О врлинама и искушењима жене у савременом свету

(Зорица Кубуровић, „Пут жене,“ Хришћанска мисао и Хиландарски фонд, УОПБ и Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић,“ Београд-Фоча-Ваљево, 2013. година, стр. 135)

Благовољењем мати игуманије Анастасије, у београдском манастиру Ваведењу у недељу, 4./17. новембра 2013. године Господње одржана је промоција књиге др Зорице Кубуровић „Пут жене“. У присуству аутора, сестринства манастира Ваведења и гостију, о књизи и положају жене у Православљу изузетно надахнуто су беседили протођакон Радомир Ракић, уредник Информативне службе СПЦ, протојереј Милорад Средојевић, уредник издавача „Хришћанске мисли“ и гђа Радмила Мишев, уредник „Светосавског звонца“. Наведена књига и овај веома успешни књижевно – православни сусрет у организацији сестринства манастира Ваведења и „Хришћанске мисли“,  повод су за текст који следи.       

Пред нама је дванаеста књига Зорице Кубуровић. На самом почетку, намећу се два питања: прво, да ли је уистину реч о новој књизи или о другом издању већ објављене књиге и, друго, којем књижевном роду припада ова књига? Наиме, текст под насловом „Пут жене“ од истог аутора објавио је први пут „Видослов,“ гласило Епархије захумско- херцеговачке пре дванаест година. Међутим, садржај књиге пред нама у толикој мери је измењен, односно обогаћен, да не можемо говорити о допуњеном издању, односно мишљења смо да је овде, ипак, реч о новој књизи. Притом, попут елемената у хемијским једињењима, различити текстови о жени својим збиром дају књизи потпуно нови квалитет.

Друго, тешко се може одредити књижевни род којем припада ова књига. Роман није, јер садржи збир различитих прича. Није ни збирка приповедака, јер прве две трећине књиге су јединствен текст. Есеј тек никако није, јер је реч о конкретним садржајима, готово фактографији. Имајући у виду наведено, мишљења смо да је овде реч о сасвим оригиналној, неуобичајеној, православној исповести, промишљању о свету, посебно жени у свету од стране Зорице Кубуровић. Притом, ауторка у књизи користи дедуктивно-аналитички метод, као специфичан мисаони ход од општег ка посебном.

Данас је помодно и изазовно говорити о друштвеној улози и правима жена. Поготово кад „сугестије“ о овој теми долазе из Европске уније или од тзв. невладиних организација. Најчешће су то трактати о, наводно, ојађеним и обесправљеним женама, које ће све своје земаљске проблеме решити тек када скупштине буду донеле законе „у њихову корист“. На пример, Европска унија је наметнула нашој Скупштини обавезу да одређен број посланика морају бити жене. Тако су у пракси изнедрене младе, савршено елегантне посланице, махом плавуше. Њима је неко утицајан у странци даривао први радни однос у виду посланичког мандата. И, притом, имају само један проблем – не знају да склопе ни простопроширену реченицу.

Проблем Православља и српског друштва уопште је проблем савременог васпитања. Разматрајући овај проблем, ауторка наводи: „Нажалост, већ имамо уџбенике сексуалног васпитања за основне школе, који афирмишу сексуалне односе и брак међу припадницима истог пола, као тзв. „родно право“, тј. врхунац људске слободе и међусобних љубавних односа у савременом свету, промену сексуалних партнера у тинејџерском периоду, као нешто сасвим нормално, за шта је најважнија употреба кондома и контрацептивних средстава.“ Затим се ауторка пита: „О каквом васпитању је, заправо, реч? За шта се наша деца васпитавају, по налогу државе, или још виших међународних институција? ... Деца се одмалена науче да је новац светиња ... сведоци смо да се вредновање по имовинском статусу тако перфидно развија од најмлађих година да су деца тако утренирани процењивачи да на први поглед знају, по одећи и играчкама, којој имовинској групи припада вршњак кога виде први пут ...  у овоме је пресудну улогу одиграла и телевизија ... Уместо правих ауторитета које би требало да чезну се упознају, да иду за њима и да од њих уче у љубави, деци овог тужног времена сервирају супер-старове, глумце, спортисте. То се ради са децом сиромашних на Западу, а на Истоку са целим народима, у циљу да се од њих створе тупави послушници, гладијатори и робови.“

Такође, у књизи налазимо одговор нас питања феминистичког покрета: „Лажи о равноправности са мушкарцем (гле, грдне ли среће што може да гласа за коју год хоће политичку партију!) осиромашиле су и понизиле жену – одузеле су јој улогу мајке и супруге у правом смислу те речи. И, заузврат, научиле су је себичности и самоћи.“ Мушкарац и жена су исто, нарочито „у погледу чежње за Божјом љубављу и у погледу снаге љубави према Богу. Одсјај те љубави огледа се у њиховој узајмној љубави, љубави према потомству, народу, људском роду и у многим другим љубавима у којима се испољава њихов пут обожења, тихи корак за Христом ка Земљи живих где коначно престају да буду мушкарци и жене и јесу оно за шта их је Бог створио – Божја деца, наследници Царства  небеског, увек у светлу Његове љубави.“

И на крају, поука о врлини и греху: „да ми и јесмо ... на путу богочовека ... докле год је наш Пут – пут врлине истине, правде и љубави“. Притом, ауторка закључује да жене и мушкарци нису супротстављени, јер мушкарац је створен за један, а „жена је створена за други пут; њена искушења, мада суштински слична, имају појавно други облик, она је створена да чини оно што је њој дато – да рађа, чува, негује, воли, да подиже, приводи и да бди над малом Црквом Христовом, да служи као сестра људима и да на све начине чува чистоту своје душе...“

Посебна вредност ове књиге је мноштво корисних савета и одговора на разна питања из православног живота. На пример, на необично питање зашто Нови светски поредак не воли старост, гђа Кубуровић има спреман одговор: „Нови светски поредак не трпи старост и за то има многобројне разлоге. Стари људи много памте и није их лако обманути ... Они осећају да им је близу смрт и страшни испит. Труде се да својој деци и унуцима оставе у аманет истину о свом роду, својој вери, о свом животном путу који је био пун почасти и заблуда док су ишли за господаром овога света, да једина истина Господ на небесима“.

 А на вршно питање шта је идеал православне жене, православна ауторка одговара: „Тиха чистота којом исијавају иконе Богородице са Христом, лепота која је лепота унутарњег склада, унутарњег озарења, до данас (то) су идеали православне жене.“

Такође, из ове књиге читалац ће сазнати многе занимљивости, на пример, како су се „васпитавала“ деца у Русији после Октобарске револуције, како и зашто се купују лутке Барбике у Паризу, шта о абортусу уче студенте професори медицинског факултета и многим другим темама. Такође, прави одмор за душу представљају цитати мисли светих отаца о овој теми, и то од јеванђелиста, преко св. Василија Великог, па све до блаженопоч. нашег Владике Данила Крстића. Наравно, ауторка не заборавља монахиње. О њима каже: „Молитвено сазерцање њу васпитава тако да се не стиди ма где била – и у царским дворима она је већа и од цареве кћери, јер је достојна кћи Божја.“  

                                                                                                       Слободан М. Радуловић