Обраћање Епископа Лонгина редовној Епархијској скупштини 13. и 24. јун 2014. године

Драга браћо свештенослужитељи, 
уважени делегати црквено-школских општина, парохија и манастира, 
представнице кола српских сестара, 
драга наша омладино,

Обраћајући се вернима у Коринту апостол Павле написао је: „Много се уздам у вас, много се поносим вама, препун сам утјехе, изобилујем радошћу поред свију невоља наших. Јер кад дођосмо у Македонију, никаква покоја није имало тијело наше, него у свему бијасмо у невољи: споља борбе, изнутра страховања“ (2 Кор. 7, 4 - 5). Када се мало боље размисли и наше време, које на први поглед изгледа много другачије, у односу на време о којему се горе говори, има много сличности са стањем које описује свети Апостол.

Тако, и ја, уважена децо духовна, истински се „много уздам у вас и поносим се са вама“. Знам вашу жарку љубав за нашу Свету Цркву. Сведок сам ваше жртве и ваше бриге за њено добро. Свестан сам изазова и препрека на које у свом раду на црквеном пољу наилазите. Но, хвала Богу, ви не посустајете, већ годинама неуморно радите за опште добро нашег духовног бића. Е, то је оно што увек излази пред моје духовне очи. Познато ми је да свако од нас, који се трудимо да останемо на Христовом путу, има извесних мана и недостатака. Али ако, по апостолу Павлу, „једни других терете носимо“ видимо добре особине а превиђамо мане, ми ћемо градити нашу заједничку кућу на солидном темељу.

И наше време, као и време апостола Павла, изобилује у „борбама споља и страховањима изнутра“. Такви изазови не престају. Али, ми оснажени оптимизмом вере наше, као и чињеницом да Бог од нас не тражи оно што не можемо учинити, већ тражи нашу жртву и решеност да са Њим у заједници живимо, одупрећемо се свим изазовима и усправно корачати кроз живот.

Мултикултурна средина у Северној Америци представља опасност „споља“ за наше остајање на путу православном. Секуларно друштво има своје аршине, своје разумевање односа између људи, своју правду и своју истину. Мало шта од овога може да се може да се уоквири у рам вере Христове и Јеванђеља Његовога. Нас живот и свакодневна пракса нас тера да се прилагођавамо у одређеном смислу. Чак су и неки световни закони у супротности са православним разумевањем Цркве и њене мисије у овоме свету. Због свега тога потребно нам је мудрости, духовне снаге, којом би се одупрли изазовима времена. Навешћу и један пример праксе, који се разводњава чистота нашег учења. Наиме, чест је случај да код мешовитих бракова, компромиса ради, наши људи показују спремност да чине уступак, када је кумство при крштењу у питању. И, не разумеју зашто Црква не дозвољава да неправославни буде кум при крштењу. Само члан Цркве може да исповеда веру у име новокрштенога. Иако је то логично некима је то тешко да ово прихвате. Ми нисмо у ситуацији да нашим члановима бирамо брачне другове нити смо ксенофобични, али је чињеница да је много теже православно васпитати децу у породици у којој се балансира између две вере.

Секуларно друштво полако истерује Бога из своје средине и за узврат нуди свој стандард живљења, своја мерила, правду и истину. Како човек може да опстане у оваквом друштву, а да не ради против себе, на уштрб својих верских убеђења? Добар начин је да покушамо да се заштитимо од средстава јавног информисања. Да не узимамо за истину то што нам се сервира преко телевизијских екрана, већ да до истине сами долазимо, консултујући и разум и осећања, као и знање вере наше. Потребно је то што нам се нуди стављати у контекст Јеванђеља. Поставити себи питање: шта би Господ о томе мислио? Како би Он реаговао? Када одговоримо на то питање, знаћемо да ли је то што нам нуде исправно или није. Без ове провере постаћемо лак плен оних који стварају заједницу од безличних лица. На овом месту немамо ни довољно времена ни могућности да говоримо о свим аспектима опасности која нас вреба од стране модерног – секуларног друштва. Сигурни смо да је једина истина у Ономе, који је рекао: „Ја сам пут, истина и живот“. Зато је Јеванђеље непогрешиво мерило, којим можемо да одмеримо сваку нашу недоумицу, да расветлимо све оно што нам је нејасно, да објаснимо необјашњено.

Борба да се остане здрав у модерном друштву не завршава се недељним одласком у цркву. Потребно је да човек посведневно живи у заједници са Богом. Ово се постиже тиме што се редовно моли, сваког дана и на сваком месту. Са Богом се треба дружити. И кад се радујемо треба Му захваљивати, и кад смо тужни треба Га призивати, и кад смо у недоумици треба Га консултовати. Наш одлазак недељом у храм је израз неше потребе да учествујемо, заједно са Црквом, у „трпези Господњој“. Тачно је да је Бог је свудаприсутан и да му се може молити на сваком месту. Али, без учествовања у Литургији, која се приноси само у храму „од свих и за све“, нема спасења. Без учествовања у служби у којој Бог реално присуствује, у којој се освећени дарови претварају у истинско тело и крв Христову, и, на крају, без причешћивања, односно сједињења са Богом, нема спасења. „Ово је тело моје и ово је крв моја Новога Завјета“, каже Господ, „ко не једе моје тело и не пије моју крв неће имати живот у мени ни ја у њему“.

Поред физичког рада на пољу црквеном, потребно је и духовно бринути о Цркви Божијој. Некада, нажалост, нисмо свесни како је то значајан аспекат. Сетите се само колико смо зла једни другима нанели на овим просторима у току нашег међусобног раздора. Тешко је измерити штету коју смо сами себи нанели. Будући заузети сопственим сукобом, ухваћени у борби за своје егоистичке идеје, заборавили смо на то да су нам деца, посматрајући то, добрим делом, одрођена. Нису имали разумевања за наше свађе па данас стоје по страни. Запитајмо се колики је проценат данас оних Срба који иду у цркву недељом? Поражавајуће мали, нема сумње. Шта се дешава са тим нашим људима, који стоје по страни, који су постали верни чланови овог секуларног друштва, друштва коме Христос није мерило. Сада се поставља питање: како да Црква иврши своју мисију у тим условима? Како да мисионаримо код оних који не долазе? Како учинити Цркву релевантном у њиховим животима? То су питања на која бисмо требали дати одговоре. На првоме месту, ми свештенослужитељи, а потом и сви представници нашег парохијског живота. Црква мора бити отворена за све. Њена мисија не зауставља се се само на Србима, већ се Јеванђеље, по речи Господњој, треба проповедати „свим људима, свуда по свету“. Одговорност је стога огромна на плећима свих нас. Изглда да је увек „жетве много а посленика мало“. И ово што нас има, веома често морамо да се боримо са непотребним стварима. Са ситницама. Ту губимо снагу и енергију, време па често и материјална средства.

Поплаве у српским земљама у блиској прошлости нас уче о пролазности овога света и свега материјалног. Оне су, нема сумње, змачајна опомена. Има се утисак да ће Бог искористити ово што се десило на неко добро. Надајмо се да ће се многи освестити и почети размишљати о суштинским стварима живота и смрти. Ако се то деси, катастрофа која нас је задесила имаће смисла. У сваком случају, већ се може назрети нешто позитивно, а то се види у спремности народа да сви раде заједно на превазилажењу овог проблема. Наравно, као што је то и за очекивати, овакве ситуације често обелодањују и извесне негативности. Сазнали смо да и у нашој средини има оних који проповедају неповерење према Цркви. Користе, дакле, овај моменат да сеју неповерење према Цркви, а да за узврат себе уздижу и стављају у први план. То није ништа ново. Исконски је то проблем човека, који има потребу да буде главни. На том темељу, у ствари, почива и теорија о секуларном друштву. Ако има Бог онда Га се мора слушати, а ако Га одвојимо од нас, или протерамо из наше средине, онда смо ми богови. Слично томе, ако је Црква главна, онда ми појединачно не можемо доћи до изражаја, а ако бацимо сенку на Цркву, ми смо ти који постајемо значајни, људи од поверења. У свему овоме тужно је то што то оставља трагове на и овако раслабљеном црквеном организму. У сваком случају, кад већ говоримо о овом само да нагласимо да је потребно да све парохије у најскорије време доставе прикупљену помоћ како бисмо то доставили у фонд Српске православне цркве, организован за ову сврху. И, не треба заборавити, да ће обнова трајати дуже време и наша помоћ биће добродошла да ублажи последице катастрофалне поплаве.

Ми смо и у протеклој години служили у многим нашим парохијама, учествовали на значајним годишњицама, одржавали састанке епархијских тела, радили са свештеницима на превазилажењу извесних проблема у одређеним парохијама, учествовали на заседањима Епископског савета и Централног црквеног савета Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци, Сабора Српске православне цркве у Београду, Епископске конференције православних канонских епископа у Северној Америци, као и у многим другим састанцима и пријемима, а везано за живот наше Епархије и Цркве на овим просторима. Преселили смо се у епископску резиденцију у манастиру Св. Сава у Либертивилу, која је значајно обновљена прилозима многих од вас, а посебно прилогом Епархијског кола српских сестара.

Обавестили смо вас прошле године да је Свети архијерејски сабор на редовном заседању маја 2012. године присаајединио манастир Св. Сава, када је имовинско-правни поредак у питању, нашој Епархији. Данас вас могу известити да је на овогодишњем заседању Свети архијерејски сабор, а на предлог Епископског савета, укинуо ставропигијални статус манастира Св. Сава из Либертивила и предао га у нашу јуриздикцију. Епископски савет je дошао до закључка да одлука о ставропигијалности ове наше светиње није најпрактичнија и да је много идеалнија ситуација да локални Епископ брине о манастиру. Његова Светост Патријарх Иринеј као и остала браћа архијереји имали су разумевања за то, те је одлука и донета у томе смислу. На нама је сада, да сви заједно унапредимо духовни и материјални живот у манстиру, на добро и корист целе Епархије. Ми смо почели да правимо извесне планове у вези са тим тако да ћемо у догледно време, уз помоћ Епархијског савета, усагласити извесне ствари и обавестити све вас. Ми смо благодарни нашем највишем црквеном телу и браћи архијерејима, на челу са Патријархом Иринејем, на њиховом разумевању наших потреба на овим просторима.

Што нас посебно жалости јесте чињеница да суд, који против нас воде браћа из Охаја, још није завршен. Покушавали смо да се договоримо са њима, да учинимо извесне уступке, али за сада нема позитивног резултата. Овде је, као што знате, правни систем такав да док човек до истине или неког закључка дође, обично доста времена и новца потроши. Ја не желим да се на овом задржавам опширније јер ће правни одбор да о томе поднесе свој извештај.

Радосна је вест да смо рукоположили свршеног теолога Александра Вујковића у чин ђакона, а касније свештеника, као и двојицу ђакона у чин свештеника: Николаја Костура, који је био наш ђакон и стално запослен при епархијској канцеларији и проф. Др Предрага Самарџића, који је до сада био ђакон при катедралном храму Св. Сава У Милвокију, иначе професора у нашој теолошкој школи у Либертивилу. Ових дана планирали смо и рукоположење ђакона Александра Петровића, који служи при храму Св. Стеван Дечански у Чикагу.

Понекад имамо утисак да неки наши епархиоти не разумеју улогу Епархије. Другим речима, виде Епархију као неко оптерећење или страно тело. Због тога осећамо потребу да укратко појаснимо однос парохије и епархије. Важно је знати да парохија не може да постоји сама за себе. Црква је организована тако да одређен број парохија сачињавају Епархију, а одређени број епархија патријаршију, митрополију или архиепископију. Тако, не може се говорити о једној парохији као о самосталној јединици. Такво је устројство Свете Цркве. Следствено томе, парохија и епархија су један организам те они који воде парохију треба исто тако да брину и о епархији. Због тога сте ви, уосталом овде, те вас све поздрављам, искрено благодарећи на вашем доласку у ову нашу светињу, манастир Нову Грачаницу, седиште Епархије, у жељи да се братски и хришћански договоримо о заједничком раду на опште добро Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке као и Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци.

Нека је благодат Духа Светога са свима вама!

+ Л О Н Г И Н 
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички

Извор: Serborth.org