Обновљена пустиножитељна обитељ манастира Ковиље

Благословом и управљањем Преосвећеног Eпископа жичког Господина Хрисостома, велика духовна радост задесила је пустиножитељну обитељ манастира Ковиље у суботу и недељу, 11. и 12. октобра. Духовна обнова ове велике светиње Старог Влаха, на 25 км од Ивањице, коју је епископ жички започео 2005. године, крунисана је и духовном и материјалном обновом у те дане. Народу, свештенству и монаштву овога краја посебну радост чинило је и то што им је епископ указао превелику љубав и 3 дана од петка до недеље боравио у манастиру Ковиље где је народ имао прилику да са њим разговара, прима поуке и слуша беседе.

У суботу, на Преподобног Харитона Исповедника, Преосвећени владика уз саслуживање монаштва манастира Студенице и свештенства студеничког и ивањичког краја извршио је обновљење и освећење часне трапезе, древне, у пећини, цркве Светих Архангела овога манастира. После јеванђеља епископ је упутио очинске речи игуману Амвросију, свештенству и верном народу о обнављању и значају ове светиње, о обнављању места на коме се служи литургија као места где окушамо Хлеб живота и пијемо са Извора бесмртности. После Свете Литургије приступило се освећењу новог манастирског конака. У беседи после освећења, пре поделе почасних грамата, обраћајући се приложницима, добротворима и донаторима, епископ је истакао да љубав и добра коју су даривали и пружили овој обитељи Господ богато награђује својим непролазним и небеским добрима, а Црква као сведочанство дарује скромном граматом.

Велика духовна радост настављена је и сутрадан, у недељу, на Преподобног Киријака Отшелника- Михољдан.

У недељу, Преоcвећени владика уз саслуживање проигумана студеничког Тимотеја (Миливојевића ), архимандрита Јована (Радосављевића), пароха ивањичког јереја Зорана Стевлића, пароха студеничког јереја Војислава Рисимовића, пароха радаљевског Синише Пецића, моје маленкости, протођакона Радоја Санда и ђакона Бобана Вуковића, обновио је и осветио часну трапезу и цркву Светог Николе, другу и саборну манастирску цркву. По благослову епископа, после јеванђеља беседио је архимандрит Јован (Радосављевић) говорећи о значају обнове и освећењу ове светиње повезујући је са службом епископа у Цркви и учењем о Цркви. Наводећи светоотачко предање, а посебно Светог Кипријана Картагинског и Светог Игњатија Богоносца, говорио је о послушности епископу и о епископалности Цркве која извире из Литургије. Оба дана, и у суботу и у недељу, после освећења и сједињења са Христом на Светој Литургији, верни народ на челу са својим епископом, свештенством и монаштвом, крепио је своја тела плодовима земаљским на богатој трпези љубави.

Пустиножитељска обитељ Ковиље налази се на под планином Јавор, у селу Смиљевцу, на десној страни реке Ношнице, у засеоку по коме је манастир добио име. О времену градње манастира не налазимо поузданих података. Претпоставља се да је из 12. или 13. века. Ковиљска обитељ посвећена је Светим Архангелима, а манастир има две цркве и обе су обновљене и освећене тих радосних дана. Оне су обухваћене једном архитектонском целином. Старија и мања црква посвећена је Архангелима, а млаћа Светом Николи. Оснивању манастира претходила је градња цркве Свих Архангела која по свом изгледу спада у ред тзв. пећинских цркава испосничког типа. Први помен о манастиру налазимо 1606. године а други 1651. године. Манастир је под Турцима једно време био запустео да би своју велику обнову доживео половином 15. века. Обнову је извршио тада рашки митрополит, а потоњи пећки патријарх свештеномученик Гаврило Рајић (патријарх пећки од 1648. до 1655., пострадао 1659.). Он је 1644. године сазидао млађу манастирску Цркву, сада саборну, Светог Николе и богато даривао манастир. Овај велики јерарх, један од учесника Стоглавог сабора у Москви, и свештеномученик који је обешен у Бруси у Турској, био је из ових крајева, из села Штипкова код Нове Вароши, где је такође сазидао цркву. У манастиру је једно време под Турцима била и школа, која је била расадник писмености, учитеља, свештеника и монаха овог краја. Манастир Ковиље од ове своје велике обнове у 15. веку, уз успоне и падове егзистира све до после 1813. године када је претворен у парохијску цркву. Као парохијска црква остаје све до акта 22. августа 2005. када љубављу и старањем епископа жичког господина Хрисостома опет постаје манастир. Почетак праве духовне обнове је и 13. септембар 2005. када је владика Хрисостом у манастиру после 200 година од боравка и вероватно монашења последњих монаха, замонашио, а затим за 2 дана у манастиру кроз чинове до јеромонаха рукоположио, садашњег игумана Амвросија (Алимпијевића). Са благословом и управљањем епископа, и доласком јеромонаха Амвросија кога владика поставља за игумана почиње и материјална обнова ове светиње. Највећу љубав и труд да се ова обитељ обнови уложили су послушни и одани синови епископа жичког, пре свих архијерејски намесник моравички протонамесник Дмитар Милуновић, који због болести није могао учествотати у радости тих дана, затим старешина храма у Ивањици и некада парох ковиљски јереј Зоран Стевлић, као и игуман манастира јеромонах Амвросије (Алимпијевић). Окупљајући верни народ, градске власти и привреднике Ивањице, они су успели да за кратко време, око 2 године, изврше послушање своме епископу, ураде пут, подигну прелеп звоник, изграде конак који је можда највећи понос манастира, као и ураде грејање и за цркве и за конак. Игуман Амвросије до ове велике радости је био једини монах ове обитељи, али промислом Божијим, благословом епископа и прихватањем од игумана у манастир долази и послушник који прелази по благослову епископа из Студенице, Радојица Миленковић. Занимљиво је поменути да је привремени житељ овог манастира и један вук кога је игуман однеговао, као и један папагај.

Лепо време од Господа, епископ са народом, свештенством и монаштвом, велика духовна радост, специфичност овог пустиножитељног места и манастира, учинили су да ти дани у Старовлашком крају и Ивањици буду памћени много година а трајно забележени у летопису ове свете обитељи.

презвитер Драган Ђорем, парох у Горњем Милановцу