Однос телевизије према вери

Емисије РТС-а „Верски календар" и Студија Б «Агапе», свакако, заузимају изузетно место, не само у домаћој него и у европској телевизијској понуди.

Један од кључних догађаја који су најавили дефинитивне промене у телевизијској слици света последње деценије двадесетог века у Југославији, у односу на верска питања, био је диектни пренос Божићне литургије на првом програму. Овај пренос може да се сматра почетком телевизијског обраћања верујућим гледаоцима, што је у атеистичко-комунистичко-самоуправној телевизијској понуди до тада било непознато. Ако хоћемо да разумемо релацију телевизијских програма и вере морамо имати на уму да се ту ради о неколико врло различитих типова телевизијских програма.

Програми који се баве вером као феноменом, па се она анализира са историјских, социолошких, политичких и разних других аспеката, а праве се за верујуће и неверујуће гледаоце.

У нашем случају преовлађивао је и још увек је доста присутан, тврђи, атеистички приступ који ове теме обрађује на начин који неодољиво подсећа на ситуацију коју је тако добро описао Михаил Булгаков у «Мајстору и Маргарити». Наиме у Москви трдесетих година појављује се Сотона. На представи у позоришту, која измиче контроли организатора, јављају се разна чуда, између осталог и бацање новца публици, па се један од интелектуалних партијских другова јавља и каже да се све то може да објасни и раскринкати оштријом марксистичком анализом, а Сотона Воланд му каже: ПА ОБЈАСНИ!

Нетолерантни европејски оријентисани људи

Са програмима с религијском тематиком често се бркају програми који се баве неким сасвим другим темама, али су учесници у њима и људи из свештеничког сталежа, позвани да изнесу ставове својих верских заједница на неке од друштвено релевантних догађаја и појава.

Интересантно је да је код великог броја оних који себе сматрају демократски, толерантно и европејски транзиционо и интеграционо оријентисаним људима, присутан анимозитет према учешћу представника верског погледа. Правдање овог става само позитивистичким односом према свему постојећем и тобожњим страхом од „клерикализације Србије", заправо представља само модел последњих педесетак година идеологизованог образовања и устројства јавног живота. Ови врли експерти би се изненадили колико су такви ставови неразумљиви неком Французу, Холанђанину или Швајцарцу.

Ако им не прође став о «религији као опијуму за народ», онда се потежу тежи аргументи о повезаности вере и национализма, по могућству «великосрпског национализма», а зна се да је Друг Тито у сваком говору упозоравао на ту опасност! Наравно, да ни за тренутак нису збуњени чињеницом да вера не познаје нације. Једном речју, идеолошки образац ипак ради без обзира на приврженост интеграционо транзиционим напорима. Код оваквих питања се телевизије различито понашају, али преовлађује став да треба чути свачије мишљење. Наравно да само од професионалног нивоа водитеља зависи да ли ће се показати извесна наклоност одређеном ставу или типу размишљања, било личног или куће за коју ради.

Добри примери и код куће

Постоје на светској телевизијској сцени и програми који су конципирани тако да верски обред посредством телевизије преносе из богомоље у кућу телевизијских гледалаца. Ови програми су углавном на посебним каналима и типични су за подручје северноамеричког континента, али се могу срести и на неким европским телевизијским станицама. Овакав метод користе нарочито оне верске заједнице које у постојећој средини немају раширену мрежу сопствених храмова а њихових верника има доста. Ови програми се, већином, емитују на комерцијалној бази. Као и у многим другим садржајима на домаћем терену се још увек лута и тражи како облик тако и мера верских садржаја у програмским шемама телевизијских кућа.

Један врло здрав облик програма постоји на јавном сервису Србије у виду верског календара. Форма и трајање ових емисија је врло добра и са једнаком пажњом је прате и верујући и неверујући гледаоци, а њен метод ангажовања сарадника из све четири вере које овај календар праве додатни је елеменат аутентичности и веродостојности. Екипа, осим тога улаже велики труд да илустрацијама пренесе што више информација.

Емисија која, свакако, заузима изузетно место, не само у домаћој него и у европској телевизијској понуди је емисија Студија Б «Агапе». Замишљена као студијска контакт емисија са једним водитељем и једним сталним гостом, док се други гост мења, показује како се може достићи један виши ниво промишљања када су у питању претежно духовна али и друга питања која море сваког човека. Водитељ који је истински модератор разговора у студију својом појавом, начином говора и понашањем показује како један млад човек може да уради врхунски професионални посао а да не буде само телевизијски домаћин. Истина је да је избор сталног госта сигурно пресудан, пошто је професор др Владета Јеротић сигурно јединствена личност како са стручне стране из више области, тако и са људске духовне и душевне стране. Благост, трпељивост, искреност и отвореност којима одише ова серија је у исто време и најбољи пут до гледалаца, било да су верујући или неверујући.

Славко Димитријевић

Извор: Линк, часопис за унапређење електронског емитовања