Одговорност у случају Перановић

Интервју Епископа бачког Иринеја Виолети Недељковић (пуни текст): Одговорност у случају Перановић

1. Зашто је Црква зажмурила пред малтретирањем људи у кампу?

Црква уопште није зажмурила пред малтретирањем људи у кампу. Свети Синод је и пре три године, поводом батинања у „кампу” крај манастира Црне Реке, одмах реаговао, чак пре било које друге институције, и затражио распуштање тамошњег центра, а за Перановића и црквени суд и државну истрагу. Више од тога Синод није могао да учини. Како се затим, у пометњи око случаја Артемије, Перановић измигољио и домогао позиције у Епархији шабачкој, ни мени ни другим архијерејима заиста није знано. И сада, у неупоредиво трагичнијој ситуацији, када је један живот прекинут на ужасан начин, и то, на жалост и невиђену срамоту, од руке насилника у мантији (већ сâм овај израз ужасава!), Синод је реаговао муњевито и искрено.
Неважно је што сам оба пута ја наступио у јавности у име Синода, а владика Порфирије у име свих оних који се труде да са љубављу, часно и одговорно, у сарадњи са државом и струком, помогну трагично залуталим зависницима, понајвише младим људима. Готово сви наши медији су са огорчењем – али и с правом – истицали да је, по свему судећи, Перановић водио бизнис, приватан или полуприватан (помиње се чак месечна зарада од педесетак хиљада евра), али било би поштено да се забележи и то да центри које води манастир Ковиљ не наплаћују ништа, ни за пријем ни за боравак. Ја не мислим да је Преосвећени владика Лаврентије знао за методе Бранислава Перановића. Ако су неки људи у Епархији шабачкој ишта знали о њима, а ипак ћутали или, како рекосте, зажмурили, онда су и они делимично саучесници.

2. Ко је у Српској Православној Цркви директно, а ко индиректно одговоран за то?

Директно је одговоран сâм Перановић, а индиректно сви ми, свако за свој удео у небудности, па, у крајњој линији, и у необавештености.

3. Ко треба да сноси одговорнст?

Перановић, наравно, али неку, бар моралну одговорност сносе и сви они – ма ко они били – који су прешли преко случаја Црна Река и омогућили му да настави са лажном терапеутском делатношћу која се, ето, завршила злочином. Нимало не мења ствар то што родитељи жртава наркоманије у свом очајању и безизлазном положају прихватају батинашку „терапију”.

4. Како коментаришете чињеницу да је Бранислав Перановић пре три недеље унапређен у чин протојереја ставрофора иако је пре три године био у средишту скандала у Црној Реци јер је лопатом тукао штићенике? Како такав човек може да добије тако висок чин у Српској Православној Цркви? Ко је за то одговоран?

Свети Синод је својевремено тражио црквеносудски поступак против Перановића јер свештеник као слуга љубави Христове по канонима Цркве не сме да користи насиље. Његов тадашњи надлежни епископ није послушао Синод. Да га је послушао, Перановић би, после пресуде црквеног суда, био рашчињен или, у најмању руку, стављен под доживотну или дуготрајну забрану свештенодејства, а поготову би био онемогућен да се и даље бави својим дотадашњим послом. Нећу, наравно, да будем неправедан јер сам уверен да ни тадашњи надлежни епископ ни други, потоњи, нису ни слутили колико тај човек може да буде опасан по околину.
Што се тиче одликовања од стране Епископа шабачког, о томе Свети Синод није добио никакво обавештење. Прва вест о томе долази нам, ево, сада, из медијâ. Ако је то тачно, онда је ту погрешио владика Лаврентије. Моје је тумачење да Владика или није много знао о Перановићевом житију и прикљученијима или је наивно веровао да се Перановић у међувремену покајао и одустао од батинашке праксе. Добро је и јеванђелски исправно веровати у снагу покајања и у то да ниједан човек није непоправљиво покварен и зао, али доброта не сме да се изроди у пасивну болећивост. Морамо бити безазлени, незлобиви, али и мудри, обазриви, снабдевени духом расуђивања.
У овом случају сви смо, свако на свој начин или у себи својственој мери, пали на испиту расуђивања и распознавања духова. Никог и ништа не оправдавам, али мислим да треба, уместо прозивања и осуђивања других, да вреднујемо и свој сопствени допринос духовном и моралном стању друштва у којем је и овакав случај био могућ. Поред питања: „Ко сноси одговорност?” потребно је и питање: да и ја не сносим бар мало одговорности?

Извор: Press, 12. август 2012, стр. 8. (објављено са малим скраћивањем)