Омилија Његове Свесветости Патријарха васељенског и цариградског г. Вартоломеја на светој Литургији и освећењу храма Васкрсења Христовог у Подгорици, 7. октобар 2013. године

Ваше Превасходство, г. Филипе Вујановићу, председниче Црне Горе, Блажењејши брате Патријарху српски г. Иринеје, Блажењејши првостојатељи и Преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско-приморски г. Амфилохије, благословени православни хришћани Црне Горе, децо Цркве возљубљена,

„Ко ће се успети на гору Господњу и ко ће стати на свето место његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ (Пс. 23, 3-4), пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац.

Испуњени истинском радошћу и духовним весељем, стојимо и ми у овом историјском тренутку на светом месту Господњем и, наша Смерност и присутни сабраћа Предстојатељи светих помесних Православних Цркава и са нама часни Јерарси, вршимо освећење овога свечасног и велелепног светога Храма Васкрсења Господњег, чији камен темељац је наша Смерност имала благослов да положи пре скоро две деценија.

Радост свих нас се умножава чињеницом да налазећи се овде прослављамо и хиљадуседамстогодишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански Едикт којим су хришћанска вера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење верских права и дужности хришћана.

Освећење овог светог храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен заслужење Богу. Од сада па надаље у овоме Храму Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећиваће верне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вернике на заједничке молитве, заједничко богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је уверио да где су два или три сабрана у Име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, „Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у Име Његово испунити молбе“ (Молитва трећег антифона Литургије Св. Златоуста), Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот у Тело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцељење и очишћење и просветљење и очување и спасење и освећење душе и тела... у залог живота вечног и добар одговор на страшном суду“ Његовом, а да никако „не буде на суд или осуду“ (молитве за свето Причешће).

Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом Литургијом и свим оним што се у њему савршава обезбеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увек доброчинитељско, кроз Храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божије на све становнике дотичнога краја.

Налазећи се на овом светом и мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих Православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија чудотворца и заштитника Црногорскога, Новомученика Превлачких и Момићких, и учимо се из њихове потпуне посвећености Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили и место и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред светом сведочи славу Крста и Васкрсења Богочовека.

Освећени Храм Васкрсења Господњег представља уистину символ духовног васкрсења Православне Цркве овога места, која је после искушења Другог светског рата постала светлодавац вере и наде целокупном народу.

Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњења хришћана. На жалост, и после протока толико векова од тада и даље се на различитим местима од стране фанатичних група наставља уништавање светих Храмова, хришћанских споменика, светих Манастира и других светих места. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве.

Православље, као што је познато, никада није настојало да се иновернима наметне употребом силе. Против њега су ратовали, оно је било гоњено, али никада оно није прогонило некога због његових верских убеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али оно не узвраћа за ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају, и „обитавају“, речи Господа који се молио у Гетсиманији пре Страдања „да сви буду једно“. При том и Светитељи Православне Цркве из свог духовног искуства уверавају нас да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ (молитве пред свето Причешће).

Освећење Храма је позив на јединство, јер у Храму изговарамо Символ наше вере, којим проглашавамо да верујемо „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, Који је Један и Јединствен. Као што једна глава не може припадати двама телима, тако ни Христос није глава двеју истоверних Цркава на овом месту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија онда када јој неки суд одобри статут. Она је богочовечанско постојање које је Христос основао и којим управљају Свети Апостоли и њихови наследници а не сваки који око себе окупи некакве присталице и ту организацију назове „црквом“.

Православна Црква је у Символу вере богонадахнуто названа, а и јесте, „саборна“, „католичанска“, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Она све људе позива да се утелове у њој или, по речима Апостола Павла, на се накалеме на добру маслину, Христа, да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христа, добру маслину, човек не може доносити плодове Духа Светога.

По божанском благовољењу на освећењу овога Храма присуство Првостојатеља и представника многих Православних Цркава преставља посебан благослов  потврђује благонаклоности љубав Божију према хришћанима веома нам вољене Црне Горе.

Присуство, дакле, свих нас представља откривање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени, независно од народа и језика, и сведочимо да се осећамо у Христу сједињени, не разликујући, према истом Апостолу, Јудеја и Јелина, туђина, Скита, слугу, слободњака, мушко и женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш пример, на земљи неће постојати сукоби и ратови, а у Цркви неће бити раскола и подела.

Тачно је да је из важних разлога Мајка Црква Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужност и акрибија, доделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална Црква сама себе проглашава за аутокефалну.

На овом месту, расуђујемо као исправно и праведно да себе и друге и свакога подсетимо на вазда актуелне и савремене потресне речи; се једне стране Св. Хризостома: „ништа не може тако разделити Цркву попут властољубља. […] Ни крв мученичка не може обрисати тај грех. […] ова штета није мања од оне коју непријатељ нанесе, него много већа“ (На Ефесцима 11, PG 62, 85), а са друге Св. Василија: „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе..., и због тога побуна против знања Христовог“ (На Пророка Исаију, гл. 1, PG 30, 148C).

Браћо и сестре, и децо благословена у Христу,

Данас освећујемо [храм]. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу.

Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици који се дана „добром изменом мења“ и постаје ”добра лука, лечилиште страсти, прибежиште болеснима“, „на исправљење живота, достизање доброг владања, и испуњење сваке правде“.

Истовремено, ми част указујемо Светоме Константину, који је пре седамнаест векова подигао и освештао први свети Храм Васкрсења, саграђен у Светој Земљи. Ова подударност је свакако вредна помена. Дело Великога Константина, које је започето Миланским едиктом, и настављено подизањем св. Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и производи један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног високопреосвећеног брата Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу се Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље.

Браћо и сестре,

„Приђите, да пијемо ново пиће, које не чудодејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујмо“. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава Престо и помесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем брату Патријарху господину Иринеју, затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског господину Амфилохију и његовој сабраћи Епископима браћи Будимљанско-никшићком Јоаникију, Милешевском Филарету, Захумског-Херцеговачком Григорију, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена Господину Теодосију, који јуначки дела на Косову, суочавајући са својим народом надчовечанске тешкоће које долазе и од домаћих, и од туђих, и од даљих.

Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све како би овдашња Православна помесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног дела. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих безбедоносних услова за повратак избеглица њиховим огњиштима и изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње и обнове уништених манастира и храмова на Косову и Метохији.

Особито наглашавамо са овога места потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке Цркве и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи и да сви имају одговорност пред благим Богом да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од пре 14 година остају отворене и болне и потребно је да се исцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води благословеној коегзистенцији у оквирима слободе вере и људских права.

Молитвено се сећајући и невиних жртава поменутих сукоба, али и оних који се још увек воде као нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује божанску утеху њиховим породицама.

Све ово говоримо умољавајући и себе и друге на овај дан освећења светога Храма Васкрсења и прославе једног историјског јубилеја, слободе вере: прихватимо поруку и спроводимо је свакодневно у дело!

Распети Господ воли заблуделог савременог човека, жели његов успех и узлази на Голготу ради његовог спасења. Са висине Крста, са знојем велике агоније и божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога света. Крст је распета љубав. То је оно „овим побеђуј“ Великога Константина. То је увод у „први дан Велике Суботе“. Нека не буде заборављено да је „целокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као „предмет служења“ подигао грешно човечанство. Господ Исус је једини у свету који је говорио и делао и жртвовао се „ради жртве овога света“ – човека. А актуелна је и реч једне спорне личности, једног такорећи атеисте: „Распети Христос је распети целовити човек“ (Николај Казанцакис).

Молимо се, оци и браћо и сестре, да увек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем Благодати Господње, и негујући Вољу Божију, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу је побожност, да свагда сведочите своју посвећеност Распетом Богу, на тешкопроходним стазама које прате уздаси у земном боравишту и у трајним духовним неизвесностима и двоумљењима, а у извесности да је „Васкрсао Господ и да живот се може поново живети“. Амин.

Превео с јелинског Еп. М.