Одговор г. Александру Јовановићу, председнику Скупштине Новог Сада
У новосадском Дневнику од 15. јануара 2012. године, у тексту новинара Игора Михаљевића ,,70. годишњица Рације: политиканство броји кости и сузе“, коментаришући актуелне проблеме обележавања Новосадске рације, председник Скупштине Новог Сада г. Александар Јовановић је изрекао неистине и полуистине на које, по савести и дужности, морамо одговорити.
Прво, жао нам је што се господин Јовановић о овом проблему, по сопственом тврђењу, информисао преко медија, као да није председник Скупштине Града, а слаба нам је утеха то што је градоначелник преварио и њега, − као, уосталом, и читаву јавност, − упорно понављајући неистину да је Епархија бачка била уредно позвана на састанак поводом обележавања Новосадске рације.
Друго, Црква је принуђена да разговара са градоначелником на начин који он једино разуме и зато предлажемо г. Јовановићу да своје жаљење што ,,Црква разговара на овом нивоу у вези са једним од најтрагичнијих догађаја у историји Новог Сада“ пренесе свом градоначелнику и коалиционом партнеру, а не Епархији бачкој.
Треће, није упутно да г. Јовановић дели лекције Епархији бачкој и да јој даје нетражено накнадно упутство како је требало да на фантомски позив Града, макар он био достављен и у ,,пет до дванаест“, писменим путем одговори и затражи одлагање састанка. Јер, подсетићемо, градоначелник још увек није одговорио на разна писма и предлоге које су му још на почетку његовог мандата упутили Епархија бачка и Епископ бачки. Заправо, Епархија бачка и њен надлежни епископ немају ни службени ни неслужбени контакт са актуелним градоначелником јер је он тако хтео и то г. Јовановићу не смета. Напротив, он сматра да је комунистички однос према Цркви и вери суштина секуларне државе, а и не слути да секуларност не подразумева непријатељство између Цркве и државе него, напротив, независност у унутрашњем уређењу и сарадњу на општем плану народне добробити.
Зашто му онда смета то што Црква не жели да са градском управом има заједнички помен? Црква тога дана узноси молитву за покој душâ невино пострадалих, а Град, у складу са оним секуларним начелима која заступа сâм г. Јовановић, одржава комеморативни скуп. Дакле, управо по његовој логици, нити је Цркви место на „секуларном” комеморативном скупу нити је „секуларним” градским оцима место на молитвеном скупу, тим пре што међу њима има подоста безбожникâ. Сасвим је неукусно да г. Јовановић као истакнути члан партије која отворено прокламује антицрквене ставове − чији лидер веома често користи говор мржње против Српске Православне Цркве, блаженопочившег патријарха Павла, преосвећене господе епархијских архијереја и свеукупног клира − приморава Цркву да сарађује са таквим светом, односно да се нуди и намеће „клерофашистима”, како нас, ваљда у европском маниру, назива његов партијски вођа.
Откада је г. Јовановић постао надлежан за Епархију бачку, односно Српску Православну Цркву, па да одређује када ће се и на који начин епископи, свештеници и верници молити Богу? И где то пише да Град или Покрајина морају бити организатори помена? И да ли они уопште треба да организују помене или било какве црквене активности? На крају крајева, Епархија бачка их у томе не спречава. Ако градоначелник жели и може да одржи помен и ако ће му у томе помоћи г. Јовановић и остали њихови истомишљеници, немамо ништа против јер то не би био црквени чин, али би било чудо невиђено.
Четврто, уместо што својим коментарима и спекулацијама на делу показује примитивно и полтронско политикантство (успут, он употребљава некњижевну реч политиканство, без т), наводећи воду на своју страначку воденицу, боље би било да г. Јовановић одговори зашто ни он ни градоначелник нису прихватили предлог Меморијалног друштва „Рација 1942.” да се поводом седамдесетогодишњице Рације на Штранду, на месту убијања и бацања под лед наших невиних суграђана, подигне достојанствени споменик који би потомство подсећао на страшни злочин извршен на том месту. То је било лако прихватити јер предлог није дошао из Епархије бачке него од чисто секуларне организације грађана.
Пето, Црква никада неће пристати да се молитвени помен за жртве Рације стави у ред уобичајених комеморација и јубилеја, па макар г. Јовановић њен став до бесвести називао „политиканством” (без т). Наша дужност је да сећање на невине жртве Рације у Новом Саду и читавој Бачкој уздигнемо на ниво са којег ће бити видљив свима: ђацима, студентима, свим нашим суграђанима и пријатељима, туристима и случајним пролазницима. Жртве заслужују много више него што су до сада добиле, а добиле су једночасовно сећање једампут годишње на Кеју који носи њихово име, уз неколико стереотипних пригодних реченица представника градске власти.
Узгред буди речено, г. Јовановић је и сâм истакао да је питање организације обележавања Рације у надлежности Градског већа, те се питамо: зашто се он као председник Скупштине Града уопште оглашава кад је ненадлежан? Да ли је посреди неодољива потреба и жеља за присуством у медијима по сваку цену или је у питању ситни, изузетно непромишљени политички искорак у празно − класична грешка у корацима? Стога је дотични господин на питање зашто се градска комеморација одржава у суботу (јеврејски шабат, дан одмора) одговорио: ,,Мој протокол и служба се тиме не баве.“
Шесто, ако је истина да је Одбор за обележавање новосадске Рације укинут од стране г-ђе Маје Гојковић још 2005. године, сматрамо да то њој не служи на част, будући да и сама потиче из новосадске породице, али информацију о укидању овог Одбора Епархија бачка никада није добила, ни званичним ни незваничним путем. Дакле, изјава г. Јовановића за нас представља прву и до сада једину информацију. Њу ћемо, разуме се, проверити због наших многобројних искуствених сазнања о истинољубивости круга или кружока којем исти припада и који у свакој, па и у овој прилици на свакојаке начине изражава.
Ипак, у време бивше градске власти − иако је Одбор, како тврди г. Јовановић, званично био укинут − сва три саорганизатора (Епархија бачка, Јеврејска општина и Град) су за истим столом договарали програм и протокол обележавања Рације. Данашња градска власт то никада није учинила.
Седмо, то што поједине манифестације у Новом Саду трају по неколико дана не оправдава понашање Града кад је реч о обележавању седамдесетогодишњице Рације. Град заправо не чини ништа како би се унапредио програм обележавања Рације, чак ни у овој години њеног тужног јубилеја. Све је замишљено тако да обележавање Рације прође што тише, по могућству нечујно, и тако све дотле док у потпуности не утихне. Уз то се провлачи следећа порука, замишљена као европејствујућа, али у суштини несувисла: извињавамо се свима што ми, најтолерантнији у свету толерантних, потежемо тугаљиве теме из прошлости, али морамо због атмосфере коју у јавном мњењу производе антиевропски, ретроградни елементи, они што се баве пребројавањем костију и суза, па су унапред криви што провоцирају неке нове следбенике Хортија, Кепира и још неких... Међу таквим елементима најтврдокорнији и најопаснији су, зна се, они из Епархије бачке, на челу са својим владиком, а нема мане ни другима из свих других епархија Српске Православне Цркве. Остаје нерешива загонетка зашто у те елементе идеолози Јовановићевог типа и калибра не убрајају и Јевреје иако су и они за трајно сећање, а против заборава.
Нека г. Јовановић покуша да одговори на питање: зашто се Град није озбиљније организовао да у току читаве 2012. године обележава, на разне начине, ову тужну седамдесетогодишњицу? Као да је било немогуће подићи нов споменик на Штранду или, например, отворити музеј сећања, објавити конкурсе ликовних и књижевних радова на тему Рације, организовати трибине и округле столове, снимити телевизијске емисије и докуметарне филмове, омогућити састанак преживелих и њихових породица, и тако даље, и томе слично. Све ово и још много тога могло је бити урађено и тек тада би г. Јовановић и градоначелник могли да кажу да заиста поштују жртве и њихове породице. Све остало јесте управо ситно политикантство (или политиканство по правопису из Дневника).
Зато ће Епархија бачка, осећајући свој део моралне обавезе према свима који су страдали у Рацији, у току читаве године разним манифестацијама обележити седамдесетогишњицу Рације. Почели смо са парастосом и поменима у Чуругу и Шајкашкој, а настављамо са Академијом у Српском народном позоришту, 22. јануара у 19,00. часова. Сутрадан, 23. јануара у 12,00 часова, на Кеју жртава рације, Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, уз саслужење већег броја епископа и свештенства Српске Православне Цркве, служиће помен жртвама Рације. Потом ће се отићи на Штранд, на место где су жртве убијане и бацане под лед, где ће се поново узнети молитва за покој душâ свих пострадалих у Рацији.
Епархија бачка ће настојати да у току године организује низ предавања, научни скуп и друге духовне манифестације на тему Рације у Бачкој.
Нека Господ свим невиним жртвама Рације подари покој у Царству небеском. Амин!
У Новом Саду 16. јануара 2012.
Из Канцеларије Епископа бачког
Извор: Епархија бачка
(Овај текст је објавио новосадски Дневник 17. јануара текуће године, на страни 9, веома га скративши, а тиме и ускративши јавност за његове битне поенте: довољно је упоредити обим текста од 15. јануара и обим препричаног одговора Канцеларије Епископа бачког. Такав поступак, кад је у питању Дневник, не може, по нама, бити случајан.)
