Оци и учитељи Цркве: Григорије Чудотворац, Иполит Римски, Кипријан Картагински
Оци и учитељи Цркве: Григорије Чудотворац, Иполит Римски, Кипријан Картагински, антологија, том III, с руског превео Миливој Р. Мијатов, Хришћанска мисао, Нови Сад 2007, стр. 300.
Вредни протојереј Миливој Мијатов приљежно преводи дела Светих отаца и учитеља Цркве која до сада нисмо имали на српском језику. Овога пута он се предузео превода извода дела наведених Светих отаца, како их је припремио за штампу јеромонах Иларион (Алфејев), данашњи Митрополит волоколамски, и објавио у Москви 1996. г. с биографским и библиографским предговорима свакоме од њих.
Св. Григорије Чудотворац (рођ. око 213) био је Епископ неокесаријски, као први хришћански Епископ у родном граду, и на трону је провео око тридесет година. Кад је постао Епископ, у том граду је било свега седамнаест хришћана, а у време његовог престављења у истом граду је остало свега седамнаест пагана. Светитељ је учествовао у раду Антиохијског сабора 265. г., а упокојио се у време владавине цара Аурелијана (270-275). Посмртна слава светог Григорија Чудотворца распростирала се далеко изван предела Неокесарије: у четвртом веку су велики Кападокијци сматрали да је управо он оснивач Кападокијске Цркве. Свети Григорије Нисијски је написао Похвално слово у његову част.
Главна дела светитељева су Благодарна реч Оригену, Кратко изложење вере, Канонска посланица, Тумачење Еклезијаста (Проповедника) и трактат Теопомпу, о могућности и немогућности страдања Бога. Ово су несумњиво светитељева аутентична дела, мада постоје и спорна или сумњива и изгубљена дела, од који наводимо: трактат Филагрију, о једносушности, што је у ствари превод на сиријски језик с грчког Посланице Евагрију, о Божанству светог Григорија Богослова. Овде спада и трактат Татијану, о једној души; за његово име се везује и неколико проповеди, и др. Под именом светог Григорија сачувано је и неколико фрагмената догматске и егзегетске садржине, као и седам кратких моралних поука. Друга дела су изгубљена.
Прота Мијатов је за ову антологију светоотачких текстова превео Благодарну реч Оригену (стр. 13-42) и Теопомпу, о могућности и немогућности страдања Бога (стр. 43-61).
Иполит Римски је био свештеномученик; Грк језиком, мислима и начином размишљања; он је последњи римски аутор који овај језик користи као основни. Јеромонах Иларион истиче да је Иполит познавао добро александријско богословље. Био је противник слабљења канонске дисциплине у Цркви, па се борио за увођење строгих казни за грешнике и јеретике. Иполит се одвојио од Римске Цркве и установио невелику, али врло утицајну групу ригорозно настројених хришћана, који га прогласише за Епископа Рима. Његова схизма је трајала још много година после папе Калиста. Тек око 235. г. група Иполитових присталица измирила се с Римском Црквом. Иполит је мученички скончао у Сардинији.
Од Иполитових радова најпре се спомиње Апостолско предање (око 215. г.), затим Синтагма или Против свих јереси, Изобличење свих јереси, О Христу и антихристу (око 200.г.), Тумачење књиге пророка Данила (око 204. г.), Тумачење Песме над песмама, О благослову Јакова, Историја Давида и Голијата, и друге. Иполит је писао хронике и беседе, а неки списи су изгубљени.
За овај зборник прота Миливој Мијатов је превео О Христу и антихристу (стр. 77-106) и Апостолско предање (стр. 107-131).
Житије свештеномученика Кипријана Картагинског је познатије нашем читатељству: то је светитељ прве половине 3. века. Најважнији списи су му Књига о ништавности идола, Три књиге сведочанстава против Јудејаца, Књига о одећи девственица, Књига о палима, Књига о јединству Цркве, Књига о Молитви Господњој, Књига Димитријану, Књига о смрти, Књига о добру трпљења, Писмо Фортунату у похвалу мучеништва, затим писма.
Познати преводилац с руског језика, прота Мијатов доноси на српском језику: Књига о ништавности идола (стр. 149-155), Књига о палима (стр. 157-178), Књига о јединству Цркве (стр. 179-197), Књига о Молитви Господњој (стр. 199-219), Књига о љубомори и зависти (стр. 121-230), Писмо Фортунату о похвали мучеништва (стр. 231-252). Следе Писма: Донату о благодати (1), Мученицима и исповедницима који су молили опроштај за пале (10), Писмо народу (11), Тиду –о крштењу деце (46), Тиварјанима – похвала мучеништва (48), Квинту – о крштењу јеретика (58), Цецилију – о тајанству чаше Господње (63), Сукцесу – о повратку изасланства из Рима са извештајем о гоњењу (65), Клиру и народу – о свом привременом удаљавању пред страдањима (66).
Протођакон Радомир Ракић
