Оци Европе: Август и Карло Велики
У царској Вијени, на путу на архијерејску интронизацију Владике Андреја Ћилерџића, потписник се, главом без обзира тражећи спас од немилостиво опекле звезде (34° C у хладу), на игру фортуне обрео у одајама „Уметничко-историјског музеја у Бечу“, на изложби у једном његовом кабинету, насловљеној „Оци Европе. Август и Карло Велики“ - „Väter Europas. Augustus und Karl der Große.
Пре равно 2000 година умро је римски цар Август, а пре 12оо година Карло Велики. Двема личностима које су трајно одередиле историјску судбину Европе, посвећена је ова изложба у сепареу музеја (Kabinettausstellung), настојећи да на символичан, а ипак репрезентатаиван начин примерима непоновивих ремек-дела изрази мисаони универзум, сјај и величину ове двојице горостаса европске повеснице.
Нека на овоме месту у контексту повода нашег примарног циља у Бечу – увођење у трон Епископа аустријско-швајцарског буде асоцијативно везан и један уникатни експонат - „Евангелијум са крунисања“ Карла Великог.
Ове, 2014. године навршава се двехиљадугодишњица смрти римског цара Августа (Gaius Julius Caesar Octavianus Augustus).Његова четрдесетогодишња владавина, спојена са појмом "Pax Augusta" (Августовски мир), била је једна од најдужих у историји Рима. Август је рођен у Риму 23. септембра 63. пре Христа, а умро у Ноли 19. августа 14. после Христа. Он је оснивач Римског царства и први римски цар који је владао од 27. године пре Христа до смрти, 14. године после Христа. Чињеница да је успоставио мир унутар империје, последица је тога што је готово беспрекидно водио освајачке ратове, тако да је Римска Империја под његовим жезлом и мачем доживела највећу територијалну распрострањеност. За четири деценија своје власти Август је положио темеље политици, архитектури и кулури која и данас даје непоновив печат Европи. При томе је инсценација онога што зове се „златно доба“ („aurea aetas“) августовске епохе постављено у центар ове изложбе. Различити портрети Августа у мермеру и бронзи, рељефима и нумизматичким серијам сведоче о јасној политичкој иконографији као саставном делу његове империјалне свести о моћи.
У јануару ове године се навршило 1200 година откако је, након 45 година живота на краљевском и царском трону, са царском круном столовао Карло Велики (lat. Carolus Magnus; на француском и енглеском Charlemagne; на немачком Karl der Große), називан и Pater Europae, „отац Европе“. Он је доживео старост од 66 година. Рођен је 2. априла 748. г. у Лијежу, на по пута између Париза и Ремса. Веома добра организација привреде и ефикасна војна организација, као и препород античког знања, допринели су његовој успешној владавини. Границе свога краљевства, а потом и царства, проширио је на југ, север и исток. Током девет ратова пошло му је за руком да припоји Франке, Алемане и Баварце и подреди их франачкој државној философији.
Без Божјег благослова – то је знао Карло Велики – није се могло ништа остварити. Поразе је узео као повод за опсежне црквене, правне и социјалне реформе. Оне су служиле укрепљењу вере у народу и устројству Цркве зарад очувања правде, мира и слоге, учвршћујући тиме и стабилност владаоца. Но богослужбена пракса је изискивала исправност у сваком погледу, у животу, делању и вери. Свети Списи су морали бити схваћени (и тумачени) у правој вери, а молитве и богослужења су морала да теку са усана без грешака. Латинску културу, која се налазила у силазној линији у раном средњем веку, сада је требало обновити новим енергијама и еланом како би се Богу исправно служило. Црква је под Карлом добила ред и поредак, односно своје право устројство: расподелу парохијских округа на селу, бискупије са једним градом као катедром бискупа/епископа, редовне дијецезалне/епархијске синоде, надбискупије, односно архиепископије, са одговарајућим синодима и изнад свега Апостолска Столица, над којом не постоји људски суд или инстанца.
Краљев напор је наишао на благослов: “Свемогући Бог га је за сва времена предодредио за победника“, како Карлове победе агиографски коментарише један његов савременик. Ратни походи нису имали само војну сврху, већ и симболични смисао и представљали су културни капитал. Подвргавањем Саксоније својој империји пошло му је за руком оно што ни славном императору и цезару Августу није пошло за руком. Са Лангобардима у Италији задобио је нове изворе материјалног и духовног благостања, а освајањем Рима (caput mundi), симболичног центра свеколиког Окцидента, и сва средишта царских престоница на Западу – Трир, Арл, Милано, Равену и Рим.
Два централна експоната ове изложбе и две њене „иконе“ су „gemma augustea“ и „Јеванђеље са крунисања“ Карла Великог. Изложбу је приредио Георг Платнер, директор Секције за старине овог музеја у сарадњи са Францом Кирхвегом и Михаелом Алрамом из одељења за нумизматику овог музеја.
Чини се да није могло бити лепше ритуалне припреме и символичнијег увода у предстојеће литургијско увођење у трон Епископа аустријско-швајцарског Андреја но што је потписник доживео у царској Вијени у којој ће столовати харизматични Архијереј Андреј.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
