Одговори Епископа Иринеја на питања новинара Политике у вези са изјавама муфтије Зукорлића
Због што бољег информисања јавности преносимо интегрални текст одговора Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. др Иринеја, на питањâ г-ђе. Јелене Чалије, новинара листа „Политика“, који је у скраћеном облику објављен у поменутом листу 5. септембра 2010. године.
1. Исламска заједница у Србији позвала је традиционалне цркве и верске заједнице да се изјасне о промени састава Комисије за веронауку. Сматрате ли да је СПЦ требало да се изјасни поводом тога?
1. Шта је Исламска заједница у Србији, којој на челу стоји г. Зукорлић, писала појединим Црквама и верским заједницама код нас, заиста не знам. Што се тиче Српске Православне Цркве, стигао је, телефаксом, само кратак допис из Мешихата у Новом Пазару, насловљен Српска Православна Црква - Патријарх српски Иринеј (без назнаке господин, а о пуној почасној титулатури поглаварâ хришћанских Цркава да и не говорим), који је потписан овако: Потпредсједник Мешихата, муфтија Решад еф. Плојовић (ово еф. је скраћеница за ефендија, а то је турцизирана грчка реч која значи господар или господин). Дакле, пошиљалац себе назива господином, - господски, нема шта, - али притом, још господскије, занемарује чињеницу да је прималац такође господин.
Примаоца Зукорлић вероватно сматра нижим од себе јер му се обраћа преко свог потпредседника, а овај свој допис почиње овако: „Поштовани, у поводу саопштења тзв. Комисије за вјеронауку..." Из овога следи да је и Влада Србије испод Зукорлићевог високог нивоа кад је њена легална Комисија за њега такозвана Комисија (ваљда тела и органи Владе добијају валидност када Зукорлић, лично или преко Плојовића, одобри њене одлуке!).
Али, испоставило се да Зукорлић нема кад - или нема воље - да сачека одговор из Патријаршије него креће у јавну медијску офанзиву, а и не претпоставља да његове поруке преко ефенди-Плојовића можда нису ни једини ни најхитнији предмет за решавање од стране Патријарха српског, поготову што Патријарх, и поред најбоље воље, не може без тумача или извора информацијâ схватити основно тврђење из Плојовићевог дописа, које гласи: „Оно што изненађује јесте спомињање Ваших представника, који се наводе као потврда изнијетим оптужбама и клеветама Министарства вјерâ." Ваљда не мисли Решад-ефендија да су сви чланови Комисије, укључујући и рабина г. Асиела, или њихова већина, представници Патријарха српског, па стога користи множину? У Комисији за веронауку постоји, наиме, само један члан из Српске Православне Цркве, - то сам ја, - а тај члан не зна ни за какве „оптужбе и клевете Министарства вјерâ" да би могао бити њихова „потврда", али зато зна, и то управо захваљујући допису г. Плојовића и изјавама њему претпостављеног Зукорлића, за оптужбе и клевете од стране највиших представника новопазарског Мешихата.
После овако несувислог тврђења следи непристојно интонирани претећи захтев: „Тим поводом од Вас очекујемо да се изјасните да ли Ваша вјерска заједница стоји иза изнијетих неистинитих оптужби и клевета тзв. Комисије за вјеронауку како би смо (sic!) сходно Вашем ставу дефинисали наше будуће односе." Овде могу да кажем само следеће: „неистините оптужбе и клевете" из Плојовићевог арогантног и умишљеног дописа су по свој прилици зукорлићевски истинољубиви и правдољубиви синоними за податке из саопштења за јавност Владине Комисије за верску наставу, а то саопштење не изражава само члана Комисије који је и епископ Српске Православне Цркве, па чак (о ужаса!), без дозволе из Зукорлићевог Мешихата, и члан њеног Светог Синода, него изражава читаву Комисију, без изузетка и без остатка, а у њој су присутни, поред представникâ Зукорлићу и његовима тако мрског Министарства верâ, још и људи из Министарства просвете, као и по један представник из сваке од традиционалних Цркава и верских заједница у Србији.
Зар је зукорлићевска правда толико слепа или је његово истинољубље толико селективно да оштрица његовог и Плојовићевог напада њих некако плашљиво, али нипошто случајно, мимоилази? Наравно, јасно је да их у суштини не мимоилази, али мени је ипак част и радост да - без своје воље, а и без икакве своје заслуге - примим на себе подмукли ударац намењен Комисији као таквој, па чак не ни Комисији него Влади која себи дозвољава да има такву, доказаним демократама и браниоцима људских права попут муфтије Зукорлића сасвим непоћудну Комисију, па чак не ни Влади него држави која се усуђује да има владу неспремну да ослушне меродавне авазе са најнадлежнијег места, па чак не ни држави него, у светлу теолошке рефлексије, на крају свих крајева и Самом Свевишњем што толерише такву државу коју, ето, Његов надобудни гласноговорник не може да „осјети као своју домовину". (Сва је срећа што се реч Бог или, на арапском, Алах све ређе појављује у Зукорлићевим тирадама. То је одраз најоригиналније еволуционе трансформације у досадашњој историји - преображаја верског вође у запенушаног политичког трибуна, окруженог телохранитељима, способног не само да оде на законити хаџилук него и да с пијететом походи гроб Адема Јашарија.)
Даље, аутор писма и преносилац Зукорлићевих порука не зна - или неће да зна - да се Патријархова „вјерска заједница" зове Црква, а да, међу Црквама, она има чак и своје засебно име, вероватно такође не особито милозвучно за осетљиве уши двојице осећајних муфтија, главног и доглавника. Најзад, аутору писма није јасно - а по тону и садржају писма се види да му никад и неће бити јасно - да су односи увек узајамни, обострани (билатерални) и да их не може дефинисати само једна страна, па макар то био и Мешихат добровољне испоставе босанског Ријасета у Србији. Да је био елементарно писмен, а мање тоталитарно настројен, рекао би да ће Зукорлић и дружина сходно Патријарховом ставу дефинисати свој будући однос према Српској Цркви, а не да ће они „дефинисати наше будуће односе". Јер, хтели то они или не хтели, у дефинисању наших односа, што ће рећи узајамних или билатералних односа, учествоваћемо и ми - они сходно нашем ставу, али, по правди или по начелу реципроцитета, и ми сходно њиховом ставу. А њихов став је експлицитан, брутално недвосмислен.
На сву срећу, ја сам искусио и сасвим другачије облике толеранције муслимана према хришћанима, па и много више од тога - манифестације искреног уважавања и пријатељства, чак и братољубља, по свему супротног зукорлићевско-плојовићевској нетрпељивости и, казаћу отворено, ирационалној мржњи. (Слаба је утеха то што и међу хришћанима има недостојних појединаца и групација које гаје сличну нетрпељивост и мржњу према сваком другом и другачијем, - муслиману, Јеврејину, било коме, - али ипак највише према оним хришћанима који не деле њихова осећања и идеје.)
Најзад, бићу и нетражени апологета одлуке Владе Србије јер је она била дужна да констатује флагрантно кршење своје одлуке у претходном периоду. Наиме, по тој одлуци чланство у Комисији припада ресорним министарствима, а уз њих је заступљена и свака традиционална Црква и верска заједница са по једним чланом. На тај начин је Српска Православна Црква, несумњиво већинска Црква у Србији, - о чијим непостојећим повластицама и „монополу" у нашем друштву муфтија Зукорлић прича бајке хиљаду и један пут маштовитије него што се приповеда у Причама из хиљаду и једне ноћи, - у Комисији заступљена потпуно једнако као и најмалобројнија традиционална заједница у земљи (Јеврејска).
Једина стварно повлашћена верска заједница била је управо Исламска заједница - са два представника, насупрот изричитом смислу Владине уредбе, са једним из Исламске заједнице у Србији и једним из Исламске заједнице Србије, при чему је у пратњи онога првога по правилу био и најмање један ћутљиви пратилац који без питања седи и прати рад Комисије чијем чланству не припада. Дакле, и Влада и чланови Комисије из традиционалних Цркава и верских заједница ћутке су толерисали нелегалну бројчану надмоћ муслиманâ у Комисији у односу и на већинску Цркву и на све друге заједно, искључиво у циљу функционисања Комисије, квалитета веронауке у школама и општег добра (мада сумњам да овај последњи појам може ишта да значи господи типа Зукорлића и Плојовића, као што сумњам и да знају за појам отоманскога господства, „салтанет ал-Осман").
У сваком случају, силом приликâ успостављени статус је измењен само и једино због искључивога држања колегâ из Новог Пазара, свакако по Зукорлићевим директивама: они су у једном тренутку своје присуство и учешће у раду Комисије почели да условљавају одстрањивањем представника Исламске заједнице Србије, претварајући све присутне у својеврсне таоце. Настали „Гордијев чвор" Влада је, користећи своје законске ингеренције, пресекла на већ познати начин. За то решење није тражила мишљење ниједног црквеног или верског представника, па ни моје, а сматрам да није ни требало да га тражи од било кога. Ја сам за именовање г. Адема Зилкића, реис-ул-улеме Исламске заједнице Србије, сазнао кад и остали чланови Комисије и укупна јавност - ни дана раније. Зато ја, а још мање Српска Православна Црква, не могу сносити никакву одговорност за нови састав Комисије. Ако је ико крив за новонасталу промену, онда су то искључиво појединци који су у свом екстремизму и искључивости умислили да могу да инструментализују Владу Србије и њену Комисију против оних муслимана, мирних и лојалних грађана Србије, који из својих разлога и убеђења неће са Зукорлићем. Уосталом, тек сада је стање у Комисији редовно и правично: један православац, један римокатолик, један муслиман и тако даље.
Овим поводом Српска Православна Црква, односно њен Патријарх, нема никакве потребе да се изјашњава, поготову пак не треба да се правда пред Решад-ефендијом кад већ Муамер-ефендија није снисходио да се лично обрати Патријарху, а и да се лично обратио, не би требало на то званично реаговати јер сâмо питање, просто-напросто, није у оквиру Патријархове надлежности нити у надлежности Српске или било које Цркве. За све своје недоумице или незадовољство у овом случају господа Зукорлић и Плојовић треба, по свим правним узусима и цивилизацијском кодексу јавног понашања, да се обрате Влади Србије и ником више.
Ако моја овде дата размишљања могу бити од користи за потпуније и правилније разумевање свега овога у јавности, хвала Вам што сте ми својим питањем омогућили да их уобличим.
2. Каква је била Ваша комуникација са бившим чланом Комисије Мевлудом Дудићем и да ли је било проблема у раду Комисије?
2. Моја комуникација са г. Мевлудом Дудићем, како у раду Комисије тако и у другим околностима, била је увек коректна и конструктивна. Докле год је он долазио на седнице Комисије, сарађивали смо нормално, складно, без икаквих неспоразума. Ако су нам се ту и тамо мишљења у већој или мањој мери и размимоилазила, то никад није утицало на постојећи однос коректности и добронамерности. О проблемима пак у раду Комисије већ сам довољно казао у одговору на Ваше прво питање.
3. Какви су односи СПЦ и Исламске заједнице у Србији?
3. Са наше стране добри, а са њихове - дâ се закључити из приложеног.
4. Да ли Вам се ова верска заједница супротставља како је навео муфтија Зукорлић?
4. Не бих рекао. Не знам зашто би се и муфтија Зукорлић супротстављао мени или рашта бих се ја супротстављао њему, акамоли да његово евентуално супротстављање, ма шта то значило, по аутоматизму повлачи за собом и супротстављање читаве једне верске заједнице. Ја сам убеђен да многи из Исламске заједнице у Србији ипак мисле својом, а не Зукорлићевом главом.
Искрено жалим због кривуље његовог духовног и менталног развоја. Своје способности могао је, убеђен сам, да употреби на корист своје заједнице и на добро свих уместо да их траћи на политикантство и бесплодне донкихотске обрачуне са свим и сваким, па, ето, и са мном. И поред свих његових увредљивих и крајње недобронамерних изјава о Српској Православној Цркви и о мојој маленкости, желим му свако истинско добро. Ако говорим неискрено и желим му зло, нека га Бог преусмери на мене, и то у трипут већој мери.
Рекох и душу спасох.
Извор: Епархија бачка
