О. Георгије Флоровски: Очев Дом
„Како је страшно место ово!
Овде је доиста дом Божји, и ово су врата небеска.”
Пост 28,17
У учењу о Цркви открива се сазнању вернога „велика тајна побожности” у свој својој неиспитаној пуноћи. Црква је дело Христово на земљи, објективни резултат његовог искупитељског подвига, слика Његовог благодатног боравка у свету „у све дане до свршетка века” (Мт 28,20). У Цркви врхуни и испуњава се божанска икономија о свету. Управо на Цркву у лицу Дванаесторице и свих присутних, као на предизбрани почетак, сишао je Дух Свети „у страшној и неисказаној тајни” Педесетнице; и у Цркви, као у „дому Божјем”, силом и дејством и благодаћу Свесветога Духа савршава се и продужава се спасење, освећење и „обожење” свих створења. Црква је једина „двер живота”, по речима св. Иринеја Лионског, и уз то, „богата ризница” свега што се тиче истине.
И зато, само у Цркви, из Цркве и кроз Цркву открива се истински пут хришћанског знања и богопоштовања. Наиме, хришћанство није напросто учење које би се могло усвојити преко спољашњих поука, већ тo je и живот који треба суштински задобити и који се може стицати само стварним рађањем од извора живота. Није довољно тек познавати хришћанство, „имати хришћански начин размишљања”; треба бити хришћанином, живети „у Христу”, a тo je могуће само животом у Цркви. Хришћанство је опит. И цело хришћанско вероучење, по своме настанку, управо је црквено вероучење, опис црквеног опита, тo je сведочанство Цркве о повереном нам „залогу вере”. Само кроз ту харизматичну црквену потврду верске одредбе добијају пунину силе и значења, и тo од Цркве, не као од власти и ауторитета, него као од гласа Духа Светога и самога Господа, „који се никад не удаљава, него непрестано остаје”. „Угодно би Духу Светоме и нама” (Дап 15,28), тa свечана молитвена формула у саборским одлукама своди сва црквена сведочанства на њихов истинити „животворни извор”. He само мистички, него и историјски, Црква је једини извор хришћанског живота и хришћанског учења, јер се хришћанство јавило cвету једино у виду Цркве. С друге стране, и по својој садржини хришћанско верско учење своди се, на крају крајева, управо на учење о Цркви, као о вечном Новом Завету, као о „Телу Христовом”; и свака повреда учењâ о Цркви, свако нарушавање пуноте црквенога самоосећања неизбежно повлачи за собом и начелне догматске и богословске нетачности, заблуде и кривотворења. Ето зашто, у суштини, не може бити посебног, самосталног и потпуног догматског учења о Цркви, изложених уобичајеним догматским формулацијама. Наиме, Црква је жижа свега хришћанства и познаје се само изнутра, искуством и подвигом благодатног живота, а не кроз појединачне догматске дефиниције, него кроз сву пуноту исповедања вере. Тачно примећује један савремени руски богослов: „Не постоји појам учење о Цркви, но сама Црква постоји, и за сваког живог члана Цркве црквени живот је нешто најодређеније и најопипљивије што он зна” (свештеник П. Флоренски).
Хришћанство се не састоји ни у учењу, ни у моралу, ни у потпуном теоријском знању, ни у зборнику моралних прописа или правила; није то у њему главно. Хришћанство јесте Црква. У Цркви се садржи и предаје учење, „догмати Божји”, излаже се „правило вере”, чин и устав побожности. Али сама Црква је нешто неизмерно више. Хришћанство није тек учење о спасењу, него само спасење, савршено једанпут Богочовеком; „смрт Његова, а не Његово учење и строги живот људи, јесте средство помирења”, каже јасно и убедљиво руски догматичар Филарет, архиепископ черниговски. По православном учењу, Христос је, пре свега, Спаситељ, — не само „Учитељ добри” и Пророк, него превасходно Цар и Првосвештеник, „Цар света и Спаситељ душа наших”. И спасење се не састоји толико у проповедању Царства небеског колико у богочовечанском лику самога Господа и у Његовом делу, у Његовом „спаситељном страдању” и „животворном крсту”, у Његовој смрти и васкрсењу. Јер „ако Христос није устао... празна је и вера наша” (1 Кор 15,14). Хришћанство је Вечни Живот, који се открио cвету и људима у неисказивом Оваплоћењу Сина Божјега, а вернима се пројављује кроз свете Тајне благодаћу Светога Духа. „Јер Живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам овај Живот вечни, који беше у Оца и јави се нама” (1 Јн 1,2). По речима чувеног руског подвижника, епископа Теофана Затворника, „у сазнању хришћанина најпре се види Лик Христа Господа, Сина Божјег Оваплоћенога, а иза завесе тела Његовог сазерцава се Триипостасни Бог”. У православној свести Господ Исус Христос је, пре свега, Син Божји, Реч (Логос) оваплоћена, „Један од Свете Тројице”, Јагње Божје које узима грехе света..., и отуда је православна вера потпуно неодељива од Лица Богочовека, и немогућа је без живог општења с Њим кроз тајне Цркве.
Свим својим исповедањем у символима вере, свим својим молитвеним и богослужбеним животом Православна црква посведочава тајну Богочоветва у духу и смислу халкидонског догмата. Она исповеда неисказиво несливено сједињење „пуноће Божанства” и пуноће човештва у свеукупном овоземаљском животу Спаситељевом, — у тајни Његовог рођења од Приснодјеве наитијем Духа Светога, у Његовим искушавањима, унижењима и страдањима — „до смрти, и то до смрти на крсту” (Флп 2,8), у Његовом тродневном васкрсењу и у „Његовом Божанском Вазнесењу на небеса својим Пречистим телом ”. Све су тo истинити и историјски догађаји, који су се збили у овом свету и тиме просветлили овај свет. „Реч (Логос) постаде тело и настани се међу нама” (Јн 1,14), - ово се збило у Витлејему Јудејскоме за време цара Ирода. И тaj историјски догађај налази се у сржи хришћанске вере. Хришћанска вера је стварно историјска, јер почива на историјским догађајима. Историјски карактер је имала и апостолска проповед од самога дана Педесетнице када је апостол Петар сведочио као очевидац о савршеном спасењу, о силама и чудесима, о знамењима које је учинио Бог Христос, о Његовим страдањима и Васкрсењу, о Вазнесењу и о ниспослању дарова Духа Светога. У
апостолској проповеди је емпиријско искуство узрастало са мистичким искуством, јер у самом емпиријском, у тварној невидљивости, јавило се надемпиријско, Божанско, - јавила се тајна Богочовештва. И тy тајну садржи и пројављује Cвeтa Црква, „Црква Бога Живога, стуб и тврђава истине” (1 Тим 3,15). Сва хришћанска вера jecтe тумачење и објашњење тајне ипостасног Богочовештва, и само у свези са овим догађајем - „Син Бога постаје Син Дјеве” - појмљива је суштина и природа Цркве као истинског „Тела Христовог“. Управо та слика апостола Павла jecтe најтачније и темељно одређење свете Цркве, које чини могућим сва друга, каснија одређења.
Спаситељ је сведочио за Себе да је „надвладао свет”. И победа Његова, Његово дело искупљења, управо се у томе и састоји што је Он саздао Цркву Своју, и тиме у тескоби и смиреносги, у немоћи и сиромаштву, установио почетак историјског постојања „нове твари”. Почев са светим апостолима, „очевицима и служитељима Речи”, стари хришћани су називали себе „народом Божјим”, „новим народом”, „изабраним родом”, „људима узетим у удео”. И заиста, Света Црква је „Дом Божји”, град Божји, „чији је неимар и уметник - Бог”, „Царство Божје”, „Горњи Јерусалим”. Већ у самом називу εκκλησία садржи се и појам о Цркви као о граду или Царству Божјем. Εκκλησία je сабрање које се никад не разилази, сабрање новог, благодаћу рођеног народа, „позваних” грађана небеског Јерусалима. И управо такво схватање Православна Црква пројављује и дан-данас кад пре светог крштења тражи од „оног који се просвећује” исповедање вере у Христа „као Цара и Бога”, а у молитвама за новокрштене моли се „да приме почасти горњега звања и приброје се прворођеним, записаним на небу”. У cветом крштењу човек оставља „овај свет”, поробљен „дејством непријатеља”, он као да напушта или ослобађа се природног поретка ствари, поретка „тела и крви”, и прелази у благодатни поредак, - по тајанственим и свечаним речима ап. Павла, „приступа Сионској гори, и граду Бога Живога, Јерусалиму Небеском и миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, Судији Богу свих, и духовима савршених праведника“ (Јев 12,22-23).
Сав смисао и сила тајне св. крштења у томе је што крштени ступа у једну Цркву, „једну Цркву анђела и људи”, калеми се и срашћује с једним „Телом Христовим” и постаје „суграђанин светих и блиских Богу”, јер „сви смо ми крштени једним Духом у једном телу”. Свето Крштење је тајанствени чин пријема у Цркву као у Царство благодати. Зато се св. Црква и моли за новокрштенога: „забележи га у Књизи живота свога; присаједини га стаду наслеђа Твога... и учини га јагњетом словесног светога стада Христа Твога, часним чланом Цркве Твоје, сином светлости и наследником Царства Твога... насадом истине у светој Твојој саборној и апостолској Цркви...” Црква је нови, благодатни народ, који није сличан ни с којим природним или овоземаљским народом, ни с Јелинима, ни с Јудејцима, ни с Варварима, нити са Скитима, то је tertium genus - народ који се изграђује по сасвим другачијем начелу, - не неопходношћу природног рођења, него „тајинством воде” тајинственим сједињењем са Христом у „тајанственој бањи поновног рођења”, „благодаћу усиновљења”, кроз слободу, подвиг и дар усиновљења Богу, „по коме се именује свака отаџбина на небу и на земљи”. И у томе се садржи основ и темељ свих оних својстава Цркве која о њој исповедамо речима Символа, - јединитости, светоcти, саборности и апостоличности, - сва та одређења нису само повезана, већ су потпуно неодвојива једна од других. Самим чином вере „у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву” ми исповедамо њену онострану природу, њено биће „које није од овог света”, пошто је вера потврда невидљивих ствари (Јев 11,1). И самим тим што међу члановима вероисповедања у Символу наводимо Цркву у истом реду са самим Господом Богом, посведочавамо Њено божанско порекло и светост. Верујемо у Цркву и у њу можемо само веровати, јер она је „Тело Христово”, „пуноћа Онога који све испуњава у свему” (Еф 1,23). „На основу речи Божје”, писао је чувени руски богослов Филарет, митрополит московски, „ја замишљам Васељенску Цркву као ‘једно’ велико ‘тело’.” Исус Христос је за њега како „срце”, или начело „живота”, тако и „глава”, или премудрост која управља. Само је Њему позната пуна мера и унутарњи састав овога тела. Нама, пак, познати су различити његови удови, и тo више спољашњи изглед који је распрострт у простopy и времену. У видљивом „облику” или у „видљивој Цркви” налази се „невидљиво Тело Христово” или „невидљива Црква”, „Црква славна, која нема мрље ни боре, или томе што слично“ (Еф 5,27), но, „чија је слава у њој унутра” и коју ја због тога не видим чисто и разговетно, али у коју, на основу Символа вере, „верујем”. Међутим, видљива Црква, будући обучена у невидљиву, делимично открива чистоту невидљиве Цркве, да би сви могли наћи њу и сјединити се с њом, док делимично скрива своју славу. Сам назив свете Цркве „Тело Христово” доводи у везу њено потојање с тајном Оваплоћења, и живи и непроменљиви основ видљивости Цркве налази се управо у тајни што „Логос постаде тело“ (Јн 1,14). Учење о светој Цркви, као о видљивој и уједно невидљивој величини и историјски даној и светој, одн. божанској, jecтe у једно и исто време продужење и објашњење христолошког догмата у духу и смислу халкидонског одређења вере. Само у Цркви и из дубина црквеног опита може се појмити халкидонски догмат у својој неисказивој пуноћи, иначе, он се распада на низ противречности које се противе сваком рационалном обједињавању. И обратно, само преко халкидонског догмата може се појмити богочовечанска природа Цркве. У Цркви, као у телу Христовом, исто тако се спајају две природе и сједињују се управо „несливено, неизменљиво, нераздвојно, неразлучно”, „никако у смислу да је потребно сједињење различитости двеју природа; штавише, очувана су својства сваке природе”. И у Цркви божанска благодат и видљиви знаци њене пројаве само се могу разлучивати, али не и делити. У „двоједном“ бићу Цркве оне су дане не тек у символичком, него управо у истинском и стварно неразоривом сједињењу, и само зато, оно што се највише види овде губи акцидентални, случајни карактер, који је својствен створењу, преображава се благодаћу и постаje не само свештеним, већ и светим. Црква има људску, тварну природу, има историјско тело, јер она је преображени свет, и у овом благодатном стању твари садржи се сав смисао и аутентични садржај историје, постојања у времену. Црква је почетак васељенског харизматичког преображаја ствари, предображеног тајанственом сликом о купини која гори а не сагорева. Али Црква има и божанску природу, јер у њој у прослављеном телу Свом борави Сам Господ Исус Xристoc, и у њој дејствује и саопштава се божанска изобилна благодат, и дарови животворног Духа. „Светлост већ сија у тами, и у ноћи, и по дану, и у срцима нашим и у уму нашем, говори св. Симеон Нови Богослов, и обасјава нас непрекидно, неометено, неизмениво, неприкривено – говори, дејствује, живи, животвори и чини светлошћу оне који су просвећени њиме.“ Између Бога и твари нема прекида. Бог није оставио свет, овај жалосни живот пун таштине, искушења и патње. И управо у „немоћима“, у таштини и невољи емпиријског постојања савршава се сила Божја. Растући и преображавајући се силом неодступно дејствујућег Духа, „видљива“, историјска Црква постаје и постаће Вечни Дом Господа славе. „Ти си наш сродник по телу, а ми смо Твоји по Божанству Твоме, молитвено је клицао св. Симеон, јер узевши на се тело, дао си нам Божанског Духа, и сви ми заједно постали смо један једини дом Давидов по твом телу и сродству с Тобом... Сјединивши се, постајемо један једини дом, одн. сви смо сродници, сви смо браћа Твоја. А како је страшно чудо, и како да човек не задрхти размишљајући о томе да Ти остајеш с нама сада и у векове, и чиниш свакога од нас стаништем и обитаваш у свима, а и Ти лично јављаш се као станиште за све, и ми обитавамо у Теби...“ И заиста, „страшно је ово место; не ово, него Дом Божји, и ова небеска врата...“
Црква је теофанија, тајинствено јављање Бога, где скривена сила Божја постаје јавна и осећа се на видљив начин у светим и спасоносним тајнама. Свете Тајне нису само символички чинови или успомене, него истинска тајнодејства, видови истинског и неизменљивог присуства Божјег, „оруђа која зацело дејствују благодаћу на оне који им приступају”; и Православна црква одлучно одбацује као „туђе хришћанском учењу” оно мишљење да „освећена у тајнама материја и после освећења ocтaje простом материјом” (Посланица источних патријараха). Управо зато ни вештаство (материја) тајне, ни формула речи која освећује, никако не могу бити неважни, јер по вољи Божјој освећује се управо такво вештаство и управо на такав начин. Уз то, постајући светињом, молитвом освећене ствари уопште не мењају свој чулни облик и вид, а невидљива благодат предаје се увек кроз чулно посредовање, у неком одређеном спољашњем виду. Наиме, „пошто смо састављени од душе и тела, а душа наша није нага, већ као да је покривена завесом”, говори преподобни Јован Дамаскин, „то је за нас немогуће да ван телесног посредовања достигнемо оно штo је мислено... Пошто човек има тело и душу, тo је и Христос примио и тело и душу. Отуда и двоструко крштење: водом и духом, и општење, и молитва, и певање песми, - све је двоструко, телесно и духовно, - слично свећњаку и тамјану”... И све „наше служење јесте рукотворена светиња, која нас кроз материју доводи нематеријалном Богу.” Оно што је тварно и коначно, ocтaje тварно, али кроз неисказиво освећење сједињује се божанском благодаћу и постаје „сасуд благодати”. И овде, опет не раздвајајући, треба cтpoгo разликовати освећену материју и освећујућу благодат: међу њима увек пocтojи разлика по природи, разлика по суштини, но тo не смета потпуној истинитости божанског присуства кроз сједињење и садејствовање („не природним једињењем, већ међусобним учествовањем”, ου φυσικιή ενώσει, - σχετική δε μεταλή ψει, сходно објашњењу преподобног Теодора Студита када оправдава поклоњење светим иконама и другим свештеним предметима. У свима тајнама, које чине стварно језгро црквеног живота, Бог стварно и делатно присуствује у материји особитим благодатним присуством, које није исто што и промислитељна свудаприсутност у свету, и у светим храмовима уопште; према исказу у Катихизису, „то је нарочито присуство Бога, благодатно и тајанствено, које се побожно познаје и осећа од странe верних и које се понекад пројављује у нарочитим знамењима”. О томе нарочито изразито говори Православна црква у многобројним чиновима - при освећењу храмова, светих икона и свештених предмета, водице, мира, јелеја, и др. И сви се они скупа сливају у један велики и јединствени чин благослова и освећења cветa. Црквена свест апсолутно не зна за некакав докетизам или феноменизам. Управо сав црквени живот прожима јасно и изразито осећање благодатне блискости Божје, која не сагорева и не уништава, но исцељује и укрепљује твар уништавајући трулеж и грех. И тo освећење видљивог и чулног света у црквеној свести јасно се oпет везује за Ваплоћење Божанске Речи (Логоса). „Не клањам се материји”, смело је клицао преподобни Јован Дамаскин, „но се клањам Творцу материје, који је ради мене постао материјом, и благоволео обитавати у материји, и који је преко материје савршио моје спасење, и нећу престати да поштујем материју кроз коју је савршено моје спасење.“ Ваплоћењем Сина Божјег „прославила се наша природа и прешла у нераспадивост”, говори исти Свети отац; „ми смо стварно освећени од оног тренутка када је Бог Слово постао тело, уподобивши се нама у свему, осим у греху, и несливено се сјединио с нашом природом и неизменљиво обожио тело несливеним узајамним дејством тог истог Божанства и тог истог тела ... Ми смо истински усиновљени и постали смо наследници Бога од тренутка рођења Водом и Духом.” И кроз Христа „природа доњих земаљских сфера узвисила се изнад сваког началства и у Њему села на Престолу Оца”. По речима св. Јована Златоуста, Господ је „уздигао Цркву на велику висину, и посадио ју је на истом Престолу, и тако, где је глава, тамо је и тело, и нема никаквог прекида између главе и телa, и када би се прекинула веза међу њима, онда не би било ни тела ни главе.” Управо стогa што је светa Црква „Тело Христово”, у Њој - по благодати - „пуноћа Божанства” обитава телесно. Али тварна природа ocтaje тварна. Плод искупљења и васкрсења не састоји се у уништавању природе, него у победи над трулежи и смрћу, којом победом је Божанство, које раније као да је било несместиво за твар, постало сместиво и доступно. Cвeтa Црква и jecтe свагдашњи знак те победе и неразрушиво „обитавалиште божанског дејствовања”. Управо Црква је у правом и строгом смислу „богоносна”. И зато је она света, јер је „Дом Божји”, „обитавалиште Божје”. Бог живи у Цркви, благодатно присуствује у светим храмовима, шаље озго свој наднебески благослов, даје нам се у светим тајнама и изображава се у вернима и прославља их. По речима св. Григорија Ниског, у светим тајнама верни постају не само „гледаоци”, него и „саучесници” божанске Силе, — постају с Богом „душа уз душу и ипостас уз ипостас”, „сједињују се с Духом Утешитељем и прожимају се њиме и у њему, неисказивим општењем с Њим”, по речима преподобног Макарија Египатског. „Стицање Духа Светога”, по светоотачком изразу, jecтe суштина и задатак хришћанског подвига. И на тај начин у Цркви оно „невидљиво” Божје, благодаћу и најтеснијом споном, као да по други пут постаје видљиво, разуме се, не за заслепљене очи природног разума, него за очи просвећене вером. Чак и у Христу Богочовеку „деца овога века” нису видела и распознала Сина Божјег, нису примила нити разумела тајну Оваплоћења.
Они који живе у Цркви, виде, и сада и увек, како се у Њој савршава „страшна и преславна тајна”, тајна спасења, освећења и преображаја свега. „О, страшног ли чуда, двојако видљивог, двојаким очима, телесним и духовним!“ – кличе св. Симеон Нови Богослов. Тајинство свете Евхаристије је кроз историју било средиште древнохришћанског благочешћа, и мистички се свагда јавља као живо средиште црквеног живота. Пунина богоприсуства овде постиже највећу силу. По поузданом исповедању православне вере, које је тачно изразио св. Јован Златоуст, у светој Евхаристији се „причешћујемо телом које се уопште не разликује од оног тела које седи гope, коме се клањају анђели, који се налазе близу нетљене Силе, - управо то тело ми једемо”. У тајни Свете Евхаристије тајанствено се утемељује јединство Цркве, јер се сви причешћују Једним Телом. И у свакој Евхаристији присуствује сав Христос, „Ломи се и раздробљава Јагње Божје, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћују”. Свака евхаристијска жртва је „потпуна”, свецела. „Ми свагда приносимо једног и истог Агнеца, а не данас једног, cyтpa другог, него увек једног и истог”, каже свети Јован Златоуст. „На тај начин, тo је једна једина жртва. Мада се она приноси у многим местима, зар је зато много Христоса? He, један је Христос свуда, и овде сав, и тамо сав, једно је Тело Његово. И мада се Он приноси у многим местима, зар је много Христоса? Не, један је Христос свагда и овде пун, и тамо пун, једно тело Његово. И мада се приноси у многим местима, Он је једно тело, а не многа тела, па је и жртва једна.” - Јасна је и очигледна свеза између пуноте црквеног живота, тачности христолошког вероучења и вероучења о светој Евхаристији, јер су то спојене стране једног јединог догмата, - о једној јединој богочовечанској чињеници. Тачно исповедање халкидонског вероучења неминовно води и у исповедање вере у потпуну стварност и присутност Христа Спаситеља у светој Евхаристији. „Верујем, говори се у Посланици источних патријараха, да у овој свештенорадњи присуствује Господ наш Исус Христос, не символично, не сликовито, не сувишком благодати, као у осталим тајинствима, не једним наитијем, као што су говорили неки Оци о крштењу, и не прожимањем хлеба, у смислу да Божанска Реч улази суштински у хлеб предложен за Евхаристију, - него истински, тако да се на освећењу хлеба и вина хлеб прелаже, пресуштаставља се, претвара се, преображава се у најистинитије Тело Господа, које је рођено у Витлејему од Приснодјеве, крштено у Јордану, пострадало, погребено, васкрсло, вазнесено, седи с десне Бога Оца, и има да се јави на небеским облацима, а вино се претвара и пресуштаставља се у најистинитију Крв Господа, која се у време Његова страдања на крсту излила за живот света.” И сваки пут када се служи Божанска Литургија, остварује се и пројављује се тајанствено јединство Цркве, а примањем светих тајни истински и стварно, и уопште не тек символички и интенционално, верујући се сабирају у једно васељенско тело.
Црква је једна по својој богочовечанској природи, и по својој природи она је васељенска. Она је једна тe иста, истоветна Црква и као видљива и невидљива, - видљива као „добро уређени састав немоћних и моћних чланова”, као „друштво људи”, а невидљива као благодат Светога Духа, која оживљава сваку верујућу душу, и која се открива у свој сили у светима Божјим, у „пријатељима Христовим”; а благодат је Божја, по учењу Катихизиса, „управо предмет веровања у Цркви”. Но благодат Божја пројављује се и дејствује у тајнама, али не тако да се сваки пут изнова и посебно изашиљу свише дарови Светога Духа, него саопштавањем из једне једине ризнице, једанпут дате у силаску Светога Духа на Цркву. Ниспослање Утешитеља је био једнократни и непоновиви чин, и од тада Дух Свети „борави у свету”, као онај „који је свуда и све испуњава“. Cтoгa, само преко апостолског прејемства рукоположења, само преко богоустановљеног свештенства даривани су дарови Светога Духа, и до данас се даривају онима који верују. Само кроз тајне савршаване рукама пастира, постављених по реду апостолског прејемства, они који први пут прилазе Богу, прибрајају се тајинственом Телу Христовом, видљивом и доступном на земљи једино „у лику” Богом установљеног новог „људског друштва“. Апостолско прејемство као „прејемство свештене власти”, очувано и продужавано у епископату и свештенству, јесте једина врата у Цркву и једина основа заједништва благодатног живота. Само присаједињењем једном даном извору живота човек се може оживотворити. У хиротонији према апостолском прејемству садржи се једина основа јединства Цркве, које проистиче из јединства благодати, - једно је Тело, јер је један Дух. Једна Црква јесте апостолска Црква, и само апостолска Црква може бити једна и васељенска, пoштo само она и може бити свeтa, - јер је само на апостоле „сишао Дух Свети у виду огњених језика”, и преко њих „позвао све у јединство”. На тај начин, канонско устројство Цркве, „видљиво“ и „историјско“, добија мистички смисао и харизматички темељ. Не другачије до преко црквене јерархије, преко служитеља светих тајни и духовних отаца, сваки верујући се прикалемљује васељенском богочовечанском телу Цркве, присаједињује се благодатним даровима садржаним у њеној ризници. А „духовна породица“, „братство светога храма“, који се окупљају око свог пастира, јерархијски се сједињују са архијерејством Цркве, са „свим епископством“, јесу аутентична ћелија или јединица тела Цркве. У епископу, који је слика самог Небеског Архијереја, Христа, сједињује се мноштво таквих породица. На овај начин настаје многоједно (једно у многим) овоземаљско тело Цркве. Васељенска Црква емпиријски и историјски јесте и живи у множини самопотчињених помесних Цркава. А ово одређују не само историјски, временски и пролазни услови. По примеру Христовом, сваки епископ је непосредно „обручен“ својој пастви, нераскидиво повезан с њом харизматичком свезом. И само преко те свезе омогућује се сваком чеду Цркве његово општење са свеукупном Црквом. Из овог разлога, црквено сазнање тако строго и оштро испитује сваку канонску самовољу и непослушност. Рушећи емпиријске канонске свезе, хришћанин самим тим оштећује своје благодатно-канонске свезе са свеукупним телом црквеним, и бива одсечен од њега. Једном самовољно одсечен од конкретног тела, тешко је самовољно прикалемити се Цркви „уопште“. Јединство Цркве, јединство свештенства, јединство благодати, јединство Духа - све је ово међусобно повезано нераздвојиво, те одступање од законите свештене власти значи одступање од Духа Светога, од самог Христа.
Јединство у духу је истинска основа католичанске природе Цркве. И зато је Света Црква тим самим Црква васељенска. Васељенско својство Цркве није нешто спољашње, количинско, просторно или географско својство, и уопште не зависи од распрострањености чланова Цркве свуда у свету. Свудаприсутност Цркве јe последица, но не и основ њезине католичности, јер Црква обухвата и може обухватити верне свакога народа и свих места, из разлога што је католичанска Црква. Просторна „свудаприсутност” јесте и последични и емпиријски показатељ, кога није било у прве дане хришћанства и није безусловно неопходан. Можда ће једнога дана ишчезнути, када се рашири тајна одступања и допре до „малог стада”, али Црква неће престати да буде васељенска, пошто је била васељенска и онда кад су хришћанске оштине као ретка острва биле разбацане по читавом мору неверја и непријатељства. „Ако од васељенске цркве отпадне град или област, примећује митрополит Филарет, Васељенска црква за свагда остаје целовито, неповређено тело.“ Црква је католичанске природе. И зато је она васељенска Црква не само према укупном збиру свих својих чланова или помесних Цркава, но свуда и свагда, у свакој помесној Цркви, у сваком храму, јер свуда присуствује сâм Господ, и силе небеске служе My. И ако будемо тражили спољашња одређења (дефиниције), рећи ћемо да се васељенски карактер Цркве много више изражава својством њене свевремености, у смислу да Телу Христовом подједнако припадају верни свију времена, и они који су позвани у први час, и они који су позвани у једанаести час. По речима светог Јована Златоуста, Црква је једно Тело, јер Њој припадају сви верни, „који су живели, који живе, и који ће живети”, а исто тако и „они који су угодили Богу до доласка Христова”, јер су о Њему пророковали, Њега очекивали и, биће, знали Га и „несумњиво поштовали”. На тој мистичко-метафизичкој суштинској истоветности и јединству гради се читаво литургијско тајнодејство. У њему „силе небеске с нама невидљиво служе”, и као сапутници прате свештеника док савршава Литургију: „учини да са нашим входом буде вход светих Анђела, који с нама служе и с нама славослове твоју благост“ (молитва на Малом входу на Литургији). И „духови праведни који су скончали”, и „хиљаде арханђела, и тма анђела, херувими и серафими, шестокрили, многооки, крилати, који лебде, победничку песму поје, кличу, узвикују и говоре“, као и праведници на земљи „који су достигли љубав”, и мученици који су „добро пострадали у благочешћу, и венчали се у њему”, и исповедници и сав „лик светих”, и умрли и ми, грешни и недостојни, - сви сачињавамо једно Тeлo, припадамо једној Цркви и сливамо се у једној благодатној молитви око једног Престола Господа Славе. „Шта је Црква ако није сабрање свих светих?” - запитао је Никита Аквилејски, епископ ремезијански (крај IV в.). „Од почетка века, патријарси Аврам, Исак и Јаков, и пророци, и апостоли, и мученици и остали праведници, који су били, који постоје и којих ће бити, сачињавали су једно тело. И рећи ћу још: и анђели, и господства и власти небеске саборују у истој Цркви.“ Доживљај тoг свевременог јединства пројављује се и запечаћује у свеукупном богослужбеном поретку. Може се рећи и то да се у Цркви тајанствено превазилази време, и као да оно претходи оном апокалиптичком тренутку кад „времена нећe бити”. Дотицање благодати као да задржава време, след и смену минутâ, и оно што је облагодаћено изузима из пopeткa следовања, и у некој тајанственој „једновремености” надвладава разновременост. To је неки тajанствени изглед вечности, под којим једино и можемо разумети и представити себи вечност и вечни живот. И на овај приближан начин можемо разумети како људи разних покољења заиста постају по благодати живим савременицима једни другима. Црква је жива слика вечности, и у црквеном искуству је стварно дана и остварује се тa благодатна „једновременост разновременог” у пуноти Вечног живота, која се пројављује у заједници с Вечним Царем – Христом. Црква је вечно Цapcтво, јер има Вечног Цара. У Цркви, која се сада налази у историјском странствовању, време је већ немоћно. Црква као Тело Христово јесте тајанствено предворје општег васкрсења, јер Христос Богочовек је „живот, васкрсење и покој“ својих почивших слугу. Овоземаљска смрт, растанак душе од тела, не нарушава везе верујућега са Црквом, не изводи гa изван њених предела и састава, не одлучује гa од његових сачланова у Христу. И у молитвама на парастосу и опелу молимо „Христа бесмртнога и Бога нашега“ да „настани” душе умрлих „у насељима светих”, у крилу Аврамовом, „где праведни блаженствују“; „да их настани у насељима праведних” и „придружи их праведнима“. Другим речима, молимо се за очување спона умрлих са Црквом - да остану у саставу Цркве, у „општењу са светима”. И зато нарочито изразито у овим опросним и погребним молитвама призивамо Пресвету Богородицу, анђелске силе, свете мученике и све свете, као наше небеске суграђане по Цркви. У погребном се чину изузетно снажно пројављује васељенско и свевременско самосазнање Цркве, па је молитва за умрле неопходни чин вере у Цркву као у Тело Христово. Они верни који достигну најприсније општење са самим Христом у спасоносним тајнама, не могу бити одлучени од Њега ни у смрти: „Блажени праведници који умреше у Господу — душа њихова настаниће се у добрима...“ Са дивљењем Црква придаје пажњу оним благодатним знамењима и сведочанствима која потврђују и као да окончавају овоземаљску борбу умрлих. Поштовање и молитвено призивање светих, а пре свега, Богоматере, „Благодатне”, „Царице небеске”, тесно је повезано с пуноћом христолошког исповедања и, самим тим, с пуноћом црквеног самоосећања. Угодници Божји, говорио је св. Јован Дамаскин, „уподобили су се Богу благодарећи својој жељи и усељењу и садејству Бога”; у њима „почива Бог”, „постали су ризнице и чиста обитавалишта Бога“, „имају у себи Онога коме се треба клањати по природи”; „ја их називам боговима, царевима и господарима не по природи, него по томе штo су царовали и господарили над страстима и сачували неповређено слику лика Божјег по коме су и створени, а и зато штo су се по сопственом, слободном настројењу сјединили с Богом, примили Га у дом срца свог и, примивши га, постали по благодати то што је Он Сам по природи. Зато се и прославља смрт светих, и зaтo им се храмови дижу и иконе сликају.“ Наиме, свети су и за живота били испуњени Духом Светим, а када су скончали, благодат Светога Духа увек заједно присуствује и са душама и са телима њиховим у гробовима, и са сликама, и са њиховим светим иконама, - не по суштини, него пo благодати и дејствовању... Светитељи су живи и смело стоје пред Богом; свети нису мртви..., смрт светих пре је сан но смрт,” јер они бораве „у руци Божјој”, тј. у животу и у светлости; и „сходно Ономе који је као сами Живот и Узрок Живота био прибројан међу мртве, и ми не називамо мртвима оне који су умрли у нади на васкрсење и са вером у Њега“. Светима је „подарено да ходатајствују за свет”, по сведочанству отаца VII Васељенског сабора. Али не само ради искања помоћи и ходатајствовања, света Црква учи сваког верујућег да призива прослављене свете, још и cтoгa што се у таквим призивањем, молитвеним општењем, продубљује црквено саборско самоосећање, продубљује се католичанско самосазнање. У молитвеном обраћању светима показује се мера хришћанске љубави, живо саосећање једнодушности, сила црквеног јединства; и, обратно, сумња или неосећање благодатног заступништва и посредовања светих пред Богом сведочи не само о оскудици љубави и о ослебелој братској, саборној вези и заједништву, већ и о недостатку пуноће вере у васељенски значај и силу Ваплоћења и Васкрсења. И без нашег обраћања и призивања, свети се заузимају за свет и, може се рећи, сав загробни живот светих је једна непрекидна молитва и непрестано заступање, јер, по апостолском изразу, љубав је „свеза савршенства”. И једно од најтајанственијих сазнања Православне цркве је сазерцање Покрова Пресвете Богородице, њено непрестано молитвено заступништво у сабору светих пред Богом за свет: „Дјева данас предстоји у цркви, и с ликовима светих се за нас невидљиво моли; ангели са архијерејима се поклањају, а апостоли с пророцима ликују, јер за нас моли Богородица Предвечног Бога” (кондак на празник Покрова). Учећи нас молитвеном призивању светих, Црква нас позива да ослушнемо и осетимо овај глас љубави. Велики источни подвижник, преподобни Исак Сирин, неизрециво смело је сведочио о тој свеобухватној молитви која крунише хришћански подвиг. Тај подвиг добија пунину и употпуњење, пo његовим речима, у чистоти, а чистота је „срце које милује сваку створену природу”. A на питање, штa је то срце које милује? - он одговара: „Горење срца за све створено, за људе, за птице, за животиње, за демоне и за сву твар. И од сећања на њих и од сазерцања о њима његове очи лију сузе. Од превелике жалости која обузима срце и од великог самосавлађивања такнуто је његово срце, и он не може да поднесе, ни да чује, нити да угледа ништа лоше или тугу која би потицала из твари. И услед тoгa, и за неразумне, и за непријатеље Истине, и за оне који му наносе невољу, он се непрестано са сузама моли - да буду сачувани и помиловани; исто тако, моли се и за природу оних који се умиљавају - услед његовог великог жаљења која се безмерно буди у његовом срцу, подобно Богу” (Проповед 48, по руском преводу). И ако је на земљи тако ватрена подвижничка молитва, тим више она гори тамо, у загрљајима Очевим, у крилу божанске љубави. Више пута и на разне начине пројављало се то молитвено заступништво светих, али само пуноћа црквеног самоосећања омогућава да се оно усвоји и појми. Црква у суштини не зна за усамљену и самосвојну молитву, јер хришћанину није својствено да се осећа усамљен и изолован, - он се спасава само у саборности Цркве. И пуна је дубокога смисла позната изрека: unus christianus, nullus christianus. Разуме се, свака је молитва лични подвиг и уздиже се из дубине личног срца; али поуздану силу молитва стиче управо у једнодушној љубави, и обухватали су их својом молитвеном љубављу; бежали су од овосветске сујете, али нису презирали Божју творевину. Сваки лични молитвени подвиг карактерише и мора карактерисати саборско самоосећање, једнодушна љубав, која обухвата чак и оне чија су имена само Богу позната. И као круна молитава јесте она распламсала љубав која се пројавила у Мојсијевој молитви: „Опрости им грехе њихове. А ако нећеш, онда избриши и мене из Твоје књиге у којој си ме записао” (Изл 32,32). - Евхаристијска молитва је врхунац молитви. И овде се сабира сва Црква, овде се приноси жртва и узноси се молење „од свих и за све”, овде се „помиње” сва Црква, видљива и невидљива, - и бестелесне силе и Пресвета Богородица и сви свети. Стари и до данас очувани црквени обичај и правило да се подижу храмови на светим моштима (које се мећу и у престо, и у антиминс, на коме се врши освећење Светих Дарова), још више истиче неку „физичку” блискост са прослављеним Божјим угодницима. По благодати, неким светим подвижницима је било дано да на чулни начин виде сакривено од грешног природног погледа тајанствено литургијско служење анђела, а на примеру преподобног Сергија Радонешког зна се да је више пута видео анђела како му прислужује, а познато је да се преподобни Серафим Саровски једанпут удостојио да види свечани вход Господа Славе окруженог мноштвом анђела. Такав се управо вход Господа Славе често изображава на иконама и по зидовима светих олтapa, не на символички начин, већ управо као оно што нам указује на нешто невидљиво, a штo се стварно збива. Уопште, сав живопис у храму говори нам о тајанственом јединству Цркве, о саприсуствовању светих. „Ми изображавамо Христа - Цара и Господа, не изостављајући војске”, говорио је преподобни Јован Дамаскин, „а војске Његове су свети”.
Црква је јединство благодатног живота, и у томе је основа јединства и неизменљивости вере Цркве. „Примивши ово учење и ову веру”, говорио је свети Иринеј Лионски о апостолској проповеди, „Црква, ма и расејана по целом свету, марљиво их чува, као да живи у једном дому; истоветно томе верује као да има једну душу и једно срце; сагласно тoме проповеда, учи и предаје, као да су у ње једна уста. Јер, мада су у свету различити језици, ипак сила Предања je једна и иста... Зато истину не треба тражити другде, већ јој се треба учити у Цркви, у којој су апостоли, као богаташи у ризнице, оставили у изобиљу све оно што се односи на Истину, тако да сваки који жели, може захватити из ње пиће живота. Она је управо врата живота... И тo што извире из Цркве, тpeбa волети и примати од ње предање истине.“ Није овде реч само о спољашњем, историјском, формалном прејемству и предаји, о наслеђивању вере уопште и учења као таквог, него, пре свега, о пунини, јединству и непрекидности благодатног живота, о јединству духовног искуства. Свети Иринеј упоређује веру с животним дисањем, повереним Цркви „да би га сви чланови примили и оживотворили се, у чему се и састоји општење са Христом”. И зато „где је Црква, тамо је и Дух Божји, а где је Дух Божји, тамо је и Црква и свака благодат”. На том јединству благодатног живота Свето предање се заснива и добија смисао, разуме се, уколико је тесно и неразориво повезано с прејемством свештенства као са харизмом и „служењем тајни”. У том смислу свештенство се јавља као неопходни ослонац богословља. Са свештенством је у вези „помазање истине“, charisma veritatis. По речима отаца VII Васељенског сабора, „суштину наше јерархије сачињавају Богом предане речи, одн. тачно познавање Светога Писма”. С пуним правом Православна црква исповеда да „без епископа не само да Црква није Црква, него се и не може назвати Црквом, нити хришћанин хришћанином. Јер епископ, као апостолски прејемник, добивши од Бога власт разрешавати и везивати грехе полагањем руку и призивањем Светога Духа, жива је икона Бога на земљи и, по свештенодејственој сили Духа Cветога, изобилан је извор свих тајинстава васељенске Цркве којима се стиче спасење. Епископ је толико потребан Цркви колико дисање човеку и сунце свету” (Посланица источних патријараха). Као ризница благодатног живота, Црква је мистички старија од Еванђеља, старија од Светога писма уопште, као што је и историјски Црква старија од писаних Еванђеља, старија је од новозаветног канона у њој самој установљенога. He почива Црква на Еванђељу, већ се Еванђеље проповеда и сведочи у Цркви, и овим сведочењем потврђује се у својој богонадахнутој истинитости. Цели Нови завет је глас Цркве написан за хришћане, а обраћа се већ просвећеним (крштеним). И ван Цркве једноставно нема Светог писма као речи Божје; у сваком случају, оно је лишено непорециве и поуздане чврстине, сија умањеном и бледом светлошћу, уколико се још чува благодатни печат Цркве. Јер „нико не може казивати о Господу Исусу осим Духом Светим”. Свето Писмо је основни и почетни део живог црквеног предања, и зато је оно управо неодвојиво од црквеног живота. „Верујемо, каже Посланица источних патријараха, да је Божанско и Свето писмо богонадахнуто, те смо дужни да му верујемо без поговора, и тo не по својој вољи, него управо онако како се изјаснила и предала нам католичанска Црква... Пошто је и једног и другог узрочник један и исти - Дух Свети, тo је свеједно да ли ћемо се учити од Писма или од Васељенске цркве.“ Bepност Предању није верност старини или спољашњем ауторитету; то је неизменљива и жива веза с пунином црквеног живота. Предање није нешто спољашње, доступно са стране, нити је то тек историјско сведочанство. Живи носилац Предања јесте Црква, и само изнутра и унутра у Цркви, за онога који живи у Цркви Предање је потпуно аутентично. Оно је слика и пројава Духа Светога који живи у Цркви, његова непрестана благовест и откривање. Предање је сами живот Цркве, и зато је религиозна пуноћа црквеног живота тако нераздвојиво повезана са неразоривом верношћу отачком Предању. Ослањање на Предање је ослањање на свагдашње и свеопште црквено сазнање, и отуда претпоставља учешће у томе сазнању. Предање је слика васељенске и свевременске природе Цркве, и за живе чланове црквенога тела оно није историјски ауторитет, но вечни и неизменљиви, свагдашњи и свудаприсутни благодатни глас Божји. Вера се не учвршћује примером или завештањем прошлога, него благодаћу Духа Светога који сведочи свагда, сада и увек и у векове векова. Примајући црквено учење, ми „следујемо” Предању управо као „богоглаголивом учењу”. Према прикладном изразу Хомјакова, „у Цркви Предање не чувају и не пишу ни поједина лица, ни мноштво лица, него Дух Божји који живи у црквеној плироми”. „Сагласје са прошлим” јесте другоразредна, мада савршено неопходна последица јединства духоноснога опита у свеукупном продужењу црквене историје. Наиме, свагда и неизменљиво „један и исти Xpистос открива се у општењу тајинстава, и једна истa божанска благодат обасјава верујуће душе. И само схватање и примање Предања тесно је повезано с вером и опитом неизменљивог благодатног присуства Господа у Цркви. „Ко говори, учио је знаменити православни подвижник и сазерцатељ свети Симеон Нови Богослов, да данас нема људи који би љубили Бога и удостојавали се примати Духа Cветoгa и крстити се од Њега, тј. препородити се благодаћу Светога Духа и постати синовима Божјим, са сазнањем, опитним искуством и сагледавањем, - тај руши сав Промисао Божји о свету оваплоћеног Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, и јавно одбацује обновљење Лика Божјег... Мени изгледа да такав гордељивац говори: узалуд се сада чита Свето Еванђеље, узалуд се читају или, штавише, узалуд су написана дела Светих отаца наших... Није ли очигледно да они који тако говоре, затварају небо које је oтвориo за нас Христос Господ својим силаском на земљу, и спречавају пењање на небо, што је обновио за нас тај исти Христос Господ.” Порицање важности Предања је у суштини порицање саме Цркве као Тела Христовог, умањивање и непримање дарова Духа Светога. Иза порицања Светога Предања као да стоји мисао да су верујући напуштени од Xристa и морају Га изнова тражити; a овим се усвајање искупитељнога дела Христова препушта субјективности и самовољи. Међутим, примање црквеног Предања није ништа друго до вера у непрестани боравак Господа у свету, примање и потврђивање благодатне непрекидности која освећује живот. По веровању Православне Цркве, свагда и неизменљиво „Дух Свети учи Цркву кроз Свете оце и учитеље... Саборна Црква не може грешити или заблудети и изражавати лаж уместо истине, јер Дух Свети који увек дејствује кроз истинске служитеље Оце и учитеље Цркве, чува је од сваке заблуде” (Посланица источних патријараха). И уколико верујући дубље сраста у црквену пунину, тим шири и спокојнији пocтaje његов црквени опит, и тиме му је разговетније и јасније духоносно Предање.
Истинито учење о вери садржи се у Цркви, и зато је ономе који живи у Цркви то учење дано, а не додано, и ма колико да је несравњено теже садашње „делимично” познање од обећаног познања „лицем к лицу”, ипак сада, као и свагда, пуна и завршна истина се открива у црквеном опиту, истина једна и непроменљива - јер се открива Сам Христос. По апостолском изразу, верујући у Цркви „имају помазање од Светога, и знају све”. Пуна истина - и само једна неупрљана истина - изражена је у догматским одредбама васељенских сабора; и ништа од догмата православне вере неће отпасти, ништа се неће изменити, и никакве нове одредбе које би мењале смисао старих, неће се доносити. И отуда, не може бити догматског развоја, јер догмати нису теоретске аксиоме из којих би се постепено и доследно развијале „теореме вере”. Догмати су „богоподобна” сведочења човечјег духа о виђеном и испитаном, о ниспосланом и откривеном у саборном искуству вере, о тајнама вечнога живота, откривеним Духом Светим. Све се оне потпуно јасно откривају у католичанском опиту вере, у реалном додиру са „невидљивим стварима”, и зато је у Цркви немогуће двоумити се и „допуштати” друге догматe, - у другим догматима би се откривао и скривао други живот, други опит, тицали би се нечег другог. У догматским одредбама вере огледа се и печати се „живот у Христу”, обитавање Господа у верујућим. По речима Спаситеља, вечни живот се састоји у савршеном богопознању, - и мада не свима, но само „чистима срцем” видљив је Господ, но видљив свагда, - без разлике времена и рока, истоветно, премда и разнообразно. У Цркви нису могућа никаква „нова откривења”; сва ишчекивања „нових пророштава“ и нових „завета“ једном за свагда су одбачена и осуђена Црквом још у борби против монтаниста, који су директно и несумњиво противречили основној садржини новозаветног Откривења и рушили саму суштину христолошког догмата. Једино ново што Црква ишчекује, и треба да ишчекује, јесте Други долазак, завршетак историје, када „времена неће бити”, када ће се одржати Страшни суд и када ћe се појавити Царство Славе. Оваплоћењем и Васкрсењем Сина Божјег све се „сврши”. После Вазнесења Господњег Христос Богочовек седа с десне стране Оца, и зато Дух Свети борави у свету неодступно, и непрекидно се открива у угодницима Божјим. Ово прослављање, које обогаћује свет благодаћу, не мења природе историјског живота, који ocтајe вазда исти у свом распону од Педесетнице до „Суда великога дана”. Ни у прошлости није било догматског развоја. Догматски спорови вођени су у древној Цркви не око садржине вере. Пред појавом ванцрквених учења, богомудри пастири и учитељи Цркве тражили су и ковали „подобне” изразе за још неутврђеног у словесне одоре свецелог и истоветног опита, „речју разума састављали су догмате, које раније излагаху речима прости рибари, смисаоно силом Духа”. У овој непосредној пуноћи и аутентичности опитног богопознања садржи се и основица и подршка оној снажној смелости с којом је апостол Павле анатемисао све оне који би почели да уче другачије од онога што је он проповедао. Наиме, Црквом чувано Еванђеље Царства није човечја проповед, и није предано од људи, „него откривењем Исуса Христа”, и у њему се садржи „потпуно поимање, познање Тајне Бога и Оца и Христа”. Вера је опит, и зато смело тврдимо: „ова вера је истинита...” Вери је по суштини својствен догматски аподиктизам, „јер Син Божји Исус Христос није био ‘да’ и ‘не’, него је у Њему било само ‘да’“, по речима светог апостола Павла. Разуме се, сасвим опрезно и са cтраxoм Божјим треба рачунати с немоћима нашег поимања, са недовољношћу наших исказа пред неизрецивом Тајном. И крајње обазриво треба се опходити према гностичким саблазнима „доказане вере” и разлучити оно историјско-условно од непроменљивог, разлучити богонадахнуте догмате, потврђене харизматичким сведочанством и печатом васељенских сабора, од богословских мишљења, чак и неких Светих отаца. И овде се сусрећемо с другачијим поимањем догматског развоја, управо обрнутим од изложеног. Под могућношћу догматског развоја честo се подразумева могућност даљег учвршћивања једном даног благодатног искуства у општeважећим одредбама и формулама, могућност нових општеобавезујућих и непогрешивих формула по још нерешеним догматским питањима, другим речима, могућност логичке кристализације црквеног искуства, при чему, по потањима унапред решеним, као да су пуни и адекватни изрази тајне благочешћа изложени у неизменљивом богословском систему. Наравно, не треба одбацити, нити пак подврћи сумњи могућност одржавања нових васељенских сабора, који би пo надахнућу Духа Светог новим одговарајућим изразима разјаснили неизменљиву апостолску веру и, као и седам васељенских сабора, својим сведочанством несумњиво би разграничили православно вероучење од лажних и погрешних двосмислица и мишљења. Па и поред тога, има неких ситних саблазни већ у самој тој потреби за даљим одређењима и ограничењима којима се некако шематизују живи црквени опити и излажу опасности да буду претворени у логичко богословствовање о вери. Према тачном запажању једног православног богослова, јеретичко је не само оно што се стварно и непосредно противи догматском учењу, но исто тако и оно што себи присваја општеобавезни и догматски значај, знајући да тога нема. За онога који има погрешно мишљење о хришћанским истинама, карактеристично је управо то настојање на логичкој исцрпности вере, тежња ка замени живог богоопштења религиозно-философском спекулацијом о божанском, живота - учењем. Заблуде и јереси увек се рађају из неког умањивања црквене пунине, из гашења црквеног самоосећања; јављају се као последице егоистичког самопотврђивања и осамостаљивања. И, најзад, свако отцепљење од Цркве, сваки раскол или схизма – макар у заметку - jecтe јерес, јерес против догмата о Цркви; историја сведочи да код оних који су се одвајали од заједнице, пре или после, али сасвим неизбежно, верско учење мора претрпети дубока извртања и изопачења, а, на крају крајева, може се сасвим и разводнити. У том погледу врло тачно се изражава свети Кипријан Картагински: „сваки, који се одваја од Цркве, сједињује се с незаконитом женом”.
Знање о Цркви не исцрпљује се догматским одредбама, јер је црквени опит шири и пунији од њих. Божанско откривење, посведочено и изражено Светим писмом, далеко је од тога да је потпуно откривено и објашњено. Оно живи у Цркви, мада је ограђено и заштићено символима вере, вероисповедањима и догматским одредбама (дефиницијама). Лично искуство чеда Цркве, које управо омогућава спокојно постојање „богословских мишљења“, не прикрива се догматским вероисповедањима. По питањима црквеног опита много је тајанствених истина, за чије постизање остаје слобода у сазнању верујућег, слобода ограничавана и руковођена само категоричким одбацивањем извесних намерно лажно дефинисаних мишљења. Остаје слобода и при објашњењу и поимању оних истина које посведочавају непогрешиви опит и глас Цркве. Наравно, овде нема места за субјективну, спекулативну самовољу. Живо богословствовање у својим коренима и основама треба да је интуитивно, да се руководи опитом вере, визије, а не да буде самодовољни дијалектички двиг инертних апстрактних схватања. У начелу, догмати вере су истине опита, истине живота, и морају се и могу откривати не кроз логичку синтезу или анализу, него само кроз духовни живот, кроз присуство посведочених догматских дефиниција опита. У основи православних „богословских мишљења“ и судова треба да лежи не (логички) закључак, него непосредно виђење, сазерцање, што се достиже само молитвеним подвигом, духовним развојем верујућег човека, живим општењем с вечним опитом вере. „То што се садржи у овим речима, вели св. Симеон Нови Богослов, не треба називати мислима, него сазерцањем истински постојећег, јер и ми говоримо о ономе што смо стекли сазерцањем. Отуда, оно што је казано мора се назвати приповедањем о сазерцаваном, а не опонашањем... Тако се уверавамо у то да наше речи нису о постојећем (природи) и пројављеном (феноменима), него о ономе што се већ збило.“ Богословствовање се дефинише и руководи предањем, које су засведочили и изразили богомудри Оци и Учитељи Цркве, које тиме што их познаје као „лик светих“ објављује као поуздане сведоке чврстог залога вере урученог Цркви. Међутим, светоотачки „теологумени“ нису од истог значаја као догмати Цркве, у стогом смислу, и немају једнаку учитељску снагу. Њихов смисао и значај је у оном благодатном чину који пројављују и који их надилази. У њиховом разјашњавању често се свети Оци међусобно разилазе, што ни на који начин не потреса нити нарушава јединственост и истоветност њихове вере, сазнања и опита. У таквој разнообразности нема никакве противречности аподиктичком постојању вере. И по речима св. Иринеја Лионског, „услед тога што је вера једна и иста, то онај који може много рећи о њој, не додаје ишта, а онај који каже мало – ме умањује је. Веће или мање познање неког схватања не састоји се у измени саме садржине, него у брижљивом испитивању мисли садржане у причама и у усаглашавању са садржином вере.“ „Богословско мишљење“ је суд унапред о неизрецивој пунини живота, која се пројављује у опиту молитвеног општења у Цркви. И чак њихова противречност, њихов међусобни антиномијски сукоб сведочи само о неизрецивости, о логичкој неизмеривости тајни вере, појмљених у опиту вере, а, заједно с тим, можда, и о извесној превремености њихове озакоњене и догматске пројаве и исказа. Није случајно што се сазнање Цркве уздржавало од консолидовања и прихватања теологумена, задовољавајући се само одсецањем саблажњивих путева богословствовања. Није случајно, на пример, што сазнање Цркве о коначној судбини света и човека није било обучено у догматску одору, мада су историјски услови живота древне Цркве очигледно давали довољно повода за то, али су само непосредна лажна учења и заблуде били изобличавани, оповргавани и одбацивани. Много од онога што се јасно види и садржи у црквеном сазнању није прихваћено непосредно Црквом. У овоме треба видети сведочанство тога да, по апостоловој речи, ми сада видимо само делимично (1 Кор 13,12), и да има много скривенога до „светлог и објављеног дана“ Господа Исуса, који долази са славом. Према тумачењу св. Максима Исповедника, у овом свету и човек који је достигао највише „савршенство према свом делању и сазерцању“, има само неки део познања пророштва и залога Светога Духа, а не саму њихову пунину, и само „у неко време, по окончању векова, ући ће у то стање савршенства, којег кад се удостоји, почиње да сазерцава самобитну Истину, лицем к лицу“ и да добија у њему доступној мери „сву пуноћу благодати“. У Цркви је дана пуноћа знања и познања, не у различитим епохама историје, него кроз свеукупно странствовање Цркве као у целини, и то оно неизрециво стање благодати по Другом доласку Христовом, у којем се „није јавило оно што ће бити“. Делимичност и неизрецивост садашњег знања не нарушава његову изворност, штосв. Василије Велики објашњава аналогијом: „Ако су очи намењене за познање видљивога, из тога не произлази да све видљиво подлеже гледању; небески свод се не може сагледати једним погледом – и то исто треба говорити о Богу.“ Црквене ризнице свецеле истине отварају се свакоме према мери његовог духовног узраста. И уопште, може се допустити да се прикривеност црквене пунине доводи у везу с динамичком суштином Цркве као савршаваног Искупљења, као живог процеса спасења, освећења и преображења света. Није случајно што у догматским одредбама вере нису изложене управо оне истине које се тичу или саме изградње „нове твари“ или њене коначне судбине, одн. чињенице што се то још није завршило и није достигло испуњење у времену, што се још „види како дејствује“ и што то изграђивање твари још није познато. И у већ откривеним догматима вере остаје прикривено оно што се у њима односи на будући век. Света Црква није изрекла категоричан суд о начину дејствовања и обитавања Духа Светога у свету, нити пак о загробној судби праведника и грешника, нити о много чему другом што је преостало да се саврши. Она је сведочила само о томе да вечно постојеће Биће уопште није повезано са икономијом у времену (догмат o Tројичности Бога), нити са оним што се није јасно и потпуно открило (догмат о Лику Спаситеља). А у христолошком догмату запечаћено је првенствено то што је у вези са оним што се догодило у времену (Ваплоћење, стварност страдања, смрт на крсту, Васкрсење, Вазнесење), или оно што је из будућности открио сам Спаситељ (Други долазак, опште васкрсење и др.). О многим стварима Црква сведочи не толико догматски, колико литургијски, између осталог, о кругу великих годишњих празника, као о Вазнесењу и Преображењу, Успењу Богоматере, Воздвижењу Животворног Крста. Она сведочи о много чему што није догматски дефинисано и што се односи на остваривано и још неостварено освећење света. Тајна Вазнесења Господњег може се потпуно разоткрити само у Другом доласку Христовом, - „како Га видесте да одлази на небо...“ (Дап 1,11), - јер само тада и кроз опште васкрсење пројавиће се пунина упостављања тварне телесности у нетрулежности. А с тим у вези је и тајна Преображења Господњег, овлаш откривена у саборном сведочењу о таворској светлости. А о Богоматери је откривено само то што се садржи у епитетима „Богородица“ и „Приснодјева“, док богослужбено празновање њеног Успења открива далеко више. Много чега је дано непобитно једино у предзнању (антиципирању). И само христолошко знање о испуњењу и коначности достиже се само онда када буде испуњено дело Христово, „кад Он буде предао царство Оцу“. Тајна богочовештва се испуњава, дејствује у свету, и отуда је још непозната човечанству у развоју.Ова тајанствена догматска неизрецивост својевремено сведочи о мистичкој стварности времена, тог историјског времена у којем дејствује освећујућа благодат Божја, у којој тајанствено живи и развија се Црква Божја, неизменљива, али расте, „све док сви не достигнемо јединство вере и познања Сина Божјега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф 4,13), и када ће, према апостолу, „све, од малог до великог, бити познато Господу“ и када ће се у име Исусово „приклонити свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом“ (Флп 2,10), и „царство света постане Царство Господа нашег и Христа његовог“. Напротив, у потреби да се забележи чврсто сва пунина црквеног опита, надања и предзнања у непогрешивом систему завршних догматских одредби, изражава се извесан историјски докетизам, умањење временске стварности, умањење тајне Цркве, умањење будућег Доласка у слави, - може се рећи, рђави остатак времена, при чему се стварно „обожење“ твари и развијање у благодати замењује логичким разоткривањем безвремених и апстрактних логичких појмова. Догматски се не исповеда све што је видљиво и проповедано у Цркви, макар да је све дано у развојном и оствариваном опиту Цркве, која неизмениво и неразлучно борави са својом Главом, Христом. Наша нада нас води изван предела историје, као мучне смене и следа природних рођења и смрти - ка Васкрсењу. Још се није збило и испунило Писмо, и не оно што је било, него оно чему се надамо, према обећању, открива се у „последње дане“.
У историјском ходу и на Цркви ће се остваривати горка реч јеванђелиста: „својима дође, и своји Га не примише“ (Јн 1,11). И свет замрзну Цркву, као и Христа, пошто она није од овога света, као што ни Господ није од света. У овоме се открила страшна тајна отпадништва и противљења, страшна и непозната за верујући дух. И само срце задрхти при помисли што се и у историји Цркве поново раздире риза Господња. Божански завет „јединства духа у свези мира“ потире се и не испуњава се. То искушење и та саблазан биће превладани једино у пунини и сили халкидонског вероисповедања, које учи да се и у Цркви као Телу Христовом прави разлика између неразлучивих природа – божанске и човечанске, тако да слабашност и противљење твари не обеснажују благодат. Али уморено и ослабљено сазнање малодушних и колебљивих хришћана тражи други и лакши излаз из своје забуне – оно не прима на себе трагичну тајну слободе, изражену како у послушности, тако и у непослушности. Разгорева жеђ за усаглашавањем (договором) и помирењем, и изражава се склоност ка потцењивању неслоге и подељености, како би се путем попустивости и уступака при неком „минимуму“ постигло „сједињење“. У област вере уводи се релативност и чак „адогматизам“. „Вероисповедања“ се некако изједначују, тумаче се као историјски равноправна и чак као промислитељно усаглашени видови људског познања божанске истине. Проповеда се флексибилна трпељивост према различитости у мишљењу, - све у нади да ће у неко доба у ограниченој синтези из свих ових мишљења настати здраво дрво, док ће људска љуштура у сваком од њих бити одстрањена. Иза такве замисли скрива се својеврсни црквено-историјски докетизам, неосећајност за стварност и пунину божанског откривења у свету, неосећајност за тајну Цркве, несхватање њене природе. Ваистину, не само мистички, него и историјски, подељеност у вери увек се пројављивала не само кроз расколе и отпадију, него и одељивањем од Цркве. Једини пут ка њиховом предефинисању јесте пут поновног сједињења или повратка, а не уједињења. А може се рећи да се противречна „вероисповедања“ уопште не могу сјединити, пошто је свако од њих самозатворена целина. У Цркви је немогућ мозаик разнородних делова. Једни наспрам других не стоје неравноправна „вероисповедања“, него Црква и раскол, које повезује противљења. Раскол се може зацелити једино његовим превладањем, повратком Цркви. Нема и не може бити некаквог „делимичног“ хришћанства – „зар се Христос раздели?“ (1 Кор 1,13) – постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, па верујући, по речима св. Кипријана Картагинског, „немају другог дома до једне Цркве“.
Сва твар је возглављена и сједињена у Христу, а својим Ваплоћењем и очовечењем Син Божји, према познатом исказу св. Иринеја, „изнова је започео дуготрајни низ људских постојања...“ Црква је духовно потомство Другог Адама, и кроза сву историју испуњава се и довршава његово искупитељно дело, а његова љубав цвета и гори. И кроз векове Црква, идеални циљ творевине, блиста у пророштву. Црква је „испуњење“ Христа; а по речима Златоуста, „једино онда испуниће се глава кад се успостави савршено тело“. Постоји извесно тајанствено кретање од страшног дана Педесетнице, - кад је сва твар, чини се, примила огњено крштење Духом, и у њој се учврстила неразорива ризница благодати, - према оној крајној тачки, кад ће се јавити свети град Нови Јерусалим како силази с небеса, а где више неће бити храма, јер ће Господ Бог Сведржитељ бити храм и Јагње. Своје максимално испуњење Црква ће постићи у васкрсењу мртвих и у животу будућега века. Откривење св. Јована тајанствено сведочи о овоме: „Ево Скиније Божје међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити његов народ“ (Отк 21,3). У постојању Цркве предречено је и наговештено прослављење твари. То је разлог што усред овоземаљских невоља и таштина наше срце се не узнемирава и не боји, пошто имамо обећање: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Мт 28,20).
С руског превео протођакон Радомир Ракић
