О Тајни Крста Христовог

На самом почетку овог нашег заједничког сусрета неопходно је дазаблагодаримо најпре Богу на његовом дару, као и оцу Данилу, игуману овогманастира са сестрама, што су нам омогућили да се овде састанемо. Заиста, занас је велика радост заједнички боравак у овој светињи. Сам назив манастира -Ремета, изгледа да је грчког порекла и да долази од речи »еримитирион«, штозначи: место пустињежитељства, пустињежитељница, или просто - пустиња.

Овде уовој пустињи већ неколико векова живе и подвизавају се душе жељне и жедне живогБога, Божје светости, светлости и правде. Оваква места су по својој природиместа подвига и подвижничког сведочења. А места сведочења су истовремено иместа мучеништва (у древном Отечнику стоји забележено да су за место где су сеподвизавала два брата, други после њиховог упокојења говорили: »Дођите давидите место мучеништва два брата«). Тако је и Манастир Ремета био и остаоместо сведочења и место мучеништва, првенствено »мучеништва савешћу«, али седешавало у његовој историји - нарочито у току овог другог светског поклања - иместо мучеништва крвљу.

Не само што Манастир по својој природи почива наРаспећу Христовом и што служи Распећу, него је и сам учествовао својом потоњомнедавном судбином у Христовом распећу и распећу свих невино гоњених Христа радии Његове правде ради. У току II Светског рата Манастир је страховито настрадао,заједно са својим житељима и православним житељима из његове околине. Траговињеговог страдања виде се и дан данас, а до пре неку годину били су јошуочљивији. До скора је и сам храм био у рушевинама, још пре неку годину служилисмо у порушеном и разореном храму. Али, ево, Божјим благословом и трудом оцаДанила и ове две смерне сестре, помогнутих од богомољних душа из ближе и даљеоколине, манастир је поново обновљен. Благодарећи томе оволики број нас овдескупљених ужива његово гостопримство.

Још једном бих подвукао и истакао то учешће манастира уРаспећу, у тајни Крста Христовог, како манастира као грађевине тако и манастиракао места боравка и обитавања оних који су се подвизавали у њему. Крст јесимвол нашег хришћанског живљења. Зато се он налази на врху сваког храма и уњеговој унутрашњости, зато је и хришћански живот без њега незамислив. Није ли иданашњи дан, дан почетка Госпојинског поста, посвећен Часном Крсту? С обзиромна то, што је и пост по својој природи и назначењу једно специфично доживљавањетајне Крста, сматрао сам да би било добро да на почетку овог нашег братскогСабора у Манастиру Ремети поразговарамо баш о тој великој тајни.

Почећу од одељка из прве посланице Коринћанима, који смо данаспрочитали на Литургији. Тај одељак управо говори о Тајни Крста, односно оЧасном Крсту, који је по речима Апостола Павла »лудост онима који пропадају анама који се спасавамо сила Божја«. Ево како гласи тај одељак: »Ријеч о крстује лудост онима који пропадају, а сила Божја нама који се спасавамо. Јер јенаписано: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу. Гдје је мудрац?Гдје књижевник? Гдје препирач овога вијека? Зар не претвори Бог мудрост овогасвијета у лудост? Пошто, дакле, у премудрости Божијој, свијет мудрошћу не познаБога, изволи се Богу да лудошћу проповиједи спасе оне који вјерују. Јер иЈевреји ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповиједамо Христараспетога, Јеврејима саблазан а Јелинима лудост. Онима пак позванима, иЈеврејима и Јелинима, Христа Божију силу и Божију премудрост«. (l Кор. 1,18-24)

У чему се састоји та »лудост« Крста о којој говори Апостол?Апостол Павле и на другим местима у својим посланицама говори о »лудости« Крста,а и о себи, као лудом у очима света, управо стога што служи Крсту, односноономе који је на њему разапет - Христу. Крст је пре свега лудост као оруђекојим су људи кажњавани по римском закону: на њему су разапињани највећизлочинци. И ето, управо то најсрамније оруђе, преко Христовог распећа на њему,претворено је у најсветији знак, претворило се у силу и знамење човека и света.Иза његовог видљивог знака и у њему запретена је од људских очију скривенатајна светости и светлости, преображаја и освећења целокупне творевине.

По учењу Светих Отаца та тајна Крста присутна је у свету ичовеку и пре Христовог доласка у свет кроз оваплоћење, боље речено, она јеприпремана божанским Промислом, као што је припремано и само оваплоћење БогаЛогоса. Од прадревних времена, каже Св. Григорије Палама, предуказан је КрстХристов и представљен у виду праслика и образа. Кад не би било његове силе, неби се нико могао помирити са Богом. Једино силом Крста може бити укинут иуништен грех, који је човековим падом затровао његову природу. Хришћани верујуу онога који је разапео грех - на Крсту. Силом присутне тајне Крста постали су»пријатељи Божји« и они који су живели пре Христовог очовечења: патријарси,пророци и праведници. И као што се тајна безакоња и антихриста твори »међунама« (2 Сол. 2, 7), пре његовог доласка у свет, тако је и сила КрстаХристовог, и пре него што се он јавио, присутна у свету, задржавајући ипаралишући својим дејством и присуством тајну безакоња и демонског зла.

Та сила је била делатна међу Праоцима од којих Св. ГригоријеПалама на првом месту истиче патријарха Авраама. Но чак и пре њега, у ПрвојБожјој заповести Адаму о неједењу са дрвета познања добра и зла назире се ијавља иста та тајна. Заповест је била призив Адаму на »распеће воље«, односнона слободно усвојење божанског поретка ствари и свог сопственог вечногназначења, оствариваног кроз све присније заједништво и општење са Богом. Кадасе пак Бог обраћа Аврааму речима: »Изиди из земље твоје и од рода твога, и идиу земљу, коју ћу ти показати« (Пост. 12, 1), Он га призива да се »разапнесвету« (Гал. 6, 14) кроз послушност Богу и његовој вољи; призива га да умре заземаљско отачаство и свет ради »Земље обећане«. Управо у тим речима истиСветитељ назире предуцртану тајну Крста, као што му се иста та тајна, на други,још дубљи начин, открива у речима Божјим упућеним пророку Мојсију на Синају,после његовог бекства из Египта: »Изуј обућу са ногу својих« (Изл. 3, 5). Овдесе, по његовим речима, открива друга страна тајне Крста, природно истичући из прве.За Мојсија није било довољно то што је напустио земљу фараонову и што сеодрекао назива »сина кћери фараонове«, ослободивши се од мрака ропства; од његаБог тражи да се одрекне и од »кожних хаљина« у које је грех обукао човековуприроду, тј. захтева да он не живи више по телу и греху, него да умртви у себибогопротивно мудровање плоти, које се противи закону духа и поробљује закономтела. Сила Крста се Мојсијевим одрицањем и »распињањем плоти са страстима ипохотама« (Гал. 5, 24) претвара у силу боговиђења. Преко ње Мојсије постаједостојан да ступи на »свету земљу«, тј. да доживи тајну будуће земље, кроз»Купину несагориву«; освећене доласком Бога Логоса у свет, и његовим Распећем иВаскрсењем.

Када пак после Христовог оваплоћења, распећа и васкрсења, АпостолПавле каже: »Мени се свет разапе, и ја свету« (Гал. 6, 14), он тиме показује даје Христов Крст постао унутарња покретачка сила његовог целокупног мишљења,осећања и делања, откривајући, истовремено и прави смисао ових наведених идругих ненаведених старозаветних предуказања Крста Христова. Одричући се»распећа« своје воље у лицу прародитеља Адама и Еве и погазивши Заповест човексе уствари одрекао тог и таквог крстоносног и крстоликог односа према свету ипрема Богу. Погазивши заповест Божју, човек се одрекао своје праве и истинскеслободе и од тог крстоносног и крстоликог односа према Богу и према свету, безкога он никад не може постати савршено биће нити остварити своје истинсконазначење. Зато се и прави однос према Богу, себи самом и свету може успоставитиједино преко повратка заповести, односно преко прихватања заборављене тајнеКрста. Испунивши заповест Мојсије се на Синају враћа тој тајни, зато га Бог иизабира између народа, као спремног да следи глас његов. Мојсијевчетрдесетодневни пост је сведочанство те његове спремности на самоодрицање иуздржање и служење Богу. Зато га Бог удостојава велике части: примања заповестиБожјих и боговиђења. Мојсије је видео нешто од тајне Божје и чуо речи Божје,сазнавши име Божје. На питање: како Ти је име? чуо је одговор: »Ја сам онајкоји јесте«, Јахве. То што је видео и чуо, он саопштава и преноси на Изабранинарод, као Откровење и као Закон Божји. Примљени од Бога Закон постајепосредник између Бога и народа. Мудрост коју Мојсије на тај начин саопштава ипреноси на народ, није мудрост коју је Мојсије научио на фараоновом двору одегипатских мудраца, иако је он и ту мудрост поседовао; то је мудрост која му јеоткривена и подарена и којој се он приближио својим очишћењем, постом ираспећем. Подарена му је оног момента када је он свим бићем завапио за њом,ослободивши се од окованости стварима овог света, скинувши »обућу« са ногусвојих. Задобио је онда када је жртвовао њој себе самога, када се одрекао себеи знања овог света, тј. када је своју пролазну мудрост принео на дар божанскојМудрости. Тада му се Бог открио, просветио га и учинио једним од својихнајвећих изабраника и пророка, који је видео не само оно што се збивало у њемусамом, у временима пре њега и у његовом времену, него је предвидео и оно што ћесе догодити у будућности и после њега: долазак Пророка равног њему и већег одњега - Месије, а онда и остале догађаје који се имају да догоде. То је Мојсијеуспео управо тиме што је доживео тајну Крста још пре појаве Крста Христовапоставши и сам, као личност, праслика Христова.

Оно што је било дато у првој Заповести, што се делимичнооткрило Аврааму, оцу верних, и Боговидцу Мојсију, то се јавља и објављује усвој својој пуноћи у личности Богочовека Христа и у тајни његовог Крста.Христова личност јесте Нови Завет: личност »Христа распетога« који је»Јеврејима саблазан а Јелинима лудост«. Васкрсли Христос, Он као савршени Бог исавршени човек, као оваплоћени Бог и прослављени вечном славом човек,незамислив је и неодвојив од тајне Крста. Крст је пут којим Христос улази уматицу живота, силазећи до граница небитија, својом смрћу и силаском уневиђбожни ад, али благодарећи управо томе што га је Он понео, испуњенбожанском силом, Крст постаје и чудесно средство васкрсавања и васкрсења;васкрсења не само Његовог, него и свих смртника и свега смртнога, свих онихкоји ходе њиме као Путем и који ходе Његовим путем. Зато што је чудесниСпаситељ сву своју спасоносну и животворну силу сабрао у Крсту, и сву личностсвоју унео у њега, Крст је постао: знак Сина Човечјег (Мт. 24, 30; Откр. 1, 7).У њему као таквом, по речима Св. Григорија Паламе, показан је сав домостројспасења, тако да је то речима црквеног песника, тајна распећа постала, као итајна самог Христа - недокучива; »непостижимоје распјатија таинство«. Као недокучиваи надумна тајна, за разум који површински посматра и површно расуђује, којигледа на форму а не на силу, Крст је - лудост. Такав је он био и остао заЈелине и за све њихове духовне потомке. За оне пак од синова људских којимагијски приступају животу и који ишту чуда, као Јевреји, Крст је - саблазан.За оне који магијски и само људском памећу мисле, он је слабост, неразумналогика, позив на неприродан живот. Међутим, »оно што је лудо пред светом, оноизабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог дапосрами јако«. (l Кор. 1, 27)

Шта је то што Крсту даје силу? У чему се састоји та његова»недокучива тајна«? Навешћемо само нека од његових својстава која немоћпретварају у непобедиву Христову силу и моћ. На првом месту, сагласно МатејевомЕванђељу а и целом Новом Завету, тајна Крста се састоји у Тајни самоодрицања.Ево шта каже сам Господ: »Ко не узме крст свој и не пође за мном, није менедостојан. Који нађе душу своју изгубиће је, а ко изгуби душу своју мене радинаћи ће је« (Мт. 10, 38). Заиста, сулуд позив за мудровање и логику овог света!Понети Христов крст значи изгубити себе самог, негирати себе самог. Обичниразум обећава пуноћу живота кроз очување онога што човек има и кроз задобијањепредмета и вредности из света око њега. Христос обећава пуноћу живота »душе«кроз губљење живота »душе«. Пуноћа и савршенство се постижу на један, на првипоглед, потпуно апсурдан начин: кроз одрицање од свега онога што човек јесте ишто човек има. Тај апсурдни начин, међутим, има своју дубоку логику и још дубљуистину: њиме се постиже најдубља могућа слобода у односу на себе и свет окосебе, као и у односу на самога Бога. Према сопственом бићу и свету, примљенимкао нужност, неминовно датим, а не слободно изабраним, човек, кроз губљење »душе«и кроз одрицање од света, успоставља однос слободе, ослобађајући се нужности -слободом, и сусрећући се у дубинама себе и света са свеослобођавајућомбожанском стваралачком слободом. Губећи себе и свет, он уствари, задобијаправог себе и прави свет, пуног себе и пуни свет. Откривена, кроз одрицање,истина себе самог и истина света, постаје, неочекивано, извор истинске слободе.

Откривена истина ослобађа и постаје извор слободе зато што се уњој садржи и смисао свега постојећег, као и остварења тог смисла и циља - крозтај и такав слободни стваралачки подвиг човеков. Тако, оно што на први погледличи на негацију човека и света, постаје и показује се најдубља могућаафирмација, потврда човека и света. У томе се на првом месту и састоји »лудост«Крста али и његова недокучива Тајна. Христос: Његова личност, Његовобогочовечанско дело и Његов пример, постао је једном за свагда - Пут тој тајни,боље речено, сама та Тајна. У свом самоодрицању Христос је био послушан БогуОцу - до смрти, и то смрти на крсту (Филип. 2, 6). Његово послушање и Његовоодрицање било је безгранично. Он је носио свој крст, одричући се себе допоследњег атома свога бића: предао је себе да буде разапет, убијен, погребен,спустио се у самоуништењу до невиђбожног ада. И тиме, наместо да исчезне,испунио собом све и сва, постао Пуноћа и Живот свега.

Онај који је Христов и који жели да буде његов, призван је даиде за њим и његовим -путем, што значи: призван је да се одрекне себе и да узмекрст свој, да би Га следио; позван је да изгуби себе да би задобио себе. Губећисебе, такав поново задобија све оно што је изгубио, добијајући и много више одтога. Онај пак који тражи душу своју тамо где је нема, тј. који тражи вредноститамо где их нема, он лажним вредностима обмањује и себе и друге, па наместо данађе себе, он губи и себе и друге. Такав по народној песми губи - обадвацарства, и земаљско и небеско. Ако вечно не тражи, неће га ни стећи; тражећидушу, смисао живота, у ономе што је пролазно, управо зато што је по самојприроди пролазно - губи га, пре или касније, губећи заједно са њим и душусвоју. Онај, међутим, који »губи« душу своју Господа ради, он пролазнообесмрћује вечним и непролазним, постајући једно са Оним, који је по самојприроди вечан и непролазан. Јер, душа се не може испунити задобијањем светазато што је она савршенија и бесконачнија од света; свет јој не може дати вишенего што има, а он има мање него ли сама душа. Зато и каже Господ: »Која јекорист човеку да цео свет задобије а души својој науди, или шта ће дати човек узамену за душу своју« (Мт. 10, 26). Душа је незаменљива и ненадокнадива, билочим у свету или било ким, сем - Богом. Када се даје она треба да се даде самоза нешто што је драгоценије од ње. Од свих бића знаних и незнаних, видљивих иневидљивих, једино је Бог од ње драгоценији. Зато се она само Богом можезаменити и за Бога дати, Господа ради изгубити, да би у њему нашла себе и својупуноћу и савршенство. То »губљење« и јесте Крст и ношење Крста, и преко његапроналажење себе.

Свет и човек постају ништавни и безвредни када изгубе осећањеБожјег присуства и његовог стваралачког дејства, када се ограниче на себе саме,када се отуђе од свог корена и од свог вечног смисла, од своје првобитне иконачне истине. Крст није ништа друго него повратак и опитно доживљавање тогприсуства Божјег кроз крстолики однос према свету, кроз успостављање правилногодноса према свету и правилну употребу света и богомданих човекових сила.Хоризонталом и вертикалом Крста поново се сједињује оно што је било раздвојено:Бог и човек, Бог и творевина. Зато се Крст и назива »дрво живота« којим је Царвекова остварио спасење и који, пободен у срце земље, »освећује крајеве света«.Крст својом силом освећује, као »подножје ногу Господњих«, тј. као место где сечовек дотиче и додирује самог Бога. Својим сјајем он открива светлостВаскрсења, својом енергијом ослобађа творевину од трулежи, јер је његоваенергија, енергија самога Бога, сједињена са најдубљом могућом људскоменергијом - у личности Богочовека, кроз тајну његовог Распећа. Отуда с правом певацрквени песник: »Преко Крста, засјаше нам сви дарови«. Као такав Часни Крст је,по истом песнику »слепих вођа, болесних лекар, васкрсење свих помрлих, у трулежпалих уздигдуће; кроз њега је разрешена трулежност, а нетрулежност процветала,а ми смртници - обожени, ђаво пак потпуно поражен«. За оне који пропадају, тојест који пристају на исчезнуће и ништавило, изгубивши веру у човековубоголикост и бесмртност, Крст је заиста - лудост. За оне пак који се спасавајуоткривањем живог и живоносног Христовог лика у дубинама човека и света, Крстпостаје и остаје - сила Божја. Њиме Бог мудрост овога света претвара у лудост,откривајући лажност те мудрости, као и бесловесност »разумности разумних«.

Када »разум разумних« и »мудрост« мудраца и књижевника овогасвета изгубе осећање и сазнање свога изворишта и када престану да буду сведоципремудрости Божје, то је очевидан знак помрачености тог и таквог разума иобезумљености те и такве мудрости. Мудрост овог света и »разумност разумних«створени су да буду сведоци Божије премудрости. Престану ли то да буду,претвају се у лудост и сведоке неразумља и ништавила свега постојећег, тј. усведоке смртности и пролазности свега. Али, безграничног ли Божјег човекољубља!- пошто човек није хтео да својом разумношћу и мудрошћу следи Божју премудрост,Бог следи човекову лудост: прихвата Свој долазак у свет, распеће, смрт, силазакдо невиђбожног ада, и тиме до крајњих граница обезбићености битија, испуњујућитиме небо, земљу и преисподњују Собом и својом божанском обновитељском и васкрситељскомсилом и енергијом. То Божја милост и неизмерна љубав гони човека, по речимабоговидца Давида, у све дане његовог живота и кроз сва његова времена. Суштинахришћанске проповеди је управо тај и такав Бог: Христос распети, Јеврејимасаблазан, а Јелинима лудост, а позванима - Божија сила и Божија премудрост! Ако су »позвани«? Они који иду Христовим путем, следећи верно лудост његовогКрста, који узимају крст свој и иду за њим.

Овде се заиста сусрећемо са једним лудим и сулудим односомчовековим према свету и према себи. За човека који је чулно биће, биће целоснобачено у овај свет и од њега изаткано, тај призив на одрицање од себе и одсвета раван је уништењу себе. Шта значи то одрицање од онога што јесам или штомислим да јесам, од света и свега онога на чему човек заснива своје биће и својживот? Како ће човек опстати ако се свега тога одрекне, на чему ће стајати, одчега ће живети? Живеће од неизрециве Љубави која се открива у Крсту и којазрачи са Крста. Од Бога откривеног на крсту као љубав и човекољубље, и човекапреко ношења Крста преображеног у саможртвену љубав.

Из реченога је очевидно да је тајна Крста уствари »тајнанајдубље могуће саможртвене љубави«. Крст је синоним са тајном Љубави. Самонајдубља и најнесебичнија љубав у стању је да се одрекне себе самог ради некогдругог. Са отсјајима те љубави сусрећемо се овде на земљи у материнској љубави,љубави брата према брату, пријатеља према пријатељу, оног који воли премаљубљеном лицу. Ови примери из нашег свакидашњег живота само су слике и квасацза ту најдубљу крстолику љубав на коју је човек призван. Крст је и стрпљивоношење разних тегоба и болести које нас сналазе у животу. Кроз његовоприхватање, са вером и надом, сва страдања и невоље које сналазе човека,добијају осмишљење и дубље значење, слично значењу које има огањ за злато којесе у њему очишћује и претапа. Само велики и свети циљ и вера у њега у стању једа осмисли јововска човекова страдања и искушења на земљи, а љубав према томциљу да му даде снаге да их претрпи и издржи, претварајући их у врлину Крста -чудесну преображавајућу и препородитељску моћ. Што је та љубав дубља, то јечовек издржљивији у подношењу искушења, што је више издржљив, то постајечеличнији и утврђенији у добру и ближи свом жељеном циљу. Врлина Крста се претварау ослобађајућу силу нас самих; она изгони из човека страх од привида ираспламсава у њему благодатну смелост и непобедиву храброст.

Љубав која се дарује човеку и која му се открива преко тајнеКрста и његовог ношења, кроз идење за Господом и губљење душе своје њега ради ињеговог Имена ради, има за правило и основни закон: жртвовање себе другима а нежртвовање других себи и својим интересима. Зато се и назива саможртвеном а узто и састрадалном љубављу. То је љубав која се расчиња попут пшеничног зрна и»умире« да би уродила као и оно после свог умирања - стоструким плодом. Као штосунце несебично раздаје свима створењима своју светлост и топлоту, постајућисвојим умањивањем извор живота за сва бића, тако се и та крстолика љубавпоказује и открива као унутарња светлост, снага, живот и топлина свегапостојећег. Шта добија сунце за то што даје светлост и живот земљи и човеку?Шта би радио човек и земља без воде? Вода је основни елеменат нашег састава инашег живљења, она нам се непрестано дарује, наводњава земљу, претвара у пару иросу небеску, без ње нема живота. Добија ли штогод за узврат за то несебичнодавање и даривање? Давање и даривање, такорећи несебично њено »распињање« засве и сва, то је начин постојања воде као природног елемента. Нити шта тражинити шта добија, а све даје и поклања. Није ли и у њој, на први погледбесловесној, запретана тајна крстолике љубави? Као и у свему другоме што је унама и око нас и што спада у дела руку Божјих? Заиста, оно што важи за сунце исунчане зраке, што важи за воду коју пијемо, важи и за хлеб који једемо, затраву коју гледамо, за биље којим се хране земаљска бића, за свако живо бићепојединачно и њихово жртвено приношење једног другоме.

Тако нам се, гледана видовитим оком вере, целокупна творевина исва бића у њој, откривају као неки чудесни дар несебичне Љубави. Неко нас јеобдарио не само животом него и величанственим светом у коме се рађамо и живимо,као и свим бићима и тварима са којима смо једно по природи, по узајамномопштењу у времену и простору, и по заједничком вечном назначењу. Све штопостоји дар је Љубави. На свему опет што постоји и у свему што битује као да језапретана и присутна, као печат, иста та тајна несебичног даривања, односнотајна Крста као саможртвене љубави. То пак што је присутно у творевини каоквасац, стремљење и предуказање, открива се у човеку као зеници васионе каоњегово основно призвање. Човек као најсавршеније биће међу створењима призванје да ту тајну доживи и пронађе у себи, да је разоткрије до врхунца, да њомеобдари друга бића, и да преко ње као преко живог огледала, открије њен и свој исвих бића извор: вечну божаноку несебичну Љубав. А све то опет постиже сеједино преко Крста односно крстоликог односа са Богом, творевином и словеснимбићима. Крсно одрицање и жртвовање је задобијање онога што је на први погледизгубљено, али и задобијање нечега бескрајно пунијег и савршеније од тога,нечега ради чега је човек уствари и створен и ради чега постоји.

Вечити образ, узор и пример овог крстоносног двига и подвигабио је и остао сам Христос. У њему се открива и нестварна божанска ичовечанска, тварна, несебична Љубав као једно и јединствено богочовечно стањеСина Божјег и Сина човечјег. По преизобиљу своје саможртвене љубави Он је, поречима Апостола, »испразнио себе (еаутон екеносен) обличје слуге примивши,поставши истовјетан људима« (Фил. 2, 7). То што је постао као један од нас,знак је Христове неизмерне љубави и божанског снисхођења. Цео његовбогочовечански подвиг, од рођења до смрти и силаска у ад, подвиг је самоодрицања,саможртвене љубави. Зато га је Отац прославио славом коју је у њему имао одискони, и подарио му Име које је изнад сваког имена. Тиме се прославио Бог учовеку и човек у Богу, и творевина остварила свој циљ и смисао.

Све заповести Божје и цео Божански домострој имају управо зациљ то прослављање Бога у човеку и човека у Богу, заједно са целокупномтворевином. То је и смисао људског живота, то смисао сваког људског дела,сваког поступка, било да се ради о делима појединаца, било да се ради оделатности људске заједнице. То је и смисао овог нашег Госпојиноког поста којисмо започели, као и свега што се збивало и што ће се збивати у људскојисторији. То је и коначан смисао самог настанка, битовања и постојања овогсвета и целокупне творевине, како у времену тако и у вечности.

И тако, одгонетање тајне света и човека, немогуће је безодгонетке Тајне Крста. Кроз Крст се одгонета и тајна самог Бога. Јер, Крст јеуписан у биће као такво, он је најдубља потка бића; он је уписан у тајну Божјегодноса према свету, крстолик је и човеков однос према Богу и према творевини.Зато с правом пева црквени песник и ми са њим на дан Воздвижења Часног Крста:»Крст се данас уздиже, и свет освећује; јер ти, Христе, Оцу сапрестолни, и ДухуСветоме, на њему руке испруживши, свет цео си привукао, ради познања Тебе. Онекоји се у Тебе уздају, удостој божанске славе« (Минеј, 14 септембар,свјетилен). Томе додаје песник и позив, којим ћемо и ми завршити наше излагање:»Дођите народи, дивно чудо да гледамо, сили Крста да се поклонимо. Јер дрво уРају смрћу пролиста, а ово животом процвета, имајући прикованог безгрешногГоспода. Од њега сви народи бесмртност жањући кличемо: Слава Теби који сиКрстом смрт укинуо, и нас ослободио«.

Јеромонах Др Амфилохије (Радовић) - предавање одржано на Сабору православне омладинеу Манастиру Ремети почетком Госпојинског поста 1984. - Теолошки погледи, Београд,1984, година XVI, број 3-4