ритма, која се међусобно прожимају: ритам припреме и ритам испуњења. У припремним недељама Црква нас постепеним уздржавањем припрема за пост: После трапаве седмице поново се враћамо на пост средом и петком, а након тога почиње виши степен припремног уздржавања – забрањује се употреба меса. У богослужењу припремних недеља Црква, напомињући о стварању света и човека, о блаженом стању прародитеља и њиховом грехопаду, о доласку на земљу Сина Божјег ради спасења људи, упућује вернике на пост, покајање и духовни подвиг. По речима протопрезвитера Александра Шмемана, Црква има непогрешиви психолошки увид у људску природу и тако познајући наш недостатак духовне концентарције, зна да нисмо у стању да лако пређемо из једног у друго духовно стање и због тога нам је даровала припремне недеље. Кроз Еванђелске перикопе и богослужбену химнографију, у тематици сваке од припремних недеља садржан је један вид поуке или савета како би што лакше и озбиљније припремили себе за Велики пост. Синаксар сирне недеље нас поучава: „Као што вође пред постројеном војском охрабрују војнике говорећи о подвизима јунакâ из прошлости, тако и Свети оци онима који се спремају за пост указују на свете јунаке, обасјане у посту и уче нас да се пост не састоји само од уздржавања од јела, него и од обуздавања језика, срца и очију“. Пре него што своју пажњу обратимо појединачно на сваку од припремних недеља, неопходно је нагласити неке богослужбене особености ових недеља.

Припремне недеље Великог поста у цркви су познате од деветог века, док од дванаестог века имамо поредак недеља који је истоветан данашњем. Од недеље митара и фарисеја, закључно са богослужењем Велике суботе, на богослужењима се користи једна посебна, и слободно можемо рећи омиљена богослужбена књига посни триод. Назив триод потиче од најкарактеристичније химнографске врсте у Великом посту – трипеснеца, тј. канона од три песме (суботом четири), који су углавном дело Теодора и Јосифа Студита. У Триоду је сачуван стари систем читања канона: недељом свих девет песама због бденија, осталим данима по једна од прве до пете редом заједно са осмом и деветом, суботом четворопеснец од шесте до девете. У многим свештеним обитељима постоји лепа пракса да еклисијарх пред почетак вечерњег богослужења уочи недеље о митару и фарисеју, поставља сточић пред Спаситељевом иконом, а на њега полаже Посни Триод. Након прочитане катизме канонарх одлази до сточића и учинивши земни поклон целива икону Спаситеља, затим чини још један земни поклон и узима Триод који односи за десну певницу. Како нас подсећа протопрезвитер Александар Шмеман: Химне Триода највећим делом су састављене после настанка катихумената (тј. крштења одраслих и неопходне припреме кандидата за крштење). Стога њихов главни акценат није на крштењу, него на покајању.

Четири припремне недеље су:

1. Митара и фарисеја (смирење)
2. О блудном сину (покајње)[1]
3. Месопусна или недеља о страшном суду (љубав)
4. Сиропусна или недеља праштања (опраштање)

Недеља о Митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου)

Бежимо од фарисејеве хвалисавости и научимо се висини цариникових смирених речи, у покајању кличући: Спаситељу света, очисти од греха слуге Твоје. (кондак)

Прва припремна недеља Свете четрдесетнице посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју, по којој се и ова недеља тако назива. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој приппреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо да пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. У старечнику читамо како се Свети Макарије Велики египатски једног дана на три километра од манастира, сусрео са демоном: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: Куда ћеш? - У твој манастир. -Код мојих монаха, имаш ли посла?- рече Свети Макарије. -Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али, рече ђаво, тебе не могу никад да победим! -Зашто? -Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш.

Основна идеја богослужења овог дана иста је она коју изражавају завршне речи Еванђелске приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од овог дана па закључно са петом недељом Великог поста на сваком васкрсном јутрењу након Еванђеља певају се умилни покајни тропари: Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу. У среду и петак ове недеље нема поста, на посрамљење фарисеју који је себе испунио гордошћу хвалисањем тиме што пости два пута седмично. На други разлог забране поста ове седмице подсећа нас и сâм Триод: на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост "звани арцивуријев". Сва химнографија ове седмице саображена је тематици прочитане еванђелске приче, али са друге стране нас подсећаја на Спаситељев пример неизмерног смирења, које се опитно огледа приликом омивања ногу ученицима на Велики четвртак, а које врхунац добија приликом Спаситељевог распећа ради нашег спасења.

Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ)

Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак)

Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња  као повратак из греховног изгнанства. Са друге стране поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом Божанском неизмерном љубављу. Покајње и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. Неко од духоносних отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми би смо имали целу поруку светог Еванђеља. Богослужбене химне недеље љубави Очеве нас подсећају на реалност греха и могућност покајања. Са друге стране богослужење нас позива да се вратимо на прави пут спасења:

Верни, хајде да се уздржавамо од покварених замки, од штетних страсти да бисмо задобили живот божанског крста и вратили се са блудним сином, нашем правом дому... Господе, блудни глас приносим ти, пред Твојим очима сагреших ти добри, потроших богатство које си ми даровао,  прими ме у покајању и спаси ме!

У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу имамо једну богослужбену спцифичност. После певања полијелејних псалама Хвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви поје се тужни и носталгични 136. псалам:

На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен.

Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог  ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода.

Недеља о Страшном суду (месопусна) (Κυριακή των Απόκρεω)

Када дођеш Боже на Земљу са славом, и када све задрхти, и река огњена пред судиштем кад потече, књиге се отворе, и тајне сазнају: Тада ме избави од огња неугасивог и удостој ме да станем са десне стране Тебе, Праведног Судије. (кондак)

Трећа припремна недеља посвећена је причи о страшном суду. Наиме, пре свега у суботу месопусну посебно се сећамо свих упокојених хришћана. Како би лакше спознали тајну смрти, пред верне се износи један дан посвећен молитви за упокојене, подсећајући и нас на пролазност овоземаљског живота, али и важност молитвене бриге за упокојене. Ове задушнице су једине које познаје древно богослужбено предање, док су сви остали задушни дани одређивани касније. Ове суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по речима синаксара, прописане псалме и песме спомена не добише, то јест за оне који, услед неких изузетних околности у којима се упокојише, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на месопусну недељу, Црква сећа Страшног суда, на који ће изаћи сви људи, како живи тако и упокојени. По хришћанској љубави, молећи се за своје избављење од осуде на том последњем суду Божијем, ми се молимо да Бог помилује и наше упокојене сроднике. Еванђелска парабола о страшном суду и сва химнграфија у овај недељни дан казују нам о љубави и милосрђу Божијем према васцелој творевини, јер Господ жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Љубав представља суштину хришћанског етоса, а свако одсуство љубави одводи нас до греха и одпадања од Бога. Трећа степеница наше припреме јесте делатна љубав према дугим људима, угледајући се на Господа који ће нам у дан суда судити по својој љубави.

Недеља праштања (сиропусна) (Κυριακή των Τυροφάγου)

Учитељу премудрости, Даваоче разума, Изобличитељу немудрих и Заштитниче немоћних, утврди и уразуми срце моје Владико. Ти ми дајеш речи премудрости, Речи очева: Не забрани устима мојим да Те зову: Милостиви, смилуј се на мене палог. (кондак)

Последња припремна недеља посвећена је спомену на Изгнање Адамово. У химнографији ове недеље спомиње се грехопад наших прародитеља Адама и Еве, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева, нису одржали први пост, и пали кроз неуздржање и непослушност, а ми сада кроз добровољно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе, можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Еванђеље које нам сугерише да опраштамо сагрешења ближњима и да постимо не само да други виде него нашег очишћења ради. Четврта и крајња степеница наше припреме јесте праштање. Еванђеља нам јасно казује, да ако не опростимо једни другима сагрешења, неће ни нама опростити Господ сагрешења наша. Такође, у молитву Господњој ми се молимо да Господ нама опрости као што ми опраштамо другима. Ове недеље црква нас подсећа и на све светле примере угодника Божјих који су посту и подвигу просијали, како би и ми следили њихов пример. Богослужење се прилагођава теметици праштања као крајњем степенику наше спремности за почетак посног путешествија. У свим нашим храмовима у недељу сиропусну увече служи се такозвано прашчално вечерње, које у свом поретку садржи и неке особености. До вечерњег входа вечерње је уобичајено, а након молитве свјете тихиј поје се велики великопосни прокимен који ћемо наизменично са још једним великим великопосним прокимном, појати за време свете Четрдесетнице такође на недељном вечерњем. За време појања овог прокимена презвитер са себе скида свечане одежде и на себе ставља пурпурни или љубичасти епитрахиљ и поредак вечерњег од овог момента добија великопосни карактер што значи да смо богослужбено већ закорачили у велики и свети период Свете Четрдесетнице. На крају богослужења једни од других тражимо опроштај и једни други опраштамо, како би потпуно припремљени и измирени са свима ступили на пут подвига. Архиепископ Аверкије (Таушев) помиње једну лепу манастирску праксу:  У светој Земљи многи подвижници су после прашчалног вечерњег одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Пасхе: „Да воскреснет Бог“ и „Пасха Свјашченаја нам дњес показасја“. Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.

Посно пролеће је дошло! Цвет покајања; очистимо се брао и сестре од свих зала, вапијући дародавцу светлости, слава ти Човекопљубче! Почнимо радосно време поста, припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа, да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење Његово!

(стихире на Господи возвах недељно вечерње сиропусне недеље)

катихета Бранислав Илић