Обраћање Патријарха васељенског на Сабрању поглавара Православних Цркава
Јуче, 6. марта 2014. године, после архијерејске Литургије у Саборној цркви Светог Георгија, Сабрање православних поглавара отворио је Његова Свесветост Патријарх васељенски г. Вартоломеј и том приликом одржао је говор, који доносимо у незваничном преводу са енглеског. Свјатејши је изразио добродошлицу и захвалио поглаварима Цркава на подвигу љубави којом су се одазвали на његов позив.
„Приносимо славу и хвалу Богу нашем, обожаваном у Светој Тројици, што нас је учинио достојним да сазовемо још једном на истом месту ово Сабрање и позовемо вас, којима је поверена Његова благодат и милост, као и одговорност руковођења помесним аутокефалним Православним Црквама. Ово је такав шести скуп од кад смо започели оваква сабрања 1992. године, ускоро после нашег уздизања на цариградски престо. Речима псалмопојца и ми кличемо: `Како је добро и дивно када браћа живе заједно!` Наше срце је испуњено радошћу и задовољством што смо примили и целивали свакога од вас искреном љубављу, дубоким поштовањем и позитивним ишчекивањем нашег сусрета.
И ваистину, можемо рећи да је овај сусрет велики догађај и благословен и историјски. Дисање Светог Духа окупило нас је, а очи оних и у Цркви и ван Цркве брижно су уперене на ово Сабрање (synaxis) у ишчекивању назидатељне и утешне речи која је потребна нашем свету.
Ово све више повећава и појачава нашу одговорност, чинећи нашу обавезу озбиљнијом, тако да ватреном молитвом можемо потражити помоћ Одозго у предстојећем раду; наиме, без ове Божанске помоћи не можемо чинити ништа (Јован 15,5). Ово је разлог зашто смирено молимо од Господа, оснивача Цркве, да изобилно благослови наш рад и да уз помоћ Светога Духа усмери наша срца, мисли и одлуке на испуњење Његове свете воље, на јачање и печаћење нашег јединства, као и на славу Пресветог и Тројичног Бога.
Сећајући се претходних сабрања првојерархâ Православних Цркава, који су сви благодаћу Божјом крунисани потпуним успехом, имамо на уму, у благодарности, оне који су учествовали у овим скуповима а који су се већ преставили и почивају у блаженству: патријарси Партеније и Петар александријски, Игњатије антиохијски, Диодор јерусалимски, Алексије московски, Павле српски, Теоктист румунски, Максим бугарски, као и архиепископи Хризостом кипарски, Серафим Христодул атински, Василије пољски и Доротеј Чешких земаља и Словачке, чији допринос и успех ових скупова био је веома надзидатељан... Вјечнаја им памјат!
Разлози који су нас подстакли да преузмемо иницијативу сазивања овог сабрања већ су вам добро познати из мог позивног писма упућеног вама. Имајући на уму речи Светог Апостола, написали смо вам: `Борба је унутра и борба је вани` (2 Коринћанима 7,6).
За све време свога постојања у овом свету наша Црква је подносила и подноси метеж историјских трзавица што је понекад било веома болно. У овим критичним временима кроз која пролазимо овај метеж се посебно добро осећа у оним географским подручјима где је хришћанска Црква настала, развијала се и цветала наиме - у древним Патријаршијама најсветије Православне Цркве, где, често у име религије, насиље превладава и прети свима верујућима у Христа, без обзира на њихов конфесионални идентитет. С великом жалошћу и зебњом пратимо прогоне хришћана, разарање и скврнављење свештених храмова, отимање и погубљење свештенства и монаштва, чак и архијереја, као што су одавно отети Митрополит Алепа Павле из древне Антиохијске Патријаршије, и Јован Ибрахим из Сиријске Јаковитске Цркве чија боравишта су остала непозната. Пред овим феноменом, који прети самом опстанку Православних Цркава, позвани смо да дигнемо глас протеста, не као изоловани појединци или Цркве, него као једна, сједињена Православна Црква васцелог света.
Међутим, прогон хришћанске вере у наше доба није ограничен на наведене облике провокативног угњетавања. Исто толико је велика опасност, која настаје услед рапидне секуларизације некада хришћанских друштава, где је Христова Црква маргинализована из јавног живота, док су основна духовна и морална начела Јеванђеља прогнана из живота људи. Наравно, Православна Црква никада није заступала насилно наметање јеванђељских начела на људе, већ је стављала слободу људског бића изнад објективних правила и вредности. Присиљавање било које врсте не припада природи и етосу Православља. Питања која се тичу моралног живота људи Православна Црква сматра личним питањима, и њима сваки појединац слободно руководи у свом личном односу и договору са својим духовним оцем, а не мачем закона. Па ипак, ово никако не разрешава Цркву њене дужности да негује и шири јеванђељска начела савременом свету, па и кад она долазе у сукоб са превлађујућим схватањима у друштву.
Нашу Свету Православну Цркву карактерише њено ослушкивање предања из прошлости и она је у обавези да ово чини за сва времена, јер `Исус Христос је исти јуче, данас и за сва времена` (Јеврејима 13,8). Па ипак, историја иде својим ходом, јер од Цркве се захтева да ослушне и проблеме са којима се суочавају људи у свако доба.
Предањска Црква не значи окамењена Црква; то није Црква која не мари за текуће изазове у друштву. Такви изазови су посебно актуелни у наше доба. И ми их морамо ослушнути.
Један од ових изазова потиче од веома брзог развоја технологије и глобализације коју подржава. Православна Црква је вазда била екуменски настројена у својој оријентацији и устројству. Њена мисија је одувек била да приђе „свима народима“ и обгрли их у Телу Христовом, не гледајући на расу, боју коже или друге физичке црте. Па ипак, овај екуменски приступ свагда се пројављивао унутар Православне Цркве уз осећај уважавања посебности свакога народа, његовог менталитета и традиције. Данас технологија повезује све народе, и ово несумњиво има позитивне последице за ширење знања и обавештења. Без обзира на све, она ствара онај канал за преношење и, индиректно, за засађивање специфичних културних модела, који нису увек у складу са специфичним традицијама истог тог народа. Коришћење технологије не сме да се збива без разлучивања или без свести о пропратним ризицима. Црква мора бити будна по овој ствари.
С овим је повезано и питање – умногоме потпомогнуто технологиојом - наглог израњања научних достигнућа, нарочито на пољу биотехнологије. Потенцијал савремене науке допире чак и до њеног задирања у најунутарњије аспекте природе и довођења до генетских модификовања која могу да помогну излечењу болести; па ипак, истовремено, он ствара озбиљне етичке проблеме, по којима Црква може и мора исказати своје мишљење. Треба признати да Православна Црква није пројавила довољно разумевања за ово питање. На нашем претходном Сабрању 2008. г. одлучили смо да оснујемо Међуправославни одбор за биоетичка питања, који је, на подстрек Васељенске Патријаршије, имао свој први састанак на Криту; нажалост, одговор наших сестринских Цркава није био адекватан како би Одбор наставио рад. Надамо се да ће до овога доћи у блиској будућности како би се глас Православља чуо по овом значајном питању.
Ослушкујући савремене егзистенцијалне проблеме човечанства, и Православље мора наставити да се и даље залаже на очувању природне средине. Када је Васељенска Патријаршија – прва међу свим хришћанским Црквама – нагласила неопходност разматрања овог питања, још у време патријарашке службе нашег блаженопоч. предшественика Димитрија 1989. г., и у међувремену у овом циљу одржала неколико међународних научних симпосиона под нашим покровитељством, Православна Црква је дуже време остала једини хришћански глас по овом озбиљном питању. Данас и друге хришћанске Цркве и вероисповести придају одговарајући значај овом значајном питању, но Православље и даље пружа par excellence одговарајући одговор путем литургијског и подвижничког предања које је у стању да допринесе разрешењу ове кризе, која услед људске похлепе и самозадовољења угрожава и сам опстанак Божје твари.
Најзад, наша света Црква је дужна да указује брижну и милостиву пажњу проблемима створеним економским оквиром савременог света. Сви ми сведоци смо негативних последица финансијске кризе по достојанство и опстанак људске личности, што је криза угњетавања по људска бића у многим крајевима ове планете, а посебно у земљама које се сматрају финансијски „развијеним“. Незапосленост младих, све веће сиромаштво, неизвесна будућност – све ово сведочи о томе у којом је мери савремено човечанство удаљено од провођења у живот јеванђелских начела, за шта смо сви ми одговорни уколико своју пастирску службу сводимо само на „духовна“ питања и занемарујемо чињеницу да су човечанству потребни храна и основне материјалне намирнице како би живело достојанствено као људска бића створена по слици Божјој. Од виталног значаја је да се ослушне и глас Православља по овим питањима како би се показало да оно у суштини поседује истину и остаје привржено начелима Јеванђеља.
Међутим, да би се све ово остварило, возљубљена браћо у Господу, неопходан је само један услов, а то је јединство наше Цркве и настојање да се обратимо савременом свету јединственим гласом. Ово треба да буде и питање на нашем садашњем Сабрању, тимо пре што нам је поверено старање о јединству наше свете Цркве.
Као што знате, Православна Црква обухвата неколико помесних Православних Цркава, које делају унутар извесних граница одређених свештеним канонима и томосима којим је потврђена њихова аутокефалност, док су, с друге стране, потпуно опуномоћене на самоуправљање без мешања споља било које врсте. Ово устројство, које нам је предано од наших Отаца, представља благослов који морамо очувати као зеницу ока. Јер управо захваљујући овом устројству можемо избећи свако застрањивање ка схватањима туђим православној еклисиологији кад је у питању вршење универзалног ауторитета неке помесне Цркве или њеног првојерарха. Православна Црква сачињава заједницу аутокефалних самоуправних православних цркава.
Па ипак, управо ту настаје озбиљно питање. Како и на који начин се изражава заједничарење Православних Цркава? Историјско искуства нам показује да веома често Православне Цркве поступају као да су самодовољне Цркве, као да кажу другим Црквама: „Ниси ми потребна“ (1 Кор 12,21). И уместо да затраже сарадњу других Православних Цркава по питања која се тичу Православља у његовој пунини, оне поступају на своју руку и започињу билатералне односе са таквима ван Православља, а понекад и у такмичарском духу. Друге аутокефалне Цркве приказују своје став пред неправославнима, а не учествују активно у радњама усаглашеним на свеправославном нивоу. Ваистину, недавно су донете неке свеправославне предсаборске одлуке којих се не држе неке Цркве упркос томе што су биле сапотписнице ових одлука. Или, шта да кажемо о случајевима када сестринске Цркве на своју руку оспоравају канонске границе других сестринских Цркава, чиме изазивају огорчење, а повремено и узнемиреност у овој породици? Све ове ствари очигледно намећу очигледну потребу за инструментом, било да је институционално одобрен или не, који може разрешавати разлике које настају и проблеме који се повремено појављују, како не бисмо били одведени у цепање или сукобљавање.
На тај начин можемо јасно сагледати огромну важност саборности у Цркви. Саборско устројство је од самог почетка сачињавало основни вид живота Цркве. Свака различитост или свако неслагање по питањима или вере или канонског поретка стављано је пред саборску одлуку. Карактеристичан пример овога је став светог Василија Великог по питању поновног крштења јеретика и расколника, по којем питању је он наследио веома строго предање његових претходника у Кападокији: ово питање има да разреши сабор архијереја, који су овлашћени и да измене раније предање (правила 1 и 47). По свим размимоилажењима међу Црквама или изван њих коначну одлуку доносили су сабори, чијих одлука су се држали и они који се с њима нису слагали („Нека превлада глас већине.“ – 6. канон 1. васељенског сабора).
Ово саборско устројство се уважава мање-више верно у самим аутокефалним Православним Црквама, али је потпуно одсутно у њиховим међусобним односима. Ово је разлог што долази до великих проблема. Ствара се слика о Православљу као да су то многе Цркве а не једна Црква, што се уопште не слаже с православном еклисиологијом; уместо овога, оно представља одступање од еклисиологије и постаје корен невоља. У обавези смо да подржавамо саборско устројство, чак и изван граница наше сопствене Цркве. Од нас се захтева да развијамо свест о једној Православној Цркви, а једино схватање саборности може постићи овај циљ.
Преко педесет година, кад је блаженопочивши визионар Патријарх Атинагора започео прелиминарне кораке ка јединству Православља, установљена је институција Свеправославних консултација и одлучено да се доносе за православне заједничке одлуке које се тичу односа са неправославнима. Те одлуке су сматране обавезујућим за све Православне Цркве, пошто су биле уношене у „унутарње уредбе“ сваке од ових Цркава. Данас се све ове одлуке доводе у питање, па се чак самовољно и неканонски и оспоравају у неким слојевима Православних Цркава, који наводно делују као васељенски сабори и оспоравају их, чиме стварају збрку међу својим православним стадом. Нажалост, ову појаву чак и толеришу неки јерархијски великодостојници неких Цркава, с непредвидивим последицама по јединство њиховог стада. Међутим, саборске одлуке сви морају поштовати, је то је једини начин како да очувамо јединство Цркве.
Па ипак, ове свеправославне консултације нису као такве исцрпле сва настојања на јединству Православља. Цркве су од самог почетка одлучиле да је сазивање Светог и Великог сабора апсолутно неопходно за Православну Цркву, и о томе су начелно обавестиле сав хришћански свет и започеле с припремама за овај изванредни и историјски догађај. Дневни ред је најзад сведен на десет тема, од којих је њих осам прошло кроз припремни стадијум, и стављене су на одлучивање Светог и Великог сабора. Оне друге две теме, и то начин проглашавања Цркве за аутокефалну и поредак Цркава у диптиху (поретку Цркава), наишле су на озбиљне тешкоће у свом припремном стадијуму, па је већина сестринских Православних Цркава одлучила да ове теме не би требало да представљају препреку сазивању Светог и Великог сабора, који би требало да се усредсреди на већ припремљене теме (једна од њих, аутономија Цркве и начин како се она проглашава, још увек захтева прихват од стране Свеправославне припремне консултације).
Свакако, па и међу темама припремљеним на свеправославном нивоу, ипак постоје неки елементи којима је потребна извесна дорада и допуна, тим пре што су биле формулисане и усаглашене пре много времена, када су превладавале другачије околности и услови. Међу њима су, на пример, питања која се тичу стања друштва у свету, као што су однос Православне Цркве с неправославним хришћанима, екуменски покрет, и друга. Ови документи мора поново обрадити Свеправославни одбор који би се образовао у ову сврху, како би се и ове теме могле изнети Светом и Великом сабору прилагођене садашњој стварности.
Ово је што смо хтели казати о дневном реду Сабора. Па ипак, очигледно је да се све за Сабор предвиђене теме тичу питања унутарње природе и организације наше Цркве. Наши предшественици, који су одређивали дневни ред Сабора, с правом су одлучили да, уколико Православна Црква не уреди своју сопствену кућу, неће моћи да се обрати свету ауторитативно и веродостојно. Међутим, ишчекивања света од овог Светог и Великог сабора зацело ће желети да се обрати пажња на питања која преокупирају човека нашег времена у његовом свакодневном животу, што је разлог зашто овај Сабор има дужност да упути Поруку од егзистенцијалног значаја за човека данашњег доба. Таква Порука – коју ће добро припремити посебни међуправославни одбор, а формулисати је и усвојити Сабор – представљаће глас Православне Цркве савременом свету: реч утехе, благости и живота, коју данашње човечанство ишчекује од Православне Цркве.
Наравно, сазивање Светог и Великог сабора захтеваће и извесне предуслове админстративне природе, о којима треба да размислимо и решимо током нашег садашњег Сабрања, као тела најподеснијег и најодговорнијег за овај задатак. Тако, морамо разматрати и одлучити о начину како да сазовемо Свети и Велики сабор, што ће рећи о томе како ће најсветије аутокефалне Цркве бити представљене на њему на начин који је исправан и сагласан с начелима нашег еклисиолошког предања. У првом хиљадугодишту историје наше Цркве, кад је превладавала установа пентархије древних патријаршија, сматрало се за сасвим неопходно да све древне патријаршије буду представљене, чак и с малим бројем изасланика. Нагласак није стављан на број присутних, него на увереност да су заступљени све апостолске столице. После другог века по Христу, додане су друге патријаршије и аутокефалне Цркве, уз назнаку да ће њихов статус одредити будући васељенски сабор (оних Цркава које дотле нису биле потврђене). По тој аналогији, а у складу с древним предањем, било би пожељно да по питању планираног Светог и Великог сабора све Православне Цркве данас признате као аутокефалне буду представљене једним бројем изасланика које ћемо одредити, ако је могуће, на овом Сабрању.
Друга тачка административне природе која захтева нашу одлуку, тиче се начина објављивања одлука Светог и Великог сабора. Да би се удовољило свакој аутокефалној Цркви, без обзира на број њених делегата, императив је да свака Православна Црква задржи право само на један једини глас у коначном процесу доношења одлуке, а које ће вршити првојерарх за време гласања. Од суштинског значаја је питање да ли ће се коначна одлука доносити једногласно или већинским бројем гласова Цркава присутних на Сабору. Ако прихватимо као критеријум древно канонско предање Цркве, канонски поредак приморава нас да „глас већине“ превладава у саборским одлучивањима (в. 6. канон 1. васељенског сабора). Ово је вероватно било исправно у древној Цркви, па и кад је решавано догматско питање, под условом да на многим већим саборима, какав је био Трећи васељенски сабор и други, па и они које је Сабор осудио као стварне јеретике и Црква их одбацила, наиме оне који сачињавају већину, били би такође присутни. Па ипак, с обзиром на питања канонске природе, поредак који предање препоручује, несумњиво води ка одлучивању већинским гласом, а да ово не искључује коначно доношење одлука једногласно. На нама је да одлучимо и по овом питању.
Возљубљена браћо у Христу,
Фундаментална претпоставка како да уверимо свет јесте, пре свега, наше интерно јединство. За осуду је и погубно за веродостојност Православне Цркве то што према онима са стране изгледамо као подељени и несложни. Ми поседујемо и исповедамо најсавршенију еклисиологију, па ипак, понекад одбијамо да је примењујемо у животу. Имамо истанчано устројство Цркве, уређено свештеним канонима светих васељенских сабора; па ипак, понекад дајемо утисак људима са стране да се не слажемо ни по тиме ко је „први“ међу нама. Имамо саборску установу као ауторитет, чему се свако мора повиновати; па ипак, допуштамо – било небригом или погрешно усмереном амбицијом – да преко саборских одлука газе неки слојеви нашег стада који тврде да су непогрешиви у вери. Углавном, показујемо знаке раздвојености.
Православна Црква чији смо чланови благодаћу Божјом нема на располагању неки други инструмент очувања свог јединства осим саборношћу. Управо из овог разлога свако даље одлагање сазивања Светог и Великог сабора Православне Цркве много штети њеном јединству. Наша одговорност по овом питању је огромна. Црква Цариграда, која је хиљаду година након Великог раскола с Римом служила јединству Православне Цркве повременим сазивањем свеправославних сабора, данас је исто толико свесна своје тегобне одговорности по питању свеправославног јединства. Хвала Богу, она у овоме ипак није усамљена. Остале православне аутокефалне Цркве такође су показале последњих педесет година да чезну за сазивом Светог и Великог сабора наше Цркве. И гле, време је дошло: ваистину, „време не чека“. Припреме не могу никад бити савршене. Задовољимо се оним о чему смо се сложили до сада. Разрешимо без одлагања – с љубављу и у складу са свештеним канонима – свако размимоилажење које можемо ипак имати у односима једних с другима. „Љубимо једни друге да бисмо једномислено исповедали“ једног Тројичнога Бога и Господа, који је страдао и васкрсао за све људе без изузетка, пред светом који је у таквој великој потреби за поруком божанске љубави. Приступимо сазивању Светог и Великог сабора што је пре могуће, и дозволимо Утешитељу да говори, предајући се Његовом дисању...“
Превео са енглеског протођакон Радомир Ракић
Извор: Васељенска Патријаршија
