Сабрање у Гроцкој

Oдржан Сабор професора верске наставе, директора основних и средњих школа и свештенства са територије Градске општине Гроцка

На дан Светих четрдесет мученика севастијских - Младенце, 22. марта 2014. године одржан је Сабор професора верске наставе, директора основних и средњих школа и свештенства са територије Градске општине Гроцка. Сабором је председавао Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског и председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Организатор и покровитељ Сабора била је Градска општина Гроцка.

Сабор је отпочео Светолитургијским сабрањем у храму Светих четрдесет мученика севастијских у Дражњу којим је началствовао Епископ липљански Јован са свештенством Архиепископије. По светој Литургији учесници Сабора и руководство Градске општине Гроцка присуствовали су програму посвећеном сећању на концентрационе логоре Јиндриховице и Јасеновац. У Свечаној сали и холу Градске општине Гроцка присутнима су представљени призори и низ догађаја из ова два концентрациона логора из Првог и Другог светског рата. Присутнима су се обратили председник Градске општине Гроцка г. Зоран Марков и проф. Живадин Митрић, члан Општинског већа задужен за образовање. Беседио је и Епископ липљански Јован који је пренео благослов Патријарха српског г. Иринеја. Истакавши благодарност и радост због данашњег Сабора, владика Јован се осврнуо на страдања нашег народа у прошлом веку ставивши их у контекст Страдања и Васкрсења Христовог.

У програму су учествовали хор и етно група под руководством проф. Миле Ђачић,  ученици Шесте гимназије Лука Соколов и Ђорђе Кузмановић. У име руководства Градске општине Гроцка председник општине уручио је повељу епископу Јовану у знак захвалности и очувања духовног наслеђа ове општине и народа. По програму којим је руководила шеф протокола гђа Гордана Мирковић, уследило је разгледање изложбе која је представила неколицину момената из концентрационог логора Јиндриховице у Чешкој као и Јасеновца, где су кроз поставку „Били су само деца“  Музеја жртава геноцида сви присутни могли да сагледају величину новомученика српских. После коктела добродошлице уследио је радни део Сабора где су се предавањима обратили епископ Јован и в.д. директора Музеја жртава геноцида проф. др Вељко Ђурић.

Благословом владике Јована и гостопримношћу руководства Градске општине Гроцка Сабор духовности и сећања на наше претке, који су свој живот положили на бранику Отаџбине страдавши само јер су били Срби и припадници Српске Православне Цркве, окончан је после 13 часова на духовну корист и радост свих присутних.

Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики;
Рахиља плаче за дјецом својом,
неће да се утјеши за дјецом својом, јер их нема.

(Књига Пророка Јеремије, 31:15, Јеванђеље по Матеју 2:18)

Овим речима чувеног јеврејског пророка започињемо сећање на славну али заборављену страницу српске историје, не тако стару. Кости светих мученика који су своје животе положили на бранику Отаџбине, руковођени Јеванђељем Христовим ни у ком случају не смеју бити заборављене. Јиндриховице, место заборава није место мртвих већ место живих, оних који сведоче речи Христове својом жртвом. Невине жртве у великомученичким Јиндриховицама живе су и у нашим срцима и душама у молитвеном памћењу и спомињању Цркве Христове. Све оне заједно са нама очекују васкрсење мртвих и живот будућега века. Вео заборава није и неће нарушити есхатолошку димензију вечне и непролазне жртве Великомученика Јиндриховачких. На тој жртви, на том примеру грађена је Црква Христова некада и надограђује се Црква Христова данас.

Димензија историјског постојања концентарционог логора у месту Јиндриховицама у Чешкој републици, који ће Аустро-угарској бити логор тихог геноцида у савременој историји над српским народом, а послужиће и као достојни прототип за Аушвиц, обавијена је велом заборава општенародног памћења. Но, има ли разлога за заборав преко 7.100 великомученика српских који су живот положили зато што су Срби и што су живот дали за светле идеале очувања својег наслеђа и својих светиња.

Јиндриховице су мало место у западном делу Чешке, на самој граници са Немачком, 25 км удаљено од чувене бање Карлове Вари. У овом месту је за време Првог светског рата био највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске. Кроз логор је прошло око 40 000 заробљеника. За разлику од осталих аустроугарских логора који су били једнонационални, у Јиндриховице су довођени највише Срби, мада је било и Руса, Италијана, Пољака, Литванаца и Румуна. Међутим, само су Срби овде, поред војника, имали и своје цивиле.

Срби су одвођени у периоду од 1914. до 1918. године. Војници су били заробљавани на ратишту, потом железницом транспортовани до Логора, док је обичан народ аустроугарска војска одводила при походу на Србију. Заробљеника је било из свих крајева Србије, а највише из Шумадије и Ваљевског краја. До самог логора су морали да пешаче 30 км. Иначе, тежак живот у Логору подразумевао је и свакодневни рад у каменолому, на изградњи путева, мостова и хемијске фабрике у Соколову, удаљеном 30 км, који су се прелазили пешке. Уз све то, заробљеници су исцрпљивани слабом исхраном, немогућношћу лечења од туберкулозе и тифуса и крајње нехигијенским условима живота. Најстарији српски цивил који је овде умро имао је 92 године и био је православни свештеник, док је најмлађи који је овде страдао имао само 8 година и био унук поменутог свештеника. У овом логору кратко време је био заробљен и Димитрије Туцовић, али су га шпански социјалисти, уз помоћ Црвеног крста, убрзо ослободили. Интересантно је да је у Јиндриховицама било и седиште аристократске породице Ностиц (лоза Хабзбурга), која је ту била настањена од краја 15. века до 1948. године, када су им комунисти одузели земљу и протерали их у Аустрију. Овај податак индиректно има везу са током српске историје. Наиме, убрзо након атентата Гаврила Принципа на принца Фердинанда, најстарије дете и једина кћи Фердинандова, Софија, удала се за једног од Ностица и започела живот у Јиндриховицама. Постоје две верзије приче о разлогу њеног доласка у Јиндриховице - прва да је желела да све време гледа како пати и умире „народ који јој је убио оца“, а друга да је једноставно желела да живи у замку свог мужа.  Болни уздаси Срба који никада више неће видети лепоте Шумадије, Маљена, Рудника, започети дан жубором Мораве, Ибра, гледањем како одрастају деца, унучад, остаће познати само Богу и немом сведоцима неба на земљи...

На овом месту је, за време Првог светског рата, изграђен резервоар за воду, али је тај комад земљишта, после рата, чешки председник Масарик поклонио краљу Александру, да послужи као костурница у коју ће се пренети посмртни остаци српских војника и цивила. Године 1926. краљица Марија је организовала есхумацију посмртних остатака из целе западне Чешке, како би били сакупљени на једном месту. Тако се у Костурници данас налазе остаци 7100 Срба и 64 Руса. У самом Логору умрло је око 3 000 Срба, од којих су остаци њих 1 400 пренети у Костурницу, док су посмртни остаци 1 600 заробљеника остали на оближњем војничком гробљу. Народ који заборавља светле примере својих предака има ли будућност? Може ли се предати забораву завет незаборава жртве предачке? Имамо ли храбрости и смелости да ову светлу страницу наше прошлости обложимо велом тајне и заборава? То никада није чинио ни један једини народ а понајмање српски... бар не до овог примера.

Кординатор Интерресорне комисије Градске општине Гроцка
Иван Д. Коста, теолог