Од вишка знања не боли глава
Једно сведочанство о љубави према ближњима, које вере и из ког народа били: добри ставрофор Раде Савић и протојереј Влајко Грабеж – двојица великих људи у смутна времена
Када је несретни рат већ увелико бјеснио територијама некадашње СФРЈ, у септембру мјесецу пошао сам у први разред основне школе, заједно са својом сестром (близанком). Како се након комунистичког периода у просвјетно-школске установе вратила вјеронаука као наставни предмет, тако је и нас задесило то, да морамо бити оцјењени из тог предмета. Међутим, ми нисмо ишли на часове исламске вјеронауке јер тада у Шипову није било ни једног хоџе. Они су отишли са првим конвојима Муслимана-Бошњака према Централној Босни.
По тадашњим писаним или неписаним просвјетним законима, ми дјеца других вјероисповјести у Шипову, морали смо присуствовати часовима православне вјеронауке, јер нам другачије нису могле бити закључене оцјене. Одмах су против такве одлуке устали поменути Раде Савић и Влајко Грабеж. Као људи, који су свој живот посветили да служе Господу Богу и народу, знали су да никог не треба присиљавати на нешто што истом није угодно, те да нема вајде од вјере која се насилно спроводи. Колико се сјећам, до краја су остали вјерни својим ставовима. Вјероватно су их други осуђивали, не гледајући очима којим њих двојица гледају. Наравно, нама дјеци није било лако, јер смо се питали зашто нас неко на нешто тијера, а школу смо замишљали као неко срећно мијесто. На почетку школовања на часове вјеронауке долазио је неки млади прота (вјероватно је био приправник), чијег се имена нажалост не сјећам, али и он је био истих ставова као Раде и Влајко. Ја добро разумијем, а и знам да њих двојица, као и СПЦ, нису ништа криви у вези ове праксе коју је спроводила тадашња ратна власт. Они нису могли ништа учинити, како би се ти писани или неписани закони укинули. Само су радили свој просвјетни задатак, задатак вјероучитеља, закони и грешке администрације нису били њихови пропусти. Видјет ћемо да и протести ових великих људи нису уродили плодом.
Ставрофор Раде и протојереј Влајко, као и млади прота су одмах на првим часовима причали са нама, а вјероватно и са осталом неправославном дјецом говорећи: „Знамо дјецо да вам је неугодно, ал’ вјерујте и нама је такође. Брзо ће проћи ове недаће, а ви ако хоћете учите нашу вјеронауку, а ако нећете, вама ће ваше чика проте свакако уписати позитивне оцјене, да вас нераздвајамо од друге дјеце“. Ох, како су то биле благе и очински изговорене ријечи. Некако сам, бар ја, имао осјећај да су они ту како би нас заштитили ако би нас неко узнемираво, или нам требао било какав вид помоћи.
О овоме смо такође причали са својим оцем, који нам је исто говорио да ће све невоље брзо проћи, а да од „вишка“ знања глава не боли. Тако смо и нас двоје почели похађати часове православне вјеронауке, али ће доћи до тога да ћу ја, као што сам се интересовао за друге предмете, такође заинтересовати за изучавање православне вјеронауке, с тим незаборављајући своју исламску вјеру. И данас знам Оче наш, Десет Божијих заповјести, пар других молитви, као и очитати неке славе. Било је истине у оној реченици мога оца, да од „вишка“ знања глава не боли. Временом сам био међу најбољим ученицима, док је сестра била на некој „златној средини“. Младе проте, Раде и Влајко су се често смјењивали у мом разреду, па су скоро увјек грдили моје школске другове, православце: „Кад могу они као Муслимани бити овако марљиви, онда морате и ви!“. После завршених часова, често су нас заустављали и питали да ли нам нешто треба, дирали нас ико, те како су тата и мама? Некако су увјек бдјели ту, над нама као и над осталом муслиманском дјецом, као какви анђели чувари.
После свега, дошао је и дан када смо морали, стицајем ратних околности, напустити Шипово. Са свима смо се поздравили и отишли у дуго четворогодишње избјеглиштво. Протојереја Влајка више никад нисам видио, а касније сам чуо да службује негдје у Нишу. Са ставрофором Радом сам се поново срео после повратка у родни град, гдје и сада живим. Често се виђамо у граду или на сахранама, па се пријатељски поздравимо и попричамо. Раде Савић је знао и финансијски помоћи моме оцу, а уједно су велики пријатељи. Једном приликом је носећи Свету водицу кроз нашу улицу, затекао мога оца како усађује багремове па их је благословио говорећи: „Дао Бог да се приме“, а тако је и било.
После свих година које су остале иза нас, сестра и ја нисмо заборавили поштење, добру душу и очинску пажњу коју су нам посветили чика проте Раде и Влајко, у тим, за нас, неизвјесним временима. Због тога им ВЕЛИКО ХВАЛА.
Захвалност припада и ђакону Александру Секулићу, којег сам недавно упознао, и преко кога је ово искрено писаније доспијело до вас. Такође се унапред захваљујем вашем цијењеном листу, што ће објавити мој скромни али похвални текст који говори о двојици великих људи. Вјероватно ће и Влајко то прочитати, па му овим путем шаљем срдачне поздраве из Шипова. Желио бих да зна да више нисам мали дјечак, године су пролазиле, а ја сам постао професор историје. Моје очи би га вољеле видјети, па да попијемо кафу крај Пливе или коју чашицу мученице ракије уз пријатељски разговор. Надам се да ћу се ускоро сретати са ставрофором Радом и у школској зборници?
На крају смо ипак сви остали људи, можда је то најкраће али најљепше рекао ваш покојни Патријарх Павле – БУДИМО ЉУДИ!
Професор историје Амир бахтић
